Љутовац Радоје

994
Љутовац Радоје
Љутовац Радоје

 

 

име: Радоје
презиме: Љутовац
име оца:
место: Трстеник
општина: Трстеник
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

АРТИЉЕРАЦ КОЈИ ЈЕ ПРВИ ОБОРИО НЕПРИЈАТЕЉСКИ АВИОН

Дућан је онизак и мрачан, али рафови нису празни. У њима су наслагане шарене шамије, папуче, сељачки сламни шешири, комади разнобојног цица и платна за кошуље. Има и дувана и свих кућних потреба. За чамовом тезгом румен шегрт сачекује и служи муштерије, а у дну дућана седи газда, један доброћудан домаћин. Његово пуначко лице има необично благ израз, а веђе су му густе и проседе. Крупне смеђе очи често се заустављају на саксијама са цвећем, које је он поређао на полици као неку робу. Један сељак цењка се са шегртом око шамије, а други тешко улази са штакама и срдачно се здрави са газдом. То је Владан Глишић из Риљца, који је у рату рањен на једанаест места. Закачио га сноп из митраљеза, па га просто посекао. Тај исти митраљез покосио је и покојног Танкосића.
– За мене ће, рачунам, бити нешто јевтиније? – обраћа се инвалид трговцу.
– Па зна се, ми смо ратни другови.
Тај проседи дућанџија, чије руке свакодневно савијају шамије и шарени циц, има разумевања, осећања и љубави за своје ратне другове. Јер и он је некада држао нишанску справу, удешавао је на топу, гађао и палио. Неки залутали метак и њега је могао да закачи исто тако, а не би било никакво чудо да се никада није ни вратио са ратишта. Смирени трговац некада је био јунак о коме је говорила цела војска, био љубимац пука, понос старешина.
То је онај чувени тобџија Радоје Љутовац, који је оборио први непријатељски авион у рату.
Чим је пукло, Љутовац је отишао у Прву допунску батерију артиљериског пука “Танаска Рајића”, одакле је после прекомандован у противавионску батерију, која је бранила и чувала Крагујевац.
Било је то хиљаду деветсто четрнаесте.
Свакога дана вршене су вежбе. Радоје Љутовац био је нишанџија на првом топу првога вода. Непријатељски аероплани свакога дана прелетали су њихове положаје, кружили изнад Крагујевца, осматрали, бацали бомбе. Војници су беспомоћно гледали у плаветнило неба и хтели да се свете овим злокобним птицама, које су сејале смрт по њиховој намученој земљи. Заглушан звук металних птица парао је небо и душе грешника на земљи испуњавао страхом и немиром. Војници поред топова причали су.
– Јес’, чудо, славу му његову. Лети ти изнад главе и ништа му не можеш.
– Ама, најгоре је што му не можеш нишан да ухватиш…
– Доакао би ја њему, – каже Радоје Љутовац, – да имамо и ми оне праве топове против аероплана и доста муниције.
– Тешко, богами, јер хвата велику висину.
– Ено га опет, оца му швапског, чује се како однекуд зуји.
Војници су прекинули разговор и начулили уши. Заиста, из даљине је допирао немио звук, који је њима био тежи од рике топова и пуцњаве митраљеза. Мало затим авион се показао. Био је врло далеко, једва се видео, као нека црна тачка у небу. За њим су ишла још три. Кружили су изнад Крагујевца, сејали бомбе, рушили куће, убијали људе. Артиљерци су гађали.
– Ни близу, друже…
– Не троши џабе муницију. Видиш ли да је далеко. Има колико од нашег забрана до Лукића воденице…
– Има даље…
– Бум! Бум!
– Е, волио би да га потревиш, оца му његовог, па макар више никад не нишанио.
– Шта вреди. Кад би се спустио мало ниже, мајку му…
– Добро не кажеш да ти узјаше на цев па те замоли да га погодиш. Није ни Швабо луд. И он зна свој посао.
А Радоје Љутовац је нишанио. Гледао је како се у плавим висинама стакли метална орлушина, како се спушта, уздиже, прети и плаши. Он је сјајан стрелац и некада је гађао од прве сваку мету. И хтео је по сваку цену да обори непријатељски авион, који је убијао његове другове, рушио сељачке куће, и врзмао се једнако више Крагујевца да пронађе и уништи магацине са муницијом. А ако му и то пође за руком, онда Срби више неће имати чиме да се бране. Остаће голих руку.
Он је удешавао справе за нишањење, а зле слутње почеле су да га муче и чинило му се да ће онај авион уништити целу земљу.
Дани су пролазили, а непријатељски авиони, као грдна јата злих тичурина, свакога јутра вили се над Крагујевцом и бацали бомбе. Личили су на црне облаке, који хоће да помраче небо и притисну целу земљу.
Топови су грували, и Радоје Љутовац био је упоран и још увек се надао.
– Ево их. На топове!
Све очи биле су упрте у небо, одакле је допирало несносно зујање. Тобџије су у тишини удешавале своје нишанске справе.
И командир батерије био је узнемирен:
– Јавили су из Лапова да долазе. Не смемо допустити да сруше магацине са оружјем и муницијом. Гађајте их, јер од тога зависи…
– Ама, гађали би ми, господине, али шта можеш ономе ђаволу…
Само је Радоје Љутовац ћутао и нишанио. И надао се помало.
Скупио је густе веђе, а око упро у нишанско стакло.
– Пали!
– Гру! Гру-у-у-у!…
Одјекнуло је у пропланцима и даљинама.
Авиони су мирно кружили и бацали бомбе, а војници са страхом посматрали где оне падају и испитивали да ли су магацини већ у пламену.
Ево, један као да се био прилепио за Радојеву нишанску тачку. Он је повукао обарач и тресак се проломио. Нешто се замаглило, а он као да скида копрену са очију. Задрхтао је од среће, рукама почео да млатара по ваздуху и викао из свег гласа:
– Готов је. Погодио сам га.
И заиста, Радоје се није преварио. Пламен је сукнуо из аероплана и за час га је обавио облак црног дима. Стрмоглавце се срушио. Топови су замукнули и престали да пуцају. Без даха, тобџије су биле упрле очи.
– Ко га обори? – питао је неко са десног крила.
– Радоје Љутовац.
– Алал вера, јуначе!
Тамо код забрана, близу једне сељачке куће, димила се рушевина од авиона. Војници су трчали да виде ту неман, а командир батерије пришао је свом војнику Радоју Љутовцу, загрлио га, пољубио га, стегао му руку и хтео да му братски захвали.
– Сила си, бре, Радоје. Ти га баш обори. Алал вера, нисам се надао.
– Досадио нам више. Није могло да се издржи. А има Бога, има правде, господине капетане.
Војници су преко њива и стрњика трчали месту где је пао аероплан. Плав дим још се уздизао са упаљеног трупа као са неког згаришта. Други су притрчавали Радоју, здравили га и честитали му.
– Ти се, богами, прослави.
– И јеси, брате, мајстор, нека ти је све алал.
– Скиде га, вала, као дозрелу крушку…
– Није ни трепнуо.
– Их, Бога му, кад би некако могао да се извежбаш, па сваког дана по једног.
Радоје се само смешкао и готово није умео да се радује свом успеху.
– Боже, шта ли је са људима који су били у њему? Да ли су погинули, или су остали у животу?
Командир је погађао Радојеве мисли, разумео је шта значи успех и слава војника, хтео да учини нешто свом јунаку:
– Радоје, јуначе, узми мог коња па појаши да видиш шта си урадио. Ти си га оборио, право је да видиш.
Радоје је појахао коња и у галопу отрчао тамо. Стигао је. Скочио са коња и гледао.
Крила су била скршена, а труп смрскан. Крпе исцепаног платна догоревале су, а смрад се ширио и гушио радознали свет, који се био скупио око рушевине. Радоје је сада први пут изблиза видео ово чудовиште, које му је задало толико муке. Из сагорелог трупа војници су изнели два смрскана и сагорела људска леша. То су били непријатељски авијатичари, који су немилосрдно бацали бомбе на српска села и управљали овом машином. Радоје није ликовао, него болно уздахнуо:
– Бог да вам душу прости.. Такав је рат.
Војска је славила јунака Радоја Љутовца, другови га частили, веселили се и пили. То је био први непријатељски авион кога су наши оборили. Радоје просто није могао да одговара на многобројна питања, која су му упућивали свакога часа.
– Како га само треви? Јеси ли дуго нишанио?
– Нишанио, разуме се, све док му нисам потревио нарав…
– А он, крвник, није ни слутио да му је то последњи лет.
– А, брате, и јесу се били много избезобразили…
Рашчула се Радојева слава. Команданти су га позвали, честитали му и унапредили га. Он није био жељан славе, он је само хтео мирног домаћинског живота.
Одликовали су га Карађорђевом звездом, коју је јуначки и поштено заслужио.
Дани су пролазили. Дошле су нове муке, нови јади, глад и невоља, они тужни дани када су људи прижељкивали да виде свој шљивак више куће, када су мислили да ли је остала у животу старица мајка, да ли остала у части млада невеста, да ли је непријатељ све поробио и побио. Стигло се до голих албанских планина, када су људи желели кору црна хлеба, када су остављали поробљену отаџбину и нису знали хоће ли је више икада видети.
Топ Радоја Љутовца грувао је на многим положајима, бранио пешаке, штитио стрелце, чувао им залеђа. Војници су га волели и били му одани.
И најзад, једнога дана рат је завршен. Радоје Љутовац вратио се своме дому, вратио се сиромах и нашао сиротињу. Требало је радити и живети. Он је био го као прст. Довијао се и мучио.
На покретним колицима, као торбари који лутају по свету, возио је нешто мало робе, обилазио вашаре и панађуре, обилазио села и паланке. Тако је трговао и од тога живео. Ишло је слабо, али зарађивало се ипак за кору хлеба.
Радоје Љутовац сада има скроман дућан у Трстенику и задовољан је. Данас му више није тешко. Отаџбини је вратио дуг, а себи обезбедио миран и спокојан живот.
Наша противаеропланска артиљерија име Радоја Љутовца записала је златним словима у својој историји. Дан када је он оборио први непријатељски авион узела је за своју славу. А то је доста за скромног јунака…