Караклић Симо

168
Караклић Симо
Караклић Симо

 

 

име: Симо
презиме: Караклић
име оца:
место: Ужице
општина: Ужице
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

УМИРАЛИ СУ НА МОЈИМ РУКАМА

… Војска ме позва на време: у октобру 1914. године, али обука кратко потраја, па одосмо у Штип. Ту се, на први поглед, не ратује; рат бесни на другој страни, око Дрине н Цера… Али, кажем, тако се чини само на први поглед, јер ни ми не седимо скрштених руку: боримо се, сваке ноћи, с бугарским комитама. Упадају они у поједина села, имају своје јатаке, скривају их али имамо и ми своје људе који нас обавештавају куда се крећу…
… Иза њихових „ноћних посета“ остају крвави трагови: убијају, кољу, пале, одводе жртве… Постављамо им заседе по околним селима. Знамо, не иду у већим групама, обично по тројица, осим ако не пале села – онда их је и по десетак.
Сазнасмо, једне ноћи, да се у кући једног домаћина налазе тројица: све сами крвници! Они већ ко зна по који пут прелазе границу и убијају виђеније људе… Добро, мислимо, ту ће им ноћас бити крај, ту ће завршити своје комитовање… Распоредили смо се око куће тако да ни птица не би могла да промакне. Осетили су нас и припуцали… Онда, истовремено, отворише два прозора и врата и бацише бомбе… Ми смо на све то рачунали. Имали смо добар заклон. И, зна се, после су искакали кроз прозор. Ниједан није умакао…
… Ту остадосмо све до априла 1915. године. Остаде, управо тринаести пук Тимочке дивизије, а нас тридесетак добисмо прекоманду у Ваљево. Ми смо, иначе, пошто смо били из ужичког краја припадали Дринској дивизији. А тамо, у Ваљеву, харају болештине, коси тифус… Јависмо се команди. Мислимо: сад ћемо на фронт, а један мајор, као да погађа наше мисли, каже: „Нећете на фронт, јер нема ко да сахрањује мртве…”. Остадосмо у војној болници. На једној страни тешки рањеници, на другој тифусари…
Моје је да бринем о рањеницима. Командир ми је др Ђорђевић, поручник, а командант потпуковник др Стајић, главни оператор. Бринем о свим рањеницима, али највише бринем о једном коме је граната одсекла обе ноге…
… Повлачили смо се са болницом. Тежи су остајали, препуштени суровој судбини… Они који су могли да се крећу настављали су пут. У Новом Пазару – ужас: дође наредник Матић и рече да је команда одлучила да петнаест болничара остане овде са болесницима. Донесе нам и неке објаве. Јасно нам је шта то значи: да чекамо Швабе и предамо болницу… И, збиља, у току ноћи Немци уђоше у Нови Пазар… Дотрча један болничар и викну ми: „Бежи, Симо, куда знаш, иначе оде у ропство…”. И – побегнемо. Сви болничари и неколико лакших рањеника…
… Тек сада је настала невоља: од Немаца бежимо, а од наше јединице се кријемо! Боже, ако нас примете, извешће нас пред војни суд и стрељати! Нисмо извршили наређење команде: нисмо са болесницима пали у ропство, побегли смо! На срећу, наша јединица оде за Призрен, а ми преко Пећи кренусмо уз Чакор…
… Идемо данима и не знамо ни како изгледа хлеб. Посустајемо. Да не би мога друга Тихомира Јанковића из Кремана, помрли би од глади. У једном селу се издвоји и крену према кући на ћувику. Нама рече да сачекамо крај пута. Не прође много, ево га: носи половину врућег, непеченог хлеба, преливеног – медом… Боже, па то је немогуће… Прича нам шта је било. Уђе он у кућу, у њој никог. На огњишту ватра, у ватри сач, у сачу – хлеб. Види да није довољно печен, али не мари. Почне да тумара по кући, зове домаћина – нигде живе душе… Ту нађе и једну кошницу: нагне је мало и прелије онај хлеб медом. Али, не узме читав хлеб, остави половину домаћину. И остави – два сребрњака…
… Још једном нас је Тихомир спасао. Негде испред Драча скрену нам пажњу на једног човека који је носио џак преко рамена. Кад је измакао, Тихомир крену за њим. Убрзо се врати. Рече нам да је онај човек отишао у воденицу. После, отприлике, два сата, гледамо ми – нигде Тихомира! Шта ли је с њим? Не бојимо се за њега, храбар је, сналажљив. Кад ево њега: носи у торби пројиног брашна! Платио је, вели, оном човеку три сребрњака да му уступи мало брашна… Скувасмо качамак. Памтим тај дан: лицем на Светог Николу, на моју крсну славу. Ето: качамак – прсте да полижеш…
… О рођеној браћи: Мишу, Божу и Гаврилу, који су у рату, немам појма, као што ни они не знају шта је са мном. У кући је остао само најмлађи брат Страјин, коме је било четрнаест година. Уз пут се распитујем за браћу, али нико нема појма. Тек кад сам стигао у Солун, сазнао сам да је Божо рањен код Куманова, а Гаврило негде код Рудника… Мишо је, рекоше ми, сигурно стигао до Крфа…
… Преживех муке на Крфу и пошто се опоравих стигох на солунско ратиште. Војници ме с радошћу дочекаше: „Стигао Симо Караклић!”. Стигао, него шта, кажем, а бојим се да ме упитају како се извукох из Новог Пазара! Срећом, нико ме за то не пита. Тако се нађох у четвртом пуку Дринске дивизије. Све сами Ужичани. Из Галатишта, где смо биваковали, стигосмо возом у село Жерви, па одатле на Чегањске планине. У ровове. И борбу. Био сам и у оној страшној бици на Горничеву, кад се све у пламен претворило… Ту неки Стојан Вирић, из Криве Реке, са још двојицом другова зароби – бугарског капетана! То је био догађај. Одликован је, али је, веселник, после десет дана погинуо. Ја сам га сахранио…
… Бележио сам ко је где сахрањен. Мислио сам, ако преживим, да кажем њиховим укућанима. И причао сам, причао… Ужичанин Мишо Марјановић је издахнуо на мојим рукама. Метак га је погодио у срце. Тане пробило новчаник и у новчанику – наполеон. Од наполеона остао круг, као прстен… Сахранио сам, код Ивена, Јосипа Ивановића, из Гостинице. Ту погибе и командант нашег пука Воја Павловић. Командант батаљона, мајор Војислав Савић, тешко рањен… Све је то било у љутој бици на Црној реци, у пробоју солунског фронта…
… Стигосмо до испод Бабуне. Ту и Немци и Бугари. Бесни битка, али кратко, сламамо све пред собом. Много заробљеника и много рањеника. Све – њихови. Њиховим рањеницима указујемо помоћ… Тако нам је наређено. Поручник др Рака Милутиновић зове нас четворицу и каже да носимо једног немачког рањеника. Побуни се Тихомир Јанковић: „Е, вала, да га не носим, па макар ишао на војни суд! Они ме прогнали из моје земље, прошао толике муке, а сада – да га носим!”. Поручник прети да ће га дати на војни суд. Све то слуша и тај рањеник. Рањен у ногу, али тешко. Слуша наш разговор и – плаче. Поче тихо да говори: „ Ја – Чех, ми браћа… Ми браћа…”. Јесте, каже Тихомир, браћа, а све – нож у леђа… Ипак, прихвати се и он носила и понесмо тешко рањеног Чеха до наше болнице…

Симо Караклић је носилац Албанске споменице и Обилићеве медаље за храброст. Живи у родном Ужицу, Улица Радничког батаљона 62.