Ковачевић Драгутин

150
Ковачевић Драгутин
Ковачевић Драгутин

 

 

име: Драгутин
презиме: Ковачевић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

ПАЛИ ВАН БОЈНОГ ПОЉА

… Један сам од 1.300 српских каплара, из оног бесмртног „Батаљона смрти“ који је, у судбоносним данима за земљу, српска Врховна команда гурнула у ватру, у прве борбене јединице, и то као старешине – јер су многи официри из редовног и резервног састава већ изгинули у борбама…
… За нас, ђаке капларе, говорило се да смо најлепши цветови Србије који ће бити покошени на њеним ратним пољима… Од нас се очекивало да покажемо потпуни презир смрти и беспримерни патриотизам како бисмо у изнурене српске трупе унели наду и охрабрење… Тако је и било…
… Неки су имали срећу да се туку све време рата; неки су у првим борбама изгинули, испуњавајући тако свој завет отаџбини. Ја, Драгутин Ковачевић, падох у – ропство… И то у љутој бици на Гукошу. Ту је мој трећи вод био опкољен. За мене је рат био – завршен. И то за непуна четири месеца. Нисам, на жалост, имао срећу, да славно погинем. Или да се повлачим преко албанског крша према грчком мору и да се касније тучем на солунском фронту; имао сам несрећу да будем заробљен…
… Био сам у осмом пешадијском пуку првог позива, у трећој чети другог батаљона. Ту, на Гукошу, на моје очи, погибе командир моје чете потпоручник Стеван Николић. Водник првог вода Бора Јоксимовић рањен… Водник другог вода Владимир Шићански заробљен…
… У целој чети био само један митраљез. А Шваба наваљује – по три стрељачка строја иду према нама. Против убитачне ватре и толиког броја чини се оно што може: гине се, бранећи сваку стопу… Али, Швабе освајају. Прво су, колико знам, јурнули на четврти вод и заробили водника Михаила Шока; потом су моме воду пришли с леђа… То је за мене био црни новембар 1914. године… А рат је тек био почео. Српска војска и њени каплари, моји другови, још ће се дуго тући на својој земљи…
… Тек кад смо се нашли у сабирном логору, у Маутхаузену, близу Линца – видели смо да нас је доста пало у ропство! То је био ужас. Свак је проклињао судбину, свак би више волео смрт на бојном пољу, него ово понижење… Вашке су нас јеле и ми смо их по цели дан убијали… Неки су бројали гласно па се то бројање претварало у хор…
… Поче да хара пегави тифус… Није било бараке у којој болест није беснела… Смрт поче немилице да коси. У почетку, сваког дана по 30 и више мртвих… Команда логора је за сваког правила ковчег и крст са именом покојника… Али, кад је почело дневно да умире по 250 људи – бацали су их у заједничку раку…
… Логорска команда је, чим је епидемија почела да се шири, побегла… Лекари су долазили, али како? Били су у некој заштитној одећи, од главе до пете, и са одстојања од три-четири метра тражили да им болесници покажу језик…
… Биланс је био застрашујући: ни у најљућој бици није било толико мртвих као у овом логору…
Овде, у Горњој Аустрији, у заробљеничком логору, на хиљаде мртвих српских војника! И – ником ништа! Свет се због тога није узбудио, Аустријанци најмање… Можда им је једино било жао због тога што наше мртве нису могли да мењају за своје живе заробљенике…
… Било је и узбудљивих догађаја. Два су ми посебно остала у сећању. Памтићу их до краја живота. Једног дана постројише нас у логору. Дошао лично командант логора, неки генерал. Нисмо имали појма о чему се ради. Помишљали смо на свакојаке комбинације: да нас размене за њихове заробљенике, да је закључен мир, да хоће да нас преселе у други логор… Уопште, свашта нам је падало на памет…
… Од свих комбинација ниједна није била тачна: имали смо посету! И то какву! Дошле две калуђерице! Наше! Одакле – то нико не зна. Једна је била старија, друга сасвим млада. Донеле поклоне: крстиће, молитвенике… Боже, каква је то снага у њима – дошле да виде своју браћу у ропству… Никако нам није јасно како су их пустили у логор… За нас је то био прворазредни догађај. Те две калуђерице биле су нам – отаџбина. О некој подвали није могло бити речи – говориле су српски…
… Нису нам рекле ко су, а то нас је много занимало.
… Недоумица је, међутим, нестала после неколико дана, кад је један аустријски официр, Чех или Пољак по народности, испричао нашим људима у поверењу да је она старија калуђерица – краљица Наталија! После мајског преврата и убиства последњег Обреновића, о краљици Наталији се заиста причало да се замонашила у неком манастиру. Тако смо поверовали да је то била она…
… Други догађај је везан на нашу ратну заставу. По логору се причало да се међу нама, војницима, налази и један наш заставник који је заробљен код Чеврнтије. Тај заставник је, причало се, скинуо заставу с копља, обавио је око тела и – тако пао у ропство… И, ето, та застава је ту, у логору, мада је нико није видео! Та прича о застави, стигла је, дабоме, и до аустријске команде, па је логор често претресан. Застава није нађена… А сваке недеље је био претрес…
… Касније смо из овог логора пребачени у логор у Ашаху. То је било у јесен 1915. године. Али, тада је и Србија била у ропству. Били смо утучени. Фронт у Србији није више постојао. После неколико месеци до нас су почеле да пристижу вести о солунском фронту. Нисмо губили наду…
Они који су преживели логор, вратили су се у своју земљу у децембру 1918. године. Био сам међу њима…

Драгутину Ковачевићу је 94. година. Живи у Београду, у Дому пензионера на Душановцу, окружен пажњом и љубављу особља ове установе.