Јелић Миленко

1224
Јелић Миленко
Јелић Миленко

 

 

име: Миленко
презиме: Јелић
име оца: А.
место: Чачак
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

„РАТ ЈЕ ЧУДО БОЖЈЕ“…

Миленко Јелић прича:
– Још нисам био предахнуо, а стиже нова мобилизација. Затекао сам се, као трговачки помоћник, у радњи Драгомира Здравковића, доле на Сави, у Београду. То је она стара, позната гвожђарска трговина. Нас једанаест помоћника пошли смо у рат и четири газдина сина. Од нас једанаесторице четворица су погинула, а нас седморица вратисмо се некако.
Одмах сам се пребацио у Скопље, пошто се моја јединица налазила у Дебру. Остала тамо још од турског рата. Неколико дана доцније већ смо били на Дрини, тамо око Вишеграда. Богами срећа нас тамо лепо послужи. Али, ништа не брините, имали смо кад све да искијамо. Наступала је Шумадиска дивизија другог позива. Командант мог дивизиона био је Пера Тодоровић. Прешли смо Дрину и заузели Вишеград. После смо ишли напред, све до Хан Пијеска. Спустили смо се до села Мирања, знам, баш тако се звало. Чисто сеоце, заштићено једним шумарком. А преко пута, у подножју саме Романије, село Мажујевица.
Добро сам га упамтио, Ех, све ми је ово чист ћар што живим, када сам само одатле изнео живу главу.
Нисмо знали шта је пред нама. Ни ми, ни наши команданти. А Босна је чудна земља, пуна гудура и изненађења.
Освануло јутро. Јесен. Шума се црвени, листу већ време да опада. Веверице скачу с гране на грану, и роса с грана пада по нама. Протрчи по неки зец. Све живи, све пева, све је чисто и умивено, само ми људи, прљави и гадни као стока, идемо на кланицу. Човек да се згади и застиди пред лицем неба и пред самим собом. Живот је леп. Усред ове раскошне лепоте, коју је Бог подарио људима, може да те наједном цапне неки куршум и распали посред чела. А онда – свршено. Збогом животе! Та мисао, као грозница, тресе груди и тело.
Ми смо заузели приклонак на једном ћувику. Пред нама се нашла повелика кућа, брвнара, као што се већ праве у Босни. Она брвна на сунцу се жуте као злато. А јутарњи зраци тек огрејали, ни роса се још није дигла са земље. Лака измаглица лелуја се ту и тамо. Прилазимо тој куки. Осмотрили смо свуда добро, али ничег сумњивог нисмо приметили. Из куће изађе један сељак. Онако, средовечан човек, али слабачак. У босанском оделу са оном њиховом широком кошуљом и црном шубаром на глави.
– Је ли, пријатељу, има ли овде Шваба? – пита га наш командир Рака Радовић.
А онај човек све поче да дрхти и као премишља се шта да каже. Осврну се десно и лево, па једва процеди кроз зубе:
– Нема никога, господине.
Сиромах, утерали му страх у кости, па није смео да каже. Командир нареди да се батерија постави испред саме куће. И у зао час издаде то наређење. Место где смо поставили топове није било удаљено ни педесет метара. Ја добијем задатак, да пођем иза оне куће и да хватам једну врзину, хендек, како кажу Босанци. Са мном је пошло још неколико војника и десетак петнаест пешака који су били пристигли однекуд.
Али, види врага, наједном иза леђа припуца. Пред нама се истовремено појави читава непријатељска колона. Аустријанци су тада добили појачање од два пука. Наши су причали, а то су вам коморџиске вести, како им је стигла силна помоћ из Галиције. Иду они лепо, све у збијеним редовима. Заплавило се од њих. Куд ћеш сад? Припуца и из куће. Онај грешник није смео да каже, а на тавану је било скривено петнаест аустриских војника. Пуцају одозго испод крова. Лепо одвалили шиндру, оне даске са крова, па провукли цеви као кроз пушкарнице.
Код моје батерије зачу се јаук. Ко ли оно заврши, Боже? Али немаш кад да се осврћеш. Осу се плотун и на нас. Куршуми запараше око глава, а фијук само стриже уши. Тројица пешака падоше. Један војник, плав као девојка, сруши се преда мном. Сиромах, хтео је да се истакне, не знам због чега. Нешто су га тамо у чети секирали. Па запео, несрећник, да се покаже. И ето, платио је главом то своје јунаштво. Ја нагазих на њега. Није имао кад ни да закука. Ту слику нећу никад заборавити, иако се то све одигравало муњевитом брзином. Несрећник је само неколико пута стресао раменима, и онда оста миран и непомичан. Укочен поглед управио у ме, па као да ме пита зашто га остављам. Али и ја хоћу да живим. Онда човек гази преко мртвих. Она двојица јаучући покушавали су да се извуку. Једном је цурила крв низ оба образа. Разнело му целу вилицу.
– Бомбе! – присетих се ја у оном јаду и викнух из свег гласа. – Бежите назад! Бомбе! Бомбе!
Пешаци се некако сналазе. Они су, брате, вичнији, а и бољи јунаци од нас. У њиховим рукама већ су пламтеле бомбе. А ми, артиљерци, збунили се па не знамо на коју ћемо страну.
Претрчасмо неколико корака до батерије. Тамо никог од послуге. Нигде никог. Све се разбегло. Само четири пет лешева. Поднаредник Шушевић, као да га сад гледам, лежи мртав на лафету. Једна му рука опуштена, па виси и прсти додирују земљу.
Аустријанци избијају и са друге стране. О, зла јутра, зла удеса. Значи – свршено! Још који секунд, па ћу и ја ћутати онако као Шушевић. Довољан је један метак и ето те с оне стране гроба. У самртној опасности човек брзо мисли и сналази се. Паде ми у очи путања којом смо дошли.
– Овамо! – викнух.
Сви потекоше за мном. Кад тамо: наши се прикупљају. Нити ко командује, нити ко уме да проговори у овом паклу. Људи унезверени дрхте као пруће и управљају се по оном вечном инстинкту за самоодржање. То је најбоља команда кад смрт хоће да пригрли људе. Сви се намах окренусмо и осу се ватра. Прво на оне око топова. Остала нам тамо четири топа.
Рат је чудо божје. Иако су Аустријанци били господари ситуације, кад ми припуцасмо, они напустише топове. Будале, а могли су све да нас покољу као пилиће. Уплашише се и они из куће, па као зечеви, дадоше се у бекство. Двојица пешака притрчаше оној брвнари. Сасули су унутра неколике бомбе. Праскало је на све стране. Дрвени кров се исцепа као паучина и поче да пламти. Пет непријатељских војника ту су нашли смрт. Шести је покушао да истрчи, али пешаци су га оборили на прагу. Убили су још тројицу у бекству. Узели их на нишан. Све она двојица пешака. Они су ватра, то је права војска.
У то дојури командир батерије са послугом и неколико пешака. Одмах смо ставили један топ у дејство, баш онај што је на њему лежао поднаредник Шушевић. Био нам је најближи. Осули смо паклену ватру. Још ми у ушима тутњи она страшна експлозија. И други топ је брзо почео да дејствује. Послуга је пала пунећи незајажљиве цеви, које су само ригале ватру. Тукли смо шрапнелом, картечом, разорно и, како смо стигли.
Онда је пристигла и пешадија. Појавили се отуда, са десног бока. Пешаци, брате, као да су од челика, одмах на јуриш.
– Ура! Ура!
Гласови су проламали небо и губили се тамо у шуми камо је непријатељ узмицао. Кланица, несрећа права. Суре и плаве униформе измешале се, а куршуми само звижде.
– Наједном писну труба: прекини паљбу!
Страшно је то било јутро. Војници потамнели од ватре и умора, али још се држе. Ником се не иде на онај свет. Враћају се из оног шумарка где су узмицале плаве униформе. Разбили су их сасвим. Прескачу преко лешина и враћају се као са жетве. Понеки застане и претура нешто по телећацима мртвих Аустријанаца. Један каплар скинуо са мртваца цокуле, па их одмах почео да навлачи.
-Е, баш као да су за мене кројене, – вели он и смешка се. – А и право је, био сам много обосио.
Други опет пронашао неку конзерву, па је отворио бајонетом и једе је неподгрејану. Сео поред топа, а на лафету виси несрећни поднаредник Шушевић. Људи у рату огрубе, постану праве хијене. Али ни други нису бољи.
После смо се пребројали. Аустријанци су ту оставили стотину и пет мртвих. Наших је седамнаест погинуло. Али, све је то срећа, имало је дана кад је и обрнуто било.
Још је било борбе на Дрини, које сам се највише бојао. А и данас се бојим Дрине, јер не умем да пливам. Ту је најтеже, али нигде није било лако. Ја сам несрећан и немиран, па сам увек волео незгодне службе: извиђања, одржавање везе и тако сам се увек пентрао негде и ђаво ми није дао мира.
На Мажујевцу сам примио топ, а септембра месеца хиљаду деветсто четрнаесте постао сам наредник. У Ужичкој Пожези двадесет деветог јуна хиљаду деветсто петнаесте војници ме изгласаше за Карађорђеву звезду. Тада ми је био командант Јеша Дамјановић. Изненадио сам се. Право и поштено да говоримо: ја нисам био ни бољи ни храбрији од осталих, него, ето, тако се догодило. Истина, увек сам био у јединици, нисам се извлачио и за све време нисам имао ни једног јединог дана отсутства.
Ту, скоро, прошао сам кроз Вишеград. Сетим се ратних дана и догађаја. Верујте ми, заплакао сам као дете.
После већ знате како је било. Дошло отступање, па Солунски фронт. Код села Неокази, испод Добровена, била су свега наша четири топа на размаку од девет километра. Ни командир не зна где сам ја као водник. А нисмо имали брзометне топове, него дебанжовце. Па онда борбе на Старковом Грбу, Шумовитој Коси, Црној Реци, Чукама, па кота 12-12. Море, ђаво све да носи, ко би се свега још сетио. Испод саме те коте поставили смо били своје нове топове алжирце. Пред нама беше Осми пук. Нама се заглави метак у цеви, јер неки коморџија био испустио зрно, па се препао командира и ставио га опет у сандук. А на коти се створио кркљанац. Ми немамо избијача. И шта да радиш, него нож на пушку и бомбе, па у помоћ пешацима.
Џаба га било. Шта да вам даље причам. Кад је пробијен фронт, са осталом војском и ја сам дошао у отаџбину. Го као прст. Нисам имао ни хлеба да једем. Где ћу, шта ћу, те ја опет у радњу Здравковића. На себи сам имао одело од шаторског крила. Ето, шта сам изнео из рата. Нису ми дали ни одело да понесем. Три брата Здравковића вратила се и седам помоћника. Један од њих је погинуо и четворица од нас. За мене нису никад мислили да ћу се вратити, јер сам био најнемирнији, најнезгоднији. Стара Здравковићка, која је била наша општа мајка, дочекала нас је као рођене. А ја шта ћу? Радити се мора. Као херој и носилац Карађорђеве звезде вукао сам колица по Сава-мали, товарио плех, гвожђе, другог служио. До краја 1932 провео сам у радњи. Здравковићи су ме после помогли да се осамосталим. Стара Здравковићка ме и оженила, а Ђока ми крстио петоро деце. Сада живим овде у Чачку, помало радим, вежем крај с крајем, како се то каже.


Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:

Миленко је рођен негде у околини Београда а радио је као трговачки помоћник код Драгомира Здравковића у Београду. Када је рат почео Миленко се налазио у Скопљу. Одатле су отишли на Дрину а био је артиљерац у Шумадијској дивизији другог позива код Пере Тодоровића. Прешли су Дрину и кренули према Вишеграду. При напредовању зауставили су се код неке куће и командир је наредио да се поставе топови код саме куће. Још топове нису били ни поставили а појавила се велика непријатељска јединица и изненада их напала. Збуњени артиљерци, али људи који су научили занат од пешака, одмах су се машили бомби што је утицало да се непријатељ поколеба а добили су у времену да њихови пешаци приспеју. Ипак су Аустријанци заробили сва четири топа. Када су пешаци приспели уз помоћ артиљераца и уз оно познато српско „ура“ протерали су Аустрианце и један по један топ стављали у дејство.

Једног погинулог поднаредника нису имали времена ни да скину са лафета. Причао је Миленко да је толико брзо палио гранату за гранатом да му се топовска цев била потпуно усијала. Када су изводили биланс овога окршаја констатовали су да су Аустријанци имали 105 мртвих а да је само седам Срба погинуло. Касније су морали да се врате преко Дрине и да наставе борбу и тада је Миленко Јелић добио чин наредника. У Ужичкој Пожеги јуна 1915. године његови артиљерци су изгласали Миленку Карађорђеву звезду са мачевима. Скромни човек, истицао је да он није био храбрији од других, али су његови другови имали другачије мишљење.

Миленко је са осталом српском војском преко Албаније одступио и преко Крфа стигао на солунски фронт. На првим положајима на Старковом гробу Шумовитој коси, Црној реци, на коти 12-12 и осталим положајима Миленко је имао нове савремене француске топове а на сандуцима муниције писало је крупно „НЕ ШТЕДИ МУНИЦИЈУ“, што је било први пут у историји српског ратовања.

Миленко је учествовао у боју до завршетка рата и пошто није имао имовине поново се јавио код Здравковића у његовој гвожђари. Гурао је витез Миленко колица пуна гвожђа а стара Здравковића га је оженила и помогла му да се осамостали као трговац. Отворио је радњу у Чачку и са женом имао петоро деце и дабоме кумови су били Здравковићи. Да ли је Миленко преживео последњи рат немамо података.

ИЗВОРВитези слободе
Претходни чланакМилошевић Мика
Следећи чланакМарковић Сима