Кујунџић Тихомир

503
Кујунџић Тихомир
Кујунџић Тихомир

 

 

име: Тихомир
презиме: Кујунџић
име оца:
место: Пријевор
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

РОЈ ПЧЕЛА НА ЗАСТАВИ

… Тог августа 1916. ја, митраљезац Тихомир Кујунџић, млад и здрав, оран за сваки бој, стајао сам у ставу мирно пред командиром чете Милојем Васиљевићем, да саслушам наређење да се са својим митраљеским одељењем упутим у село Бахово, испред источног Ветерника и да ту останем до даљег наређења …
… Дванаести пук је управо примио борбу. Ми, Једанаести пук „Карађорђе” стигосмо у поноћ на положај. Киша лије као из кабла… А тог дана сунчано, лепо. Вијори се пуковска застава. Ми, војници, искупили се и гледамо чудо невиђено: рој пчела на застави…
… Неки рекоше да то не слути на добро. Људи почеше да се крсте, али смо, притиснути догађајима, заборавили на то… Чује се брза митраљеска ватра, праште бомбе. Немци се не појављују из ровова…
… А киша лије, грми, сева. Наједном – проломи се страшан тресак: гром удари у другу чету и избаци из строја 40 војника! Срећом, нико није теже повређен, само опекотине и контузија. Пребацише их у болницу, а они који су говорили да онај рој пчела на застави не слути на добро – само су одмахивали главом и крстили се. Не да нам се: не само непријатељи, већ громови ударају у нас…
… Од августа 1916. до септембра 1918., дакле, пуне две године, остао сам на оном положају источног Ветерника. За то време никад се није догодило да добијемо ручак: у почетку су наши покушавали да нам дотуре храну, али су их стрелци вребали на сваком кораку… Храну и муницију су нам дотурали ноћу, касно, под заштитом мрака и магле. Рано, пре сванућа, доносили су нам топлу кафу…
… Муниције је било – по жељи, колико год треба и нико није жалио… Знате ли ви шта значи бити две године у рову, на једном месту, без пресвлаке, без довољно хране, уз мало воде… Човек ни у хотелу не може да буде спокојан две године, а камоли на фронту… А фронт кључа, ври, рафали косе чистину, али смо добро заклоњени. Командант пука Војислав Томић долази сваког јутра. „Ускоро ћемо, јунаци, у Србију… Још мало стрпљења, па више нико неће моћи да нас задржи…”
… Оног јутра, у праскозорје, био сам затрпан чаурама… Ту сам и заспао… Тргао ме позив на јуриш… Кренусмо. Али, гле чуда, немам где да поставим митраљез, нигде равнице ни за длан, све изровала наша артиљерија. Тек кад смо освојили прве ровове на Ветернику, онда сам поставио митраљез. Почео сам да косим снопове непријатеља, кад ми се, одједном, заглави метак у цеви… Немам времена да поправим квар, већ мењам цев, али немам чиме да се заштитим: хватам врелу, готово усијану цев голим рукама и опет косим…
… Док сам заменио цев изгубио сам бар пет минута. Много… Знате ли ви шта је пет минута у рату?! Толико сам дуго, годинама, чекао тих пет минута, а сада, види, заглави се митраљез…
… Али ево и новог позива на јуриш и ми се нађосмо у другим непријатељским рововима. Ту је рањен Радисав Јовановић, вођа митраљеза. Ја га заменим, али не испуштам митраљез из руку… Улетимо у немачки ров – њих девет, контузовани. Али, ту сам рањен, рањен је и капетан Радошевић. Крв му шикља из врата, али последњом снагом командује… Бугари и Немци почињу да се повлаче…

Тихомир Кујунџић има 84 године, живи у Пријевору код Чачка. Има неколико високих одликовања за храброст и верност отаџбини. Пре пеколико дана посетио је некадашње ратиште на Кајмакчалану. Био је и на Крфу и на острву Видо. Ту се поклонио сенима својих другова и на њихове гробове спустио грумен српске земље.