Jakovljević J. Stevan

333
Jakovljević J. Stevan
Jakovljević J. Stevan

 

 

ime: Stevan
prezime: Jakovljević
ime oca: Jakov
mesto: Knjaževac
opština: Knjaževac
godina rođenja: 1890.
godina smrti: 1962.
izvor podataka: Srpska enciklopedija (http://srpskaenciklopedija.org)

 

Stevan Jakovljević (Knjaževac, 6. decembra 1890 — Beograd, 2. novembar 1962) je bio biolog i pisac, doktor biologije, profesor univerziteta (Beograd, Farmaceutski fakultet).

Rođen je 24. novembra/6. decembra (pretpostavlja se da je u izvoru tačan datum po Julijanskom kalendaru 24. novembar, a da je 7. decembar koji se navodi u mnogim izvorima pogrešno preračunat, s obzirom da za 19. vek treba dodati 12 dana) 1890. u Knjaževcu, od majke Simke (rođ. Pavlović) i oca Jakova. Ocu je to bio drugi brak, pošto je ostao udovac sa osmoro dece, oženio se Simkom, udovicom koja do tada nije imala dece. Otac je bio državni činovnik i često su ga premeštali iz jednog u drugo mesto. Tako je najstarija sestra Milica rođena u Jagodini, a ubrzo po Stevanovom rođenju preselili su se u Kragujevac, gde je rođena mlađa sestra Zora, a otac uznapredovao i dobio mesto okružnog načelnika, funkcija na kojoj je ostao do penzije. Zahvaljujući očevom statusu, porodica se našla na vrhu gradske elite.

Osnovnu školu i gimnaziju Stevan je pohađao u Kragujevcu. U Kragujevcu je položio i maturu 1909. Potom se upisao na biološku grupu Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je septembra 1913, a dva meseca kasnije otišao je na odlsuženje vojnog roka u đačku bateriju u Kragujevcu. Iz vojske je izašao u maju 1914. godine, sa položenim oficirskim ispitom. Istog meseca je postavljen za suplenta (pripravnik) gimnazije u Kragujecu, gde je radio do početka Prvog svetskog rata.

Mobilisan je kao podnarednik artiljeriskog puka u Zaječaru. Brzo je napredovao po činu, tako da je oktobra meseca dobio čin oficira. Za vreme zatišja 1915. prebačen je u Šumadijski artiljerijski puk. Za vreme rata učestvovao je u mnogim borbama i o svemu vodio beleške.

Posle četvorogodišnjeg ratovanja je demobilisan i vratio se na mesto profesora u Kragujevačkoj gimnaziji, a zatim je premešten u Beograd (1922), gde je radio kao profesor u Četvrtoj muškoj gimnaziji. U Beogradu je jedno vreme živeo sa starijom sestrom Milicom, mlađom sestrom Zorom i Ružom, sestrom po ocu, u Molerovoj ulici, a kasnije se oženio i preselio u Njegoševu ulicu. Svoje prve naučne radove iz oblasti eksperimentalne biljne morfologije objavio je već 1922. Na kraju godine je izabran za asistenta Beogradskog univerziteta na katedri botanike. Doktor bioloških nauka postao je 1925, sa doktorskom disertaciojom iz oblasti eksperimentalne morfologije. Za docenta na Beogradskom univerzitetu izabran je 1929, a 1934. postao je najpre vanredni, zatim 1938. redovni profesor Farmaceutskog fakulteta. Spada među prve naše botaničare koji je započeo istraživanja makrofita vodenih basena, ali mu je dosta dokumentacije stradalo u ratu. Istraživao je glečerska jezera na Peristeru, Golemo, Malo, Prespansko, Ohridsko i Plitvička jezera. Sakupljene alge iz jezera ustupio je na odrađivanje Fridrihu Hustetu (nem. Friedrich Hustedt)) istraživaču silikatnih algi na univerzitetu u Bremenu, koji je po Stevanu Jakovljeviću nazvao dve nove vrste (lat. Navicula jakovljevia i lat. Achnanthes jakovljevici). U međuratnom periodu počeo je ozbiljnije da se bavi književnošću i objavio je svoje ratne hronike. Pod naslovom jednog poglavlja njenog naslova „Na leđima ježa“, hronologiju su dramatizovala 1938, braća Svetolik (glumac) i Miodrag Nikačević (književnik), a predstava je izvođena u Narodnom pozorištu.

Bio je jedan od organizatora Vojnoga puča od 27. marta 1941. Upao je i za vreme puča sa pet vojnika zauzeo stanicu Radio-Beograda. U Drugom svetskom ratu mobilisan je kao komandant Radio stanice u Beogradu. U Kotoru su ga zarobili Italijani, a posle kapitulacije Italije), zarobili su ga Nemci i odveden je u zarobljeništvo u Nemačku, pa je u italijanskom i nemačkom zarobljeništvu proveo ukupno četiri godine. Oslobodila ga je Crvena armija u februaru 1945.

Po povratku u Beograd postao je predsednik komisije za obnovu Beogradskog univerziteta, a oktobra 1945 i njegov rektor. Na toj dužnosti je ostao do 1950. Vremenom je na univerzitet uspeo da vrati većinu predratnih profesora. Takođe je izabran za narodnog poslanika i člana Prezidijuma Savezne narodne skupštine. Posle rata se više nije bavio naučnim radom.

Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (Akademije umetnosti) od 16. februara 1937, a dopisni član Srpske akademije nauka (Odeljenja literature i jezika) od 22. marta 1948. Za redovnog je člana Odeljenja literature i jezika izabran je od 17. decembra 1959. Proglašen je akademikom 22. februara 1960.

Godine 1947. postao je počasni doktor Univerziteta u Pragu. Bio je predsednik Slovenskog komiteta Jugoslavije, predsednik Radio Beograda, predsednik Udruženja univerzitetskih nastavnika, predsednik Udruženja književnika. Bio je prvi saradnik Prosvetine Enciklopedije za teme iz biologije. Nosilac je vojnih odlikovanja i Ordena rada I stepena.

Za razliku od njega, koji je u svojoj karijeri posle rata nastavio da napreduje, njegova starija sestra Milica Jakovljević (Mir-Jam), koja se u međuratnom periodu bavila novinarstvom i bila veoma popularna i čitana književnica, po dolasku komunističkih vlasti je odbačena i zaboravljena. Bez obzira na visoke funkcije, Stevan nije uspeo mnogo da joj pomogne. I sam je morao da prestane da pominje svoju „Srpsku trilogiju“.

Bio je krupan čovek, oštrog pogleda, blage naravi, veoma predusretljiv. Svoja predavanja držao je šetajući po sali, podižući glas i naglasak na pojedinim detaljima. Bio je dobar predavač, voleo je omladinu i do kraja života održavao prisan kontakt sa studentima.

Umro je u Beogradu 1962. godine.

Dela

Književni rad započeo je 1922, u časopisu „Misao“ gde je štampana njegova prva pripovetka „Slutnja“, a kasnije je objavio nekoliko pripovedaka u listovima Misao, Književni glasnik i Politika, pod pseudonimom Sanio Pavlović. Njegove ratne hronike, predstavljaju značajan prilog u srpskoj književnosti. Zanimljivo je da umesto glavnih junaka u njegovim delima postoji samo kolektiv.
„Devetstočetrnaesta“, prva knjiga ratne hronike (1934)
„Pod krstom“, druga knjiga ratne hronike (1935)
„Kapija slobode“, treća knjiga ratne hronike (1936)
„Srpska trilogija“, kompletna triologija ratne hronike (1937)
„Smena generacija“, roman iz beogradskog života (1939)
„Velika zabuna“, slom jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu i ratna hronika Drugog svetskog rata (1952)
„Likovi u senci“, roman iz zarobljeničkog života (1956)
„Krvava avlija“ (1958)
„Suze i osmesi“, pripovetke (1959)
„Zemlja u plamenu“, roman o Kragujevcu i okolini, okupacija i početak NOB (1961)

Udžbenici
Bio je veoma uspešan na izradi i izdavanju udžbenika za srednje škole, kao i za univerzitetske udžbenike za studente biologije i farmacije. Mnogi od njih su doživeli više izdanja, a neka su prevođena za korišćenje u Republici Makedoniji.

Osnovna škola
„Botanika za VI razred osmogodišnje škole“ (1954)

Srednja škola
„Botanika za prvi razred građevinskih škola“ (1934)
„Botanika za V razred srednjih škola“ (1935)
„Botanika za prvi razred srednjih škola“ (1935), kao koautor sa Rokom Vukovićem
„Botanika za prvi razred gimnazije“ (1946)
„Botanika za drugi razred gimnazije“ (1950)

Univerzitet
„Opšta botanika“ (1941)
„Cryptogamae“, litografisano izdanje, sa predavanja (1949)
„Sistematika lekovitih biljaka“ (1950)
„Nastava biologije na višim pedagoškim školama i Prirodno-matematičkim fakultetima“ (1953)
„Kratki kurs ekologije sa osnovama hidrobiologije“ (1956)