Др Костић Александар

768
Др Костић Александар
Др Костић Александар

 

 

име: Александар
презиме: Костић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 19. март 1893.
година смрти: 19. јануар 1983.
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић и wikipedia

 

КАД РАТНИК ЗАПЛАЧЕ

… Кад су се синови нашли у загрљају мајки и сестара кад су се обнављала спаљена огњишта и кад се славила победа и повратак у отаџбину један млад човек испуњавао је своју свету дужност: ишао је на означене адресе и тешка срца обавештавао родбину о последњим жељама њихових најдражих, који су заувек остали на бојишту…
… Био је то млади лекар Александар Костић, који ће убрзо потом бити један од оснивача Медицинског факултета у Београду и његов професор и чији ће научни радови прећи границе наше земље…
… Тако је било: тешка срца јављао сам мајкама и сестрама шта су њихови синови и браћа рекли на издисају. А умирали су на мојим рукама. Гледао сам њихове очи, њихова бајонетом избодена тела, слушао и бележио њихове последње поруке: ,,Докторе, ако знате за Бога, кажите мојој мајци да сам у овом самртном часу мислио на њу… Обећајте ми то… Сада могу мирно да умрем…” Показивали су ми слике иајдражих и остављали адресе. Умирали су тихо, свесни да су испупили своју људску и војничку дужност…
… Био сам трупни лекар, видео сам много мртвих и рањених, али никад толико и никад такве ране нисам видео као у боју на Грунишком вису у новембру 1916. године. То је истурени део према Соколцу, на ушћу Белих вода у Црну реку. За заузеће Групишког виса био је одређен Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића, познатог као – војвода Вук. Познавао сам људе који су дрхтали кад се изговарало његово име: био је човек гвоздене воље, дисциплина у његовом одреду била је – гвоздена… Одред је имао скромну санитетску службу: два лекара и два сандука санитетског материјала које је вукло магаре. Лично је војвода Вук тражио од команданта Дринске дивизије Смиљанића да одвоји једно одељење медицинара за предстојећу битку. То је било моје одељење. То је била изванредно опремљена болница. Опремили су је наши пријатељи и савезници Французи. Кренули смо одмах…
… У сусрет ми је пошао ађутант војводе Вука. Рече ми да се само чека наш долазак, па да почне напад. Осмотрио сам положај и изабрао место за болницу – најближе фронту. Вука сам замишљао као горостаса, намргођеног погледа, а он, доброћудан, нижег раста, осмехнут… Хоћу да му рапортирам, а он ће: „Пустите то, молим вас, докторе, него ми кажите колико имате санитетског материјала?” Много, кажем, не дај боже да га у толикој мери употребим… А он ће: „То ће бити љути бој, такав још, докторе, нисте видели. Морамо заузети Грунишки вис, јер је веома важан положај за даље операције. То зна и непријатељ, па га неће дати до последњег човека…“
… Убрзо поче напад наших јединица… Најпре јака митраљеска и пушчана паљба, па онда бомбе и потом први јуриш… Убрзо пристигоше и први рањеници… У ствари, докотрљаше се до болнице, јер сам болничке шаторе поставио уз фронт, на коју стотину метара… Рањеници се чудно понашају: не жале због рана, већ зато што су избачени из строја, из битке… Ране су у почетку биле од метка, шрапнела, бомбе… Битка траје непрекидно 48 часова. За то време, шест пута сам чуо глас војводе Вука: „Јунаци, за мном, Груниште мора бити наше…”
… Трећег дана борбе – тишина: ни пушка да опали, ништа се не чује, а рањеници долазе… Носе их, вуку, има их на десетине. Нигде пуцња, а толико рањених! У чему је ствар? Шта се збива? Схватио сам то тек кад сам им скинуо одећу – тела избодена бајонетом и ножем. Тог, трећег дана боја, Груниште је било кланица. На Груништу, његовом врху, завијорила се српска застава…
… Али, гле, каква је то сад поворка, откуда то ридање, тај плач ратника? Шта се догодило са овим неустрашивим људима, који су хиљаду пута гледали смрти у очи и нису устукнули?! Кога то носе, за ким толико ридање сурових ратника? Спустили су носила и ја подигнем плашт: војвода Вук! Као да је заспао…
… У тој борби на Груништу Добровољачки одред је преполовљен. Они који су преживели, пребачени су у друге пукове. Одред није могао да се одржи без свог команданта…

Професор доктор Александар Костић, који живи у Београду, Доситејева 1, носилац је низа ратних и мирнодопских одликовања. Био је сведок масовног умирања српских војника од пегавог тифуса који је харао 1915. године. Ова страшна болест покосила је десетине хиљада војника и око 150 лекара.

Информације са wikipedia-e:
Александар Ђ. Костић (19. март 1893 (други податак 6. марта) – † 19. јануар 1983) је био један од оснивача, првих професора и декан (1936-1939) Медицинског факултета у Београду и оснивач Института за хистологију и ембриологију. Осим Медицинског, био је оснивач и Ветеринарског (1938) и Фармацеутског факултета (1939). Био је у браку са Смиљом Костић-Јоксић, професорком педијатрије са којом је добио сина Војислава Костића, познатог композитора. Француски председник га је 1940. године одликовао Легијом части, а 12 година касније и његову жену због залагања у примени БЦГ вакцине.
Упркос томе што је у три мандата биран за декана, два пута је избациван са факултета. Први пут 1941. због одбијања сарадње са окупаторским властима, а други (и коначни) пут 1952. од стране тадашње комунистичке управе на факултету, када му се забрањује и опроштајни скуп са студентима. На свечаној седници Научно-наставног већа Медицинског факултета Универзитета у Београду, 2001. године је донета одлука да се стављају ван снаге сва решења, одлуке и наредбе које се односе на проф. Костића и његову жену.
У Београду данас постоји његова улица, која је паралелна са Сарајевском улицом.
У Београду је завршио основну школу, гимназију и српску музичку школу (клавир и композицију) где је његов рад изузетно ценио Стеван Мокрањац. Студије медицине наставља 1912. године у Нансију (Француска) где ће сарађивати са професором Буеном, тадашњим великаном светске хистологије. Касније прелази у Стразбур и завршава и мајсторску пијанистичку школу, а 1921. брани докторску дисертацију под називом Експериментално дејство алкохолизма на тестисе (хистолошка и хемијска студија). Исте године прелази на Медицински факултет у Београду и оснива катедру хистологије. Докторска дисертација ће касније бити темељ научном и наставничком раду.
Професор Костић је самостално написао неколико уџбеника и приручника о хистологији, али је у методику својих предавања увео и коришћење микро-фотографија и филмова, што је био пионирски подухват. Први уџбеник (Основи нормалне хистологије) су користиле многобројне генерације студената, али је он, због нових открића у науци, морао да буде промењен. (Најновије издање уџбеника из Хистологије је написано 2005. године и добило је награду града Београда за најбољи уџбеник те године.)
Уз то, Костић је објавио још 1925. Микрофотографски атлас нормалне хистологије, сам је спремио већину препарата (у сарадњи са колегом Александром Ј. Телебаковићем) и све сам фотографисао микрофотографским апаратом M A II Leitz Wetzlar (150 фотографија) чиме се сврстао међу пионире медицинске фотографије код Срба.
Хронолошка листа уџбеника:
1. Основи хистолошке технике (1921)
2. Основи хистологије (1924)
3. Речник хистолошких израза (1924)
4. Хистолошки атлас (1925)
5. Основи нормалне хистологије (1942)
6. Основи ембриологије (1948)

Књиге:
1. Вишејезички медицински речник (1971, 4. репр. 1987) – имао је 120.000 речи са истовременим преводом на 7 светских језика. Пуних 70 година је константно ажуриран, међутим, смрћу професора јединствен подухват на нашим просторима је престао.
2. Проблем наше медицинске терминологије (1931)
3. Полни живот човека (1932, 4. реп. 1938)
4. Сексуално у српској народној поезији (1933, 2. репринт у два тома, 1978)
5. Жена као пол и жена као човек (1937)
6. Основи медицинске сексологије (1966) – такође једно од јединствених издања, у овој књизи је изложен друштвени поглед на питање репродукције и сексуалног образовања, на темељима његове докторске дисертације. Међутим, ова књига је уједно била и предмет подсмеха јавности професору и многобројним ласцивним коментарима на тему сексологије.
7. Сексуални живот савременог човека (1969)
Филмови:
1. Израда хистолошких препарата
2. Операција тумора кичмене мождине – ова два филма су доживела пројекцију у Британском краљевском лекарском друштву 1950. године.

Друштвено ангажовање датира још са студија, када организује студентски међународни хор у Нансију, преко бројних јавних предавања у јавним установама или на радију. Аматерски се бавио археологијом, али су налази били довољно значајни да нађу место у завичајном музеју Гроцке. Био је уредник многих часописа, председник антиалкохоличарског покрета и председник Скаутске организације Југославије.

Развијајући дух академизма у Србији, бавио се лингвистичким проблемима и потрудио се да избегне транскрибовање и формира домаћу медицинску терминологију. Упоредо са тиме, бавио се и историјом медицине не у циљу фактографије већ имплементирања раних научних радова у сврху објашњења научног поступка и формирања научног закључка.

Проф. Костић се пасионирано бавио фотографијом од 1911. године. Био је пионир медицинске фотографије код Срба, и фотограф аматер. Иницијатор је и оснивач фотографске лабораторије при Хистолошком институту (1922) и покретач Београдског фото клуба (БФК) (1928). Са широком радозналошћу и акрибијом научника прилазио је различитим фотографским темама, не само медицини као свом основном опредељењу, него и археологији, фото-документовању старих простора Београда и портретима, претежно личности из света науке. Изложба „Проф. др Александар Костић, Фотографија 1911-1978“, приказана је у Салону Музеја савремене уметности у Београду, 1978. Такође је и сакупљао фотографије старог Београда, снимљене од других аутора. Између два светска рата знатно је подстакао београдску фотоаматерску сцену, не само својим преданим организационим радом, већ и стваралачки. Његовим залагањем је у фотолабораторију Медицинског факултета запослен руски емигрант Александар Шафрански, који је између два светска рата, уз подршку проф. Костића, постао најплоднији фотографски писац на српском језику, са неколико објављених књига.

Његов син, Војислав Воки Костић, српски композитор, написао је књигу Живот са непреболним болом у души. Проф. др Александар Ђ. Костић користећи документе који су остали, а наслов књиге је реченица коју је професор често понављао после искључења са факултета. Прављење документарног филма Концерт Проф. Др Александра Ђ. Костића је такође надзирао његов син и 2001. је јавно приказан у Атељеу 212.