Кујунџић Љубица

201
Кујунџић Љубица
Кујунџић Љубица

 

 

име: Љубица
презиме: Кујунџић
име оца:
место:
општина:
година рођења:
година смрти:
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

УБИЈАО ЈЕ НАШЕ РАЊЕНИКЕ

Радимо без предаха. Дању и ноћу.
Потајна нада још тиња.
О слому нико не говори. Нико нас ни о чему не обавештава. Наше је само да бринемо о рањеницима. А они пристижу са свих бојишта: превозе их на волујским колима, вуку на носилима, неки у завојима, други на штакама. Неки сами долазе, долазе…
Радим на столу за теже рањенике.
Један сам приђе. Видим, тешко иде. Не видим његово лице. Пратим само ход. Прилазим да га прихватим и ужаснута узмакнем… Њему откинута половина лица: вилица, језик… Зјапи голо ждрело. Крв истекла. А очи! Широко отворене. У њима сав очај…
То је немогуће. Како је могао да дође? Гледамо се. Морам брзо да скренем поглед. Те очи траже, моле, преклињу… Шта му је дало снаге да стигне до болнице? Носи ли важну поруку? Крије ли неку тајну?
Понирем у тај поглед, очајна што не могу ни да разумем нити да помогнем. Гледам те очи испуњене очајем. Њима се жури, још који тренутак па ће се угасити…
Најзад смогох снаге да имрповизујем завој. Тек толико да му други не виде рану. Болничари га изведоше. После десетак минута дође један и рече да је издахнуо… Стана Трифуновић, наш писар, није успела ни име да му забележи…
Рањеници ћуте. Ми радимо. Питамо се откуда нам снага да све ово гледамо. Трајемо, све док и у нама, у неком трену ненадано, не згасне нада, као што су ненадано згасле очи оног војника…
Наиђе управник болнице др Миливоје Петровић и рече мирним гласом да можемо бити заробљени ако наши војници попусте на положају…
И то смо мирно примили. Шта да радимо? Око нас су рањеници: пуне су учионице и ходници, сви леже на слами. Школа је претворена у завојиште. У овим учионицама су до јуче седели ђаци и учили како се воли отаџбина. Сада с ранама на лицу и телу леже они који је бране…
Одјекнуше војнички кораци. Швабе? Наши? Кратка неизвесност. Ипак, Швабе… Плаве се униформе. Али без оружја. Заробљеници! Спроводе их наши трећепозивци…
Заробљеници уносе свог официра. Ту, пред нама, скидају му чизме. Јунак – пуцао себи у ногу! Знам: нашег војника би због тога одмах на суд.
Има, додуше, рањених и у борби.
Како само изгледају Швабе! Нова униформа, дебела поткошуља, кошуља, обућа јака, нова, све од најбољег материјала, све топло…
Пролазе наши рањеници. На њима стара, изношена одела, кошуља од грубог платна, и она изношена, исцепане цокуле, неки у опанцима, готово боси… Све је на њима скромно, готово бедно, али им је држање – витешко. Гледају рањене Швабе без презира. Правили су се да не виде оног дебелог Мађара који се ранио у ногу; нису то, тобож, приметиле ни наше болничарке кад су му превијале рану…
И то је оно што ме за тренутак збуни. То држање наших рањеника! Као да су сад дошли са својих њива, као да су тог часа напустили своје куће, своје вочиће, своје коње, па дојурили да бране своју отаџбину. Кад сврше и тај посао – опет ће се вратити својим њивама… Збуњује ме то, као што ме збуњује и њихов поглед на ћесарове војнике: нема у српским војницима ни трунке мржње, нема презира према онима који су толико зла нанели њиховој отаџбини…
Не могу да се ослободим таквих мисли. Не знам да ли је то добро. Узвишено је праштати, али се бојим да ће нас убити та болећивост… Коље се са швапским војником, Шваба хоће да га здроби, удави, пробурази бајонетом, али га српски војник савлађује; обара га, Шваба постаје његов заробљеник! И шта се онда збива? Тај српски војник, који је за делић секунде избегао најсуровију смрт, спроводи свог заробљеника до команде и уз пут му даје половину свог војничког хлеба!
– Рањеници долазе! – одјекује у ноћи нечији глас Има их са разних бојишта…
Двориште испуњено запрежним колима, чезама, фијакерима, чак и колицима којима се превози градско смеће… Боже, откуд одједном толико рањепика.
Утрча војник у амбуланту и рече:
– Наредио мајор да припремите све што је потребно за ампутацију!
А мајор је управник болнице др Миливоје Петровић. С нама су и стари београдски лекари др Демостен Николајевић, др Милићевић, др Воја Кујунџић, др Коста Тодоровић, тада капетан, каснје наш познати професор универзитета и академик. С нама су и три племените Францускиње: Ивон, Жоржет и Лиејен. И наш болничар Ђорђе: висок, прав као бор, снажан, озбиљан. Увек ме је подсећао на Карађорђа… Ту је и Хуго, Мађар. Био је аустроугарски војник, наши су га заробили још у почетку рата. Како је болничар по занимању, додали су га нашој болници…
Све је припремљено. За који тренутак унеће рањеника. Друге, који нису за операцију, носе у друге учионице. Неке само на брзину превијају. Неће да остану у болници. Враћају се на – фронт…
И, ево, унеше рањеника. Млад, висок – читав сто је поклопио… Није дуго био у борби – види се то по лицу, није огрубело од силине ветрова, маршева и исцрпљујућих битака… Десна рука, као младом орлу крило, виси… Згрчени прсти…
Мала Ивон подвукла је своју руку под плећа рањеника. Њена пламено-црвена коса помешала се с његовом црном… Своју лепу главу приљубила уз његову… С друге стране Жоржет подвукла своју пуначку руку испод рањениковог узглавља. Њена црна коса пала на рањениково чело… На средини, најстарија Лисјен, хтела би да на своје груди матерински наслони рањеника…
Каква слика!
Храбре га, смеше се, запиткују понешто, он им, смешећи се, одговара… Болови су морали бити ужасни, јер су при сваком покрету кости здробљене руке притискивале крваву рану…
Али, уместо јаука – осмех.
Можда су га охрабриле материнске груди и сестринска рука Француске…
Послах војника да зовне лекара – ево, све је припремљено да младом војнику ампутирају руку.
Одједном, врата се треском отворише, помоли се глава војника који изговори само једну реч:
– Покрет!
Све се претвори у ужурбаност. Чује се бат цокула. Одзвањају штаке и тешки кораци раљеника. Понеки јаук…
Остадосмо само оне три Францускиње и ја.
– Подигните ме мало! – моли рањеник.
Није до њега допрла она реч о покрету, не зна да сваког часа можемо бити заробљени. Подигох га, али се он онесвести. Као да не дише, лице бледо од истекле крви…
Наједном, он завапи слабашним гласом:
– Не остављајте ме!
Требало је исећи шињел, копоран, кошуљу – све је то било натопљено крвљу. Гледала сам како то Ђорђе ради. Кад све то завршисмо – видех да се рука држи само на испражњеним крвним судовима…
Рањеник прошапута:
– Нећете ми сећи руку, видите да мрдам прстима!
Није осећао да су његови прсти згрчени, црни, мртви…
Подвезасмо некако испражњене артерије и вене. Није се смело даље чекати. Нека буде – шта буде! Нисмо могле оставити рањеника. Ако нас Швабе заробе, па нека и то буде… Боже, кад бих могла својом крвљу да напуним вене овог јунака! Да му продужим живот… Сасекох оно што је виспло, одстраних мртву руку. Увисмо га у нешто мало вате и много сестринске љубави…
Ништа више није осећао – изгубио је свест. Убризгасмо му литар соног раствора. Уместо крви… Он отвори очи. Дадох му кашику коњака и седох крај њега…
Стигоше болничари. Али, нема носила, заузета су…
– Добро! – вичем болничарима. – Кад нема носила, има сламарица! Њега ћемо на сламарицу…
То нам је једино остало.
Испразнили смо сламарицу, додали неколико ћебади и лагано ставили рањеника. Сад може да се транспортује…
Кренули смо према Пожаревцу. Умирало се уз пут. Рака се копа на брзину и -збогом непознати јуначе! Ко зна каква судбина очекује нас који смо још у животу…
Само што смо се повулкли – гранате су разориле школу у којој је била наша болница.
Ишли смо у колони запрежних возила. Надгледали смо рањенике. Дотрча до мене болничар Ђорђе и шапатом рече да је један од наших рањеника подлегао… Уз пут је негде сахрањен…
А име, презиме, чин, јединица којој је припадао – ништа! Само на брзину ископана рака, без хумке. Да је бар неко могао да нађе крстачу и на њој напише: „Овде почива непознати српски херој који је до последњег даха бранио своју отаџбину…”
Али – ништа.
Његови никада неће сазнати где је сахрањен…
Зауставили смо се у једном селу недалеко од Београда и ту импровизовали нову болницу. Рањеници су нас сустизали. Највише их је било са дунавског бојишта. Све саме слике ужаса: смрскане руке, ноге, деформисана лица, сви у ранама које крваре…
Ево једног који је пре неки дан изашао из наше болнице. Лик ми је познат. Био је официр, весељак, рањен у груди. Обично је седео на сламарици и причао рањеницима како „нема смрти без суђена дана”, како су Швабе већ упамтиле српске војнике и да ће, ако преживе, имати шта да причају својим унуцима…
Једне ноћи је тај рањеник – нестао! Није га више било у школској учионици коју смо претворили у амбуланту. Пријависмо нестанак управнику др Миливоју Петровићу, али то код њега не изазва чуђење ни забринутост.
После краћег ћутања, управник рече:
– Тражио је да га пре времена отпустим, јер хоће на фронт! Како да га пустим са незацељеном раном?! Молио ме, кумио, богорадио, а кад је видео да сам упоран – побегао је…
Метак којим је тада био погођен прошао је поред срца за који милиметар…
Нови догађаји и нови рањеници потискују овог официра на сећања… Сада – ево га опет! На носилима је, укочен, скамењеног лица… Нога испружена, од колена наниже кости као да су маљем истуцане… Најмањи покрет и – све ће се распасти…
Иако сам га прошли пут данима превијала, сад не показује да ме познаје.
Док сам га превијала, дизала и спуштала десну ногу – није показивао да га боли.
До пре неколико часова он се негде, на неком бојишту, јуначки тукао.
Сада треба сећи ногу!
Нема друге. Мислим: зар смрт није боља! Ако и преживи рат и све ове невоље које нас из часа у час прате – шта ће бити од његовог живота? У тим годинама – без ноге…
Али, колико их сада има таквих! Колико су их само сахранили наши болничари!
Колико их је остало непокопано!
И заиста, преживео је. Много година после рата срели смо се у Београду. Памтим његово име Витомир Момировић. Био је капетан прве класе. Ко зна, можда је још жив… Рекли су ми да су га виђали у Београду и да станује негде у Улици браће Барух…
Ето, говорио је да нема смрти без суђена дана. Храбрио је рањенике. А њему је било суђено да преживи тај пакао и да сведочи о страдањима свог народа…
Око нас је све више избеглица. Слике тог ужаса су ми неизбрисиве. На сеоском друму старац води вочиће који вуку кола с дрвеним точковима… Кола пуна мале деце. Теле, привезано позади за руду, иде лагано. Са стране иде жена и придржава децу да не испадну из кола…
Ко су, одакле иду, куд су наумили? Бог зна… Уместо топле постеље и брижљиво припремљене чaрапе, кваси их хладна киша…
Путеви пуни рањеника. И избеглица. С нашим рањеницима, који носе пушке, вуку се аустроугарски заробљеници. Измешале се њихове плаве униформе с нашим сељачким гуњевима…
Однекуд стиже један фијакер пун лекова и коцки екстрата меса: шаље нам Америчка мисија…
Поделисмо нешто хране рањеницима. Један од њих запева: „Ој Србијо, мајко мила, да л’ ћеш бити што си била…”
Дошло ми да заплачем због те песме. Не тугује тај рањеник због своје тешке ране, због неизвесности, због своје родбине о којој ништа не зна – тугује због своје отаџбине, јер му се чини да она лагано и тихо пропада…
Мисли ми одлуташе најмлађем брату Владиславу који се негде бори у Одреду војводе Вука. Да ли је жив? Није ли и он, можда, у некој колони рањеника? Пева ли и он као што пева овај рањеник?
Пре три године, кад Србија зарати с Турцима, он ђак петог разреда гимназије, а ја коју годину старија, отрчасмо у прву касарну да понудимо помоћ рањеницима…
Он, потом, оде у комите, ја остадох као добровољна болничарка…
Проведосмо још једну ноћ у селу. Позва ме лекар, који није био хирург, и рече да једном рањенику ставим завој преко груди и причврстим га фластером. Урадила сам то и остала код рањеника. Соба мала, сеоска кућа, сто и једна столица… Чујем: тап, тап… рањеник као да не дише. Никог у соби – само нас двоје. Опет одзвања тап, тап…
Прислоним главу уз рањеникове груди. Дише, ипак. Али, откуда овај звук? Сагнем се и погледам испод кревета, кад имам шта да видим: крв пробила сламарицу и капље на под. Боже, он ће искрварити…
Дигнем узбуну, дотрчаше лекари. Поново превијање ране… Ко је био тај војник? Не знам. Касније, кад сам била у болници на солунском фронту, један војник ми донесе букет ружа. И кратку поруку: „Од војника кога сте спасли сигурне смрти у овој сеоској кући…”
Колико успомена носим! И каквих! Неке су ми ишчезле из сећања, протекле су многе године, друге памтим. Хуга заробљеника, болничара, при нашој болници, памтићу до краја живота.
А ево зашто.
Уђе у завојиште старац седе косе, племенитих црта лица. Као да је сишао са фреске великог мајстора. С њим младић, као роса, нежан и леп као девојка, врло сличан старцу.
Старац се обраћа доктору Кујунџићу:
– Докторе, довео сам ти унука, једину узданицу. Имао сам четири сина и шест унука – сви су изгинули. Он је рањен. Учини, докторе, кумим те Богом, нешто за њега, да преживи, да ми се не затре огњиште.
Била је нужна операција. Преостало је да се рана завије. То је поверено Хугу, као толико пута дотад. Мађар је то, свима нам се чинило, добро радио.
Али, баш тог часа једна наставница, која је повремено помагала у завојишту, приђе ми и шапну:
– Зашто сви они које Хуго превија умиру?
Нешто ме штрецну, заболе у грудима. Никад ми тако нешто није пало на памет.
– Да, да! – наставила је наставница. – Ја га се бојим…
Поче и мене да нагриза сумња. Обратила сам посебну пажњу на дединог унука. Рана је била велика. Загнојена. Требало је газу савити у виду пантљике и закачити је зихернадлом да се не би смакла. Крај газе завући у рану да би скупљала гној, а преко другог краја избацивала…
Преузела сам бригу о овом рањенику. Учинила сам то због старца, који је говорио да му је то последња узданица, а и због сумње оне наставнице. Младић је, међутим, сваког дана бивао све блеђи и слабији. Његова снага је копнела. Смрт се приближавала…
И он се одлучи за поновну операцију.
Помагала сам приликом операције. Кад лекар отвори и прошири рану – извади из младићевих груди четири зихернадле обавијене газом.
Крикнух:
– Хуго је потајни убица наших рањеника!
Сви су се згранули. Хуго је стајао поред нас, блед као мртвац. Није могао да проговори. Само је дрхтао од страха. Више није било сумње: он је на овај начин убијао рањенике. Завлачио би им зихернадле у ране! Рана није могла да зарасте, гнојила се све више, па су рањеници умирали.
Како нам све ово раније није пало на памет! Колико је њих Хуго на овај начин усмртио!
Хуго! Аустријски војник, српски заробљеник, болничар коме је поштеђен живот – угасио је живот многим нашим рањеницима. Српска болећивост, која нас је увек много коштала!
Одвели су га наши трећепозивци. Кад су га везали за стабло у шљивику – осмехивао се… Метак је прекратио његов живот… Да је то учињено раније, да се посумњало, не би нам рањеници онако умирали…
Иде се даље. Надамо се да ћемо негде срести савезнике. Тако нам је речено: идемо у сусрет савезницима. Путеви преплављени војском, избеглицама, заробљеницима… Њихове плаве униформе измешале се с нашом и са копоранима. Само се они не устручавају да са угинулог коња откину парче меса…
У Приштини не може ништа да се набави. Ћепенци спуштени. Ништа за јело. Најмучније је гледати дечаке који прозебли и гладни лутају каљавим путевима…
У Призрену др Кујунџић познаје неког свог старог болничара. Наће га, а овај позва све у кући… Било је доста меса и поврћа, али није било хлеба и соли… Од Америчке мисије добисмо коцке екстракта меса и чаја. Све је добро дошло…
Пут води даље. Војска, избеглице, ђаци, заробљеници, запреге, топови, фијакери, коњи – невиђени мравињак који некуда иде. Једни одлазе, напуштају град, други пристижу, поздрављају се при сусрету и при растанку… Никад се не зна- смрт вреба на сваком кораку.
Вратити се и живети у поробљеној земљи или наставити пут кроз врлети северне Албаније? Многе мучи то питање. Кад би им неко рекао: овуда, овим путем, ту ћете наћи спасење и мир, ту има хлеба, ватре, крова над главом…
Од Љум – Куле даље не може ниједно возило.
Почиње – беспуће. Ход по мукама. Голгота…
Кад се наиђе на какав заклон – као да вас је изненада задесила срећа… После прележаног тифуса, у десној нози ми остале проширене вене. Нога отекла. Ако седнем –не могу да устанем…
Стигосмо у село Васјат. Ту је, у договору с Есад пашом била наша жандармеријска станица. Добро је, мислим, под нечијом смо заштитом. На крају села – плетара, без крова. Заноћисмо у њој Виде се звезде… Ујутро нас је чекао – хлеб. Донео др Кујунџић. Свима по залогај, тек да заварамо стомак…
Дође власник те плетаре. Тражи да сви платимо по банку. Како да платимо кад половина нема ни пребијене паре. Не вреди. Ако нема пара, онда, каже домаћин, мора на други начин да се плати . Хоћемо да изађемо и кренемо даље, али двадесет наоружаних Арнаута стоје пред вратима с упереним пушкама… Др Кујунџић рече благајнику да плати за сваког колико је тражено… Ипак, добро смо прошли, јер је на том истом месту касније страдала једна болница…
У мраку наиђосмо на реку. Каже нам др Кујунџић да се не плашимо – војници ће наћи место где је река најјплића, па ћемо прегазит… Вода ледена. Снег је брзо завејао наше трагове.
Више не могу да се крећем. Нога се укочила. Легла сам у снег… Гледам како колона одмиче. Не примећују да сам изостала… Хтела бих да викпем, али немам снаге… Вратите се, вичем слабашним гласом, вратите се и сачекајте да умрем… Брзо ћу умрети, сва ми је снага истекла…
Кад сам се освестила, видела сам да ме носе… Значи: вратили се и понели ме… Не знам куда смо све прошли, преко којих планина – повремено сам губила свест… Знам да смо се једног дана нашли усред раскоши: лимунови, поморанџе, печено кестење, пекаре пуне хлеба, радње пуне меса .. Готово је са мном – халуцинирам… Нестајем… Умирем… Прилази ми др Кујунџић и каже да смо у Корчи и да ћемо одмах кренути за Јањину… Боже, да ли је могуће? Зар је пакао иза нас? Не привиђа ми се, значи. Видим оно што стварно постоји…
Како су нас у Јањини дочекали потомци старих Грка! Један од њих, свакако богат човек, уступио нам је своју огромну вилу за смештај рањеника. Месни лекар – приредио богату гозбу… Нису у нама видели изгнанике из отаџбине, већ јунаке који су после сјајних победа дошли на заслужени одмор… Да су се друкчије понашали, да су нас сажаљевали – изазвали би нашу срџбу…
Ту смо прославили Светог Јована – крсну славу др Кујунџића: славски колач, свећа и жито. И молитва… Ручак је био заједнички. Скроман…
После стигосмо на Крф. Наша болница, четврта пољска, смештена у маслињаку између мора и реке Мезоне. У близини пољана пуна цвећа… На брду, преко пута наше, друга болница – у њој др Коста Тодоровић… Неко време је с нама био др Светозар Цермановић. С наше леве стране – железничка чета… Једне ноћи њихов хор запева „Завичају, мили крају…” Навреше нам сузе. Чуше се и јецаји…
Болница пуна заразних. Све је под најстрожом контролом. Управник болнице, др Кујунџић, завео најстрожи режим – нико не сме ни нос да промоли унутра… А људи долазе, распитују се за своје: да ли су прешли, у којој су болници, како им је… У болници је и тридесетак регрута- сам Бог зна како су прешли тај мучни пут и стигли до Крфа… Лекове су нам дали Енглези, а по паређењу др Кујунџића хранимо их на кашчицу… Кад су после десетак дана мало живнули, охрабри се и др Кујунџић. Каже им: ,,Хајде, синови моји, скочте на ноге лагане, не дајте се… Оздравите што пре, моји мали Обилићи, мајке вас чекају, отаџбина нас зове…” Сви су преживели касније сам неке од њих сретала на бојиштима око Солуна…
Наредише, једног дана, покрет: на лађе, па у Солун. Болнички инвентар треба пренети на мазгама до пристаништа. Тада сам схватила наш израз: тврдоглав као мазга… Мазга се врти у круг, неће да крене, па кухињско посуђе, шерпе, лонци, мањерке – лете около и војници једва успевају дага покупе…
Из Солуна у Добровени: ту је др Кујунџић управник трећег завојишта Дунавске дивизије. У том саставу је била женска секција Шкотске болнице коју је водила леди Харлеј. Дивна жена, племенита, одважна, спремна да се до краја жртвује… И жртвовала се до последњег часа, до трагичне смрти… На српском војничком гробљу на Зејтинлику сахрањена је и леди Харлеј. Српски официри су јој од своје плате подигли споменик… Енлески потпорни фонд, којим је руководила леди Харлеј, бринуо је о мештанима села Добровени и о српским избеглицама које су ту биле смештене. Кад је леди Харлеј отишла у Битољ, где ће је задесити смрт, преузела сам ову дужност. Имали смо доста млека у праху, али га нико није волео. У почетку су добијали само прах, касније млеко, али је труд био узалудан… Некако смо добавили две краве које су пасле поред казана у коме смо припремали млеко у праху… Варка је успела: радо су га узимали, не слутећи да је у праху…
У Добровени је била црква – али под земљом, само је кров, направљен од камених блокова разне величине, био напољу. Изгледао је као – гомила камења. Овакве богомоље су грађене у доба Турака… Један грчки свештеник служио је сваког| дана у њој. Кад год сам отишла – црква је била пуна војника и избеглица… Пламен воштаница обасјанао је сав простор цркве, а молитвени шапат долазио из дубине душе…
Како се фронт померао, тако су се и болнице кретале. Преместише нашу болницу у Скочивир. Нигде травке, нигде зеленог листа, само голе чуке… Доле је вијугала Црна река – до јуче је била у рукама непријатеља, а сада, у сутон, кад подмиримо рањенике, седимо на њеној обали… Увек исто питање: кад ћемо у отаџбину? Да ли су наши живи? Да ли је ико од мојих остао у животу? Од брата Владислава – ништа. Распитивала сам се на Крфу, ишла од логора до логора, од команде до команде… Неки официри ме уверавају да је жив, да је сигурно прешао… Не брините, кажу, ако је био са војводом Вуком онда је жив. Војвода Вук је превео све своје комите…
Упуте ме, једног дана у Солун – да предам списак потребних лекова, а и да набавим неке ситнице… Свратим у војну болницу. Гони ме нешто, не да мира, шапатом говори: сврати, сврати. Као да ме Бог тамо упућује… Били са мном наши болничари. Свратимо заједно, кад у болничком дворишту, чујем нечији глас: „Љубице, Љубице…” Боже, ко ли је то и да ли мене зове? Окренем се и угледам Владислава… Он на штакама, али читав… Потрчим му у загрљај… Љубим га и вичем: само кад си жив, нека си и инвалид, само кад си жив својој сестри… Он ми каже није инвалид, да се добро опоравио, да је био рањен у обе ноге и груди и да су ране готово зарасле…
Онда поче да плаче… Забога, шта је сада, откуд те сузе, спрема се још нешто да ми каже, можда неку несрећу о којој немам појма, о нашима у отаџбини. Рече да плаче за својим командантом, војводом Вуком… Убише га Бугари, али смо, каже, освојили Груниште… Прича ми после о тој борби, кланици; у много је борби учествовао, али никад у таквој…
Владислав је све ране преболео. После је био у осмом пуку, старешина му је био пуковник Драгомир Елезовић. Брат се прославио у борбама – имао је неколико одликовања, а посебно се истакао у пробоју солунског фронта…
И најзад, Београд. Свети Јован, крсна слава мог мужа др Кујунџића. Крсна слава у слободи после толико година и толико невоља… Пуна кућа гостију: Царевац и Мита Милошевић с виолинама, Глишић са виолом… Преживели смо све патње и искушења, сада то треба прославити. Брат на славу довео своје ратне другове… Сњим млад, висок човек, десни рукав сакоа завучен у џеп… Лик ми познат… Смела бих, чини ми се, да се закунем да сам га негде срела… Да није, да није један од оних… Боже! Не могу да се смирим, хоћу да одгонетнем ко је тај млади човек… Питам га где је рањен, на ком положају и ко му је одсекао руку… А ко сте ви? – одговара питањем. Зашто би вас то занимало? Зато, кажем, што сам једном војнику, кога су донели с дунавског бојишта, ја одсекла руку… Висила је на крвним судовима… Забога, рече он болним гласом, да ли је то могуће? Знам само да ми је било тешко, једва сам дисао, мислио сам да је крај. Онда сам осетио нешто топло што ми је олакшало дисање. Кад сам отворио очи, видео сам једну девојку која ми је нешто убризгавала. Мислим да ми је то спасло живот… Био сам у борби код Смедерева. Ту сам рањен у руку… После ме је преузела дивизијска болница. Тако сам стигао на Крф…
Тај млади човек био је Драги Протић. Дуго година је био судија. Кћерка и син су му професори. Има и унуку. Виђали смо се понекад и препричавали узбудљиве догађаје у којима смо учествовали. Ето, тако је било…