Лазовић М. Војислав

650
Лазовић М. Војислав
Лазовић М. Војислав

 

 

име: Војислав
презиме: Лазовић
име оца: Млађен
место: Голово
општина: Чајетина
година рођења: 1889.
година смрти: 1868.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

ПРЕУЗЕО КОМАНДУ

Са Кајмакчалана и Сиве стене IV пешадијски пук наступао је преко Петелника и Белих вода ка Црној реци. Командант пука, пуковник Војислав Павловић, 23. октобра 1916. године, наређује да 2. батаљон пређе реку на којој су Бугари порушили мостове и крене у напад на Црну чуку. Прикупљају се и остали батаљони Ужичана и подилазе каменитим литицама, одакле их Бугари засипају бомбама и одбијају све нападе. У борбе су уведени VIII и IX пук, артиљерија читаве Дринске дивизије разара непријатељска утврђења, многи Бугари се предају, али Црна чука и даље пркоси.

Много је жртава са обе стране, неки наши команданти траже смену појединих чета, јер су остале са по тридесетак војника. Стиже одговор: “Наводи су истинити и оправдани, кроз дан два доћи ће смена, али положај морамо да одржимо, па макар сви до једнога изгинули“. Командант Треће армије издаје наређење за напад, позива војнике да се храбро боре и вели да од њих зависи где ће зимовати, или овде у овоме кршу или у нашој Јужној Србији.

Целе ноћи непријатељски војници бацају бомбе из предострожности, плаше се препада наших јединица. Рано изјутра 11. новембра 2. батаљон креће у напад и после кратког окршаја са блиског одстојања, Бугари бесомучно беже или се предају. Црна чука је пала у 9,30 часова.

У овим борбама јунаштвом се истакао Златиборац Војислав Лазовић. У његовом војном досијеу стоји записано да је у 3. чети, 2. батаљона IV пешадијског пука за одликовање предложен због храброг и пожртвованог држања у свим борбама овога пука, а нарочито на Црној чуки, где је после погибије свога водника, преузео команду над водом. Храбро је повео своје ратнике у непријатељске ровове, отео два непријатељска митраљеза и допринео паду тог положаја. Том приликом био је рањен у главу и стомак. Метак му се зауставио код кичме и ту заувек остао.

Резервни пешадијски каплар Војислав Лазовић рођен је 1. маја 1889. године у Голову. Син земљорадника Млађена и Павлије провео је младост са родитељима бавећи се земљорадњом, а кад је постао пунолетан војни рок је служио од 16. априла до 6. октобра 1911. године у 3. чети. 2. батљона, IV пешадијског пука. Са том јединицом је прошао кроз све борбе Балканских и Првог светског рата.

За показану храброст и верност отаџбини одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Сребрном медалом за храброст Милош Обилић и Албанском споменицом.

После повратка из рата Војислав се вратио очевом имању и земљорадњи. Са супругом Зорком Ђоковић имао је осморо деце, синове Миленка, Раденка и Рајка и кћерке Станику, Станојлу, Ленку, Злату и Миленку.

Остатак живота провео је скромно, не причајући много о тешким и славним ратним временима и о својим подвизима, а умро је 1968. године у Голову.

ИЗВОРЗлатибор у Великом рату
Претходни чланакСелаковић С. Здравко
Следећи чланакТошић Б. Благоје