Јовановић Темељко

238
Јовановић Темељко
Јовановић Темељко

 

 

име: Темељко
презиме: Јовановић
име оца: Јован
место: Богомила (Македонија), Београд
општина: Београд
година рођења: 1886
година смрти: 1990
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић и породица Јовановић

 

С БЕРДАНКОМ НА РАМЕНУ

… У кући мога оца Јована најчешће се говорило шапатом. Често су долазили неки непознати, тајанствени људи, који су насамо разговарали са оцем. Неки од њих долазили су и ноћу, улазили су опрезно, остајали и спавали на тавану, понекад и у сену, а ја сам им испод гуња виђао бомбе и пиштоље…
… Моје село је Богомила, близу планине Бабуне, некадашњи срез велешки. Живели смо под Турском владавином све до 1912. године. Они људи што су онако тајанствено долазили у нашу кућу били су из комитских одреда који су крстарили по околним планинама…
… Неке од ових људи први пут сам видео почетком овог века, негде у пролеће 1905. године. Тада сам био младић, спреман за женидбу: била ми је деветнаеста година. Нисам био упућен у све тајне, понешто се и од мене крило. Чувао сам стада на падинама Бабуне и ту понекад сусретао тајанствене људе. Додуше, неке од њих виђао сам и раније: Василија Трбића, Глигора Соколовића, Душана Радивојевића…
… Једном у нашу кућу дође баш он, војвода Василије Трбић и рече моме оцу да је нужно да ја, његов син Темељко Јовановић, још исте вечери одем према Бабуни, да нађем војводу Бабунског и предам му поруку. Отац, видим, ћути, не знам да ли му је право да се ноћу крећем, јер могу налетети на турске жандарме, а ја премро од страха. Не бојим се Турака, бојим се Бабунског: како ћу га наћи и како изгледа човек о коме су причане легенде…
… Добро, кажем, хоћу да идем, али шта ако не нађем војводу Бабунског!? Ништа ти не брини, каже ми Василије Трбић, само ти крени уз Бабуну; ако ти не нађеш комите, наћи ће они тебе… Уплашен јесам, али имам још једно осећање: поносит сам! Ето и ја се укључујем у једну тиху, невидљиву борбу против турског зулума… И кренем одмах, не губећи време. Грабио сам кроз ноћ, идући подаље од кућа, преко шљивика и пашњака. Мислим: Боже, шта ћу ако никог не нађем? Никако ми није јасно како ме на овај начин упути Василије Трбић, а и како мој отац пристаде на ово моје ноћно путовање кроз шуму… Мислим ја тако, кад ме нека сила зграби с леђа и стави нож под грло! ,,Ко си?” – пита ме у оном мраку, на нашем језику… Мени прострујаше кроз главу Трбићеве речи: „Ништа не брини, ако ти не наћеш њих, наћи ће они тебе…” Значи, нашли су ме! Кажем да сам син Јована Јовановића, из Богомиле, да сам – залутао… Али, кад сам се уверио да сам у комитским рукама, рекао сам да ме воде војводи Бабунском, да имам поруку за њега од војводе Василија Трбића…
… Ишли смо дуго. Човек који ме је водио, пуштао је неке крике: имитирао је сову, па врану… Неко невидљив, из шуме, узвраћао је на исти начин. Тако стигосмо на један пропланак: ту смо затекли војводу Бабунског…
… Тако су, све до 1912. године, трајале моје везе с комитским одредима. Те године, кад је Србија заратила с Турском, већ сам био комита у одреду Василија Трбића. Најчешће смо били у заседама, пресретали комору и патроле… Кад смо, коначно, прогнали Турке, ја остадох још неко време у комитама, с пушком „берданком“ на рамену… После смо се, следеће године, сусретали с бугарским комитама који су долазили да убијају поједине виђеније Србе…
… Кад је избио први светски рат, позван сам у војску: комбинована дивизија Петог прекобројног пука. Са обуке у Крагујевцу, на Цер, у битку… После – Колубара, Рудник, Љиг, Аранћеловац… На солунском фронту био сам у Вардарској дивизији, у двадесет трећем пуку, трећи батаљон, четврта чета. Зна се како смо се тукли између Ветерника и Доброг поља…
… Свог некадашњег комитског војводу Василија Трбића видео сам још два пута: у септембру 1916. године, пред његов тајанствени пут у мој крај и неколико месци касније. Он се авионом спустио близу Бабуне и ту остао неколико недеља, сакупљајући драгоцене податке. Касније, кад се вратио на солунски фронт, поново сам га видео. Испричао ми је, тада, муке којима је био изложен мој отац. Нарочито се на њега окомио вођа бугарских комита Петре Лесев. Само у моме селу, по наређењу Лесева убијено је 80 душа. Мој ујак Момир је побегао са шест чланова породице, али је убрзо ухваћен и изложен највећим мучењима. Његови унуци Атанасије и Ристо – побегли су испод ножа… Док су Бугари друге клали, они су се дали у бекство… Ујака су заклали, као и његову снаху Божану и унуку од шеснаест година… Све су то радили углавном мештани околних села, који су више били наклоњени Бугарима…
… Ухватили су и мог оца, јер није успео да пребегне преко грчке границе. Како је мој отац до доласка Бугара био кмет, тражили су од њега да преда општинско оружје… Отац је све то закопао, а њима рекао да су однели – турски жандарми… Тукли су га, потом затворили на спрат једне куће и чекали зору да покупе и друге и да их у тој згради – запале… Мој отац је, међутим, у току ноћи скочио с прозора на спрату и – побегао… Скривао се све време рата. Војвода Василије Трбић је дошао у везу с мојим оцем, па су један другом имали шта да кажу: отац како се понашају Бугари, како кољу, убијају и пале, а Василије како се наша војска спрема за пробој солунског фронта…
… О свим овим мукама мога оца и моје родбине не причам зато да бих показао каква су зверства радили Бугари и њихови симпатизери, већ због нечег другог. Кад су у овом крају бугарске трупе почеле да беже пред српским војницима, мој отац је поново био кмет и заменик председника општине, јер је председник био на солунском фронту. Наоружани сељани доведу једног дана моме оцу једанаест заробљених Бугара. Окупило се цело село: хоће да их каменују због злочина које су починили: десетине покланих људи, стотине стрељаних… Али, мој отац не дозвољава. Не, вели, заробљене не смемо убијати! То никада није било правило у српској војсци! Тако је мој отац, кога су Бугари на најсвирепији начин мучили, узвратио неком чудном, необјашњивом племенитошћу: није дозволио да се било шта нажао учини заробљеним бугарским војницима… Кад је наша војска стигла у село, предали су јој бугарске заробљенике, које су до тада лепо хранили… Ето, тако је било, па ти сад буди паметан…

Темељко Јовановић је превалио стоту годину живота. Носилац је Албанске споменице и других ратних одликовања. Живи у Београду, Прерадовићева 7/1.

Сведочанство породице Јовановић:
Темeљко је, када је имао 14 година, повремено долазио у Београд. Након рата, прелази да живи у престоницу, где остаје до краја живота.
Пре рата је био велики привредник и у свом власништву поседовао две циглане, које су му, на жалост, након рата одузели комунисти.
Имао је две ћерке, Родну и Љиљану, и сина Љубомира.

Захваљујући његовом унуку, Томи Јовановићу, добили смо и следеће фотографије: