Кнежевић С. Светозар

1236
Кнежевић Светозар
Кнежевић Светозар

 

 

име: Светозар
презиме: Кнежевић
име оца: Симо
место: Чајетина
општина: Чајетина
година рођења: март 1888
година смрти: 23. октобар 1917
извор података: породица Кнежевић и “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

Рођен је марта 1888 године у Чајетини, од оца Сима и мајке Драгиње. Пошто су му родитељи умрли млади, прво мајка, а годину дана касније и отац, остао је сиротан са свега једанаест година.
Имао је брата Витора млађег од себе две године. О њему се бринуо као старији брат и живели су и мучили се, ослањајући се један на другог.

Кућа Кнежевић Светозара и Витомира
Кућа Кнежевић Светозара и Витора

Рано су завршили занате, Витор шнајдерски, а Светозар дунђерски и почели самостално да раде.
Светозар је био врстан мајстор за обраду камена и дрвета, што је тада било потребно за градњу кућа чатмара, у то време најлепших кућа. То су оне лепе куће од дрвета са високим крововима од шиндре.
Једну такву је изградио себи и брату Витору, која је тада била најлепша у крају. Такве данас можемо видети једино у етно селу Сирогојну, које су постављене као музејски експонати.

Кнежевић Светозар са саборцима
Кнежевић Светозар са саборцима

Светозар одлази у војску као пешадијски кадровац, 26. новембра 1910 године.
Исте 1910 године и брат му Витор одлази у војску, као артиљеријски кадровац.
Тада се први пут браћа одвајају је један од другога. Судбина им је испреплетана тако да учествују заједно у готово свим борбама, с тим што Светозар увек иде први као пешадинац, а Витор из позадине делује као артиљерац.
Витор је артиљеријски поднаредник, а Светозара већ Балкански ратови затичу као пешадијског наредника.
Своја прва ратна искуства започиње у другој батерији четвртог пешадијског пука, „Стефан Немања“.
Учествује у оба балканска рата 1912/1913 године и даље наставља у Првом светском рату од 1914.године.
Пролази све голготе Албаније и опорављен у Грчкој се припрема за чувени пробој Солунског фронта.
Пошто пешадија удара увек прва на непријатеља, а он као пешадијски наредник је и тада био први међу првима, Бугари су пружили у тој борби последњи велики отпор, где бива тешко рањен.

Првобитни споменик Кнежевић Светозара
Првобитни споменик Кнежевић Светозара

О његовој храбрости је писао професор Милисав Ђенић у својим књигама: „Чајетина и Златибор у Великом рату“. Такође, део биографије се налази и у „Биографском лексикону златиборског округа“.

Његова жртва није била узалудна. Непријатељ је био сломљен, неколико бугарских контранапада је одбијено, а наша војска је успела да одржи освојене положаје. Била је то чувена битка на Кајмакчалану. У овој борби Светозар доби орден Карађорђеве звезде са мачевима, поред осталих раније добијених, али доби и смртоносне ране, од којих касније подлеже у војној болници у Солуну 1917 године.
Ту би и сахрањен на српском гробљу на Зејнтинлику. Камени споменик са гвозденом оградом му ту подигоше брат Витор и ујак Симо Барјактаревић.

Гроб Кнежевић Светозара на Зејтинлику
Гроб Кнежевић Светозара на Зајтинлику

Овај споменик је касније склоњен, када је преуређено гробље, а уместо овог изнад његових земних остатака постављен је нови бели мермерни, у облику крста, на коме стоји натпис:
Наредник Светозар Кнежевић
3 ч. 2 б. 23 п.
Чајетина
709.

Пошто Светозар није стигао да остави своје директне потомке, деца његовог брата Витора га нису заборавила. Тако су му синовци Радивоје и Симо подигли споменик у селу Мушвете на гробљу званом Аџића брдо. Истина, овај није од белог мермера, већ од црног гранита, али на њему су уклесане две лепе слике Светозара и Витора, једна крај друге, два велика ратника, која ће остати и даље да живе у сећањима њихових потомака.

Поред ордена Карађорђеве звезде са мачевима Светозар је био одликован и следећим:
• Споменица 1914-1918
• Споменица 1912 освећено Косово
• Споменица 1913 краљ Петар Први
• Албанска споменица 1915

Ордење Кнежевић Светозара
Ордење Кнежевић Светозара

Из књиге “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:

ТАЈНА ОДНЕТА У ГРОБ

Кнежевић С. Светозар
Кнежевић С. Светозар

У француску војну болницу у Солуну допремљен је српски ратник коме је митраљески рафал у једном окршају са Бугарима тешко оштетио виталне органе. Већ на први поглед лекари су забринуто вртели главом, не остављајући ни најмању наду да младић може преживети. По свој прилици слично предосећање имао је и рањеник, Светозар Кнежевић, син Сима и Драгиње, рођен 16. марта 1888. године у Мушветама. Када га је истога дана посетио ујак Симо Барјактаревић, који је био запослен у болници, обрати му се изнемоглим гласом.

– Ујаче, молим те, пронађи мога Витора и реци му да одмах дође, морам да му откријем једну тајну.

Симо је успео да пронађе Виторову батерију и јави сестрићу да што пре дође у Солун, јер му је брат на умору. Опхрван болом и слутњом да ране преболети неће, Светозар се у болничком кревету присећао свих догађаја из најранијег детињства до оног несрећног тренутка на Безименој коси, где је погођен смртоносним челиком. Сећао се жалости кад су му умрле две мале сестрице, Љубица и Милица, никад није могао заборавити тугу кад је у десетој години остао без мајчине нежности, ни безнађе и усамљеност оставши после годину дана без очевог ослонца и потпоре. Он и две године млађи брат Витор остају сиротани, без игде икога, што их брзо повезује у емотивну и нераскидиву братску љубав.

У кући стрица Влајка нису осећали ни нежност ни дарежљивост. Школу нису похађали, али је посла било напретек и то тешког за њихова нејака плећа. Често се гладовало, ишло у подераној одећи, а обућа ретко носила. Кад су изјутра кроз хладну росну траву терали краве на испашу, тражили су врућу балегу да у њу стану и загреју ноге. Чим су мало стасали, схватили су да у тој кући за њих нема живота и одлазе на изучавање заната. Витор се угледао на оца и постао абаџија, а Светозар је радио код добрих мајстора и усавршио дунђерски занат. Многима је направио лепе брвнаре, украшене изрезбареним детаљима. Као старији бринуо се о домаћинству, зарађени новац претварао у дукате и штедео.

У собу улази лекарска екипа, врши преглед, преписује лекове и инјекције, а сестре превијају ране. Убрзо је стигао и Симо, Светозар га молећиво гледа и шапатом пита.

– Ујаче, Витора још нема? Јеси ли му јавио? Да ли је чуо шта ми се десило?

– Јавио сам, Светозаре, све сам му објаснио. Требало би сваког часа да се појави.

Кад је објављена мобилизација 1912. године, браћа су сишла у Ужице. Свако је отишао на своју страну, Витор у артиљерију, Светозар у XXIII пешадијски пук. Читаво време рата бринули су један о другом, посећивали се, размењивали савете. Ни јунаштвом се нису разликовали, Оба су одликовани Споменицом 1912, Споменицом 1913, Споменицом 1914 -1918 и Албанском споменицом. Витор је добио Златну медаљу за храброст Милош Обилић и Француски Ратни крст, а Светозар Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима.

– Ујаче, Витор није дошао – једва изусти Светозар.

– Није, Светозаре – одговори Симо и кад осети да је сестрићу већ дошао крај рече му – испричај мени што си желео да кажеш Витору, ја ћу му тајну пренети.

– Рањеник је једва одмахнуо главом. Убрзо је умро, а Витор је стигао исте вечери.

Дуго је остао задубљен у мисли, сузе за братом скривао је покривајући лице рукама. Кад му је ујак испричао појединости узвратио је:

– Знам само за једну тајну. Кад су нас мобилисали рекао ми је: “Виторе, одлазимо у рат и ако нам бог помогне да се живи вратимо кући, немој бринути за нашу будућност. Скупио сам довољно пара да можемо пристојно живети”. Кад би знао да је то желео да ми саопшти не жалим, али ћу до гроба патити мислећи да је неку другу тајну однео у гроб.

На месту где је Светозар сахрањен, Витор и Симо подигоше леп мермерни споменик са крстом и поставише ограду од кованог гвожђа. У чело засадише чемпрес, да јунак почива у хладовини, али кад је уређивано гробље на Зејтинлику, постављени су једнообразни бели мермерни крстови. На једном пише: “Наредник Светозар Кнежевић 3. чета, 2. батаљон, XXIII п. Чајетина 709”.

Интересантан је следећи куриозитет. Витезу из Мушвета подигнут је и трећи белег. Браћа Радивоје и Симо Кнежевић подигли су у гробљу на Аџића брду споменик оцу Витору и стрицу Светозару, а две слике са хладне камене плоче потсећају на топлу и вечну братску љубав.