Ковачевић Сретен

142
Ковачевић Сретен
Ковачевић Сретен

 

 

име: Сретен
презиме: Ковачевић
име оца: Милан
место: Крстац, Чачак
општина: Лучани, Чачак
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

А ДУША ПУНА ОЖИЉАКА

… Све што је доживео Једанаести пешадијски пук „Карађорђе” од почетка до краја рата, доживео сам и ја, Сретен Ковачевић, једини син Милана и Милеве, из драгачевског села Крстаца. Три ожиљка на телу и лицу, много ожиљака на души. Свака трагична слика коју сам видео, остављала је још по један ожиљак. И кад сам се из рата вратио, душа ми је била пуна ожиљака. Зато и мислим да је рат највеће људско зло…
… Ранише ме код Мишара, близу Шапца: удари ме пушчано зрно у ногу, у глежањ. Искида ми каишеве од опанака. А био сам, тада, у народној одећи, у копорану и опанцима. Касније сам добио униформу. Ранише ме, кажем, у ногу, а мени нешто жао – опанка: процепило га зрно, покидало каиш, и жао ми. Тек сам их био обуо; још ни на једном вашару у њима нисам био… Добро, кажем, рана ће да зарасте, набавићу друге опанке, али ћу ове каишеве да сачувам. И стварно сам их сачувао. Пре неколико година дођоше неки људи из неког београдског музеја и ја им дадох каишеве од опанака…
… Командант пука био је Војислав Томић. Мајка за војника, курјак за непријатеља. Командир друге чете трећег батаљона, био је капетан Драгутин Стевановић. Родом из Крушевца. И он са Томићевим особинама… Такви су били и други командири и команданти у пуку. За све њих, а и за нас, војнике, најтежа команда је била: назад, одступај, повлачење… Обузети неком чудном ватром, свесни да бранимо своје, своју родну груду и свој народ, своја дворишта и своје амбаре, највише смо волели команде које воде у јуриш, у борбу прса у прса…
… Где се све нисмо тукли! У току ноћи смо прелазили и по 50 километара! Наш пук су памтили и Аустријанци и Немци и Бугари – са свима смо се тукли…
… На Врановом брду, код Смедерева, командант пука прође кроз ров. Ништа не говори. Ћути и гледа војнике. Све му се чита из очију: вечерас, значи, ни корака назад! Овде се остаје, овде ће бити бој на живот и смрт… И био је. Ево, читаву ноћ немачке трупе јуришају и – падају покошене нашом брзом паљбом… Понеко од њих успе да приђе нашем рову. Ту нађе – гроб! У зору кидишу као луди – почеше већ да ускачу у наше ровове, настаје клање, ко кога сможди… Одбили смо их, али смо предвече морали да се повучемо према Врбовцу…
… Видим једног нашег војника: Шваба му забио нож у плећку, али он и даље гађа из пушке и обара их… Повлачи се испред мене, застаде иза једног дебла и рече ми: „Кумим те Богом, извуци ми овај нож из плећке… Тргни слободно! Изненади ме Шваба, мајку му, али се није извукао – остао је с мојим бајонетом у срцу…”. Не знам шта ћу, како да извучем нож. Окрећем се, надам се да ћу видети неког из болничке чете… Неко би, знам, требало да му превије рану… Срећом, нисмо даље ишли – остали смо на том положају и чекали Швабе. Наиђе командир и нареди двојици војника да оног рањеника одмах однесу на превијалиште…
… Не знамо докле су дошли, али ни они не знају где смо се ми зауставили! Ноћ је. Око нас шума и кукурузи. Каже ми командир да са два војника, опрезно, кренемо напред стотинак метара. Увијемо обућу крпом, па кренемо… Нисмо прешли ни тридесет метара, чујемо шапат. Наши? Њихови? Ко зна… Хајдемо још мало напред – видећемо… И видели смо: Швабе! Двојица. И они иду опрезно. Шапућу, ваљда их је страх… Није им лако: на туђој су земљи. Ми ћутимо, чекамо да се приближе. Стојимо иза дрвећа… Стрепим: шта ће бити ако крену у другом правцу? Ако се врате? Зар да их пустимо да оду живи? Не! То не смем да допустим!
… Размишљам ја тако, а они иду напред. Миц по миц, како ми то кажемо. Добро је, мислим, корак, по корак, па у наше руке! Прођоше поред пас на три – четири метра. Прстом дам знак мојим војницима, па кренемо иза њих. Прст! То је све што смо рекли. Бајонет им је био под грлом… Нису се опирали… Поведемо их командиру. Он – срећан. Каже ми: „Алал ти вера Сретене, заслужио си одликовање…”. Дође један наш поручник; он зна немачки, па поче испитивање… Швабе испричаше све што су знале. Рекоше да су неке наше заробљенике побили из освете, јер је око три хиљаде њихових погинуло на Врановом брду…
… За то хватање „живих језика“ добио сам Обилићеву медаљу за храброст. После сам, богами, добио још две, али то је било на солунском фронту. Ту сам се, једне ноћи, просто клао са Бугарима. Хватали смо се укоштац – па ко освоји! Али, био сам јачи, жилавији, отпорнији, а тај – дебељко… Некако сам га савладао. Кренем даље, ускачемо у ровове, кад на врху једног рова – чека ме бугарски наредник. Ни он нема оружје; раширио руке и нешто говори, као да хоће да ми каже: дођи да ти поломим кости! Видим: јак је, мени понестаје снаге, али – нећу се дати… Идем лагано према њему, око нас нема никога, само се чују гласови… И кад сам био на три метра – залетим се и свом снагом га ударим главом у стомак… Само се томе није надао… Пао је у дубок ров. Хоће да искочи, али нема снаге… Граби прстима земљу… Поред рова пушка: узмем је и млатнем га кундаком…
… Тако смо се тукли. Али, било је дана кад није било бојева, кад није било ни страже, ни дежурства, кад смо били расположени. Бар једном годишње: на крсну славу. Тако сам ја славио Аранђеловдан. У рову! Уместо славског колача – војнички хлеб, преливен вином… А вина је било: знало се у чети ко када слави, па су војници поклањали следовање да би слављеници могли да почасте своје другове… Дође ми на славу и командант пука Војислав Томић. Каже нам: „Ускоро ћемо, ако Бог да, славити у нашој Србији. Спремајте се за тај час…“. Његове речи биле су као мелем на рану. Али, тако је и било: кад смо пробили фронт, за 45 дана смо стигли са Соколца до Београда…

Сретену Ковачевићу је сада 95. година. Носилац је три ратна одликовања. Живи у Чачку, Дунавска 3.