Јаковљевић Ј. Стеван

20
Јаковљевић Ј. Стеван
Јаковљевић Ј. Стеван

 

 

име: Стеван
презиме: Јаковљевић
име оца: Јаков
место: Књажевац
општина: Књажевац
година рођења: 1890.
година смрти: 1962.
извор података: Српска енциклопедија (http://srpskaenciklopedija.org)

 

Стеван Јаковљевић (Књажевац, 6. децембра 1890 — Београд, 2. новембар 1962) је био биолог и писац, доктор биологије, професор универзитета (Београд, Фармацеутски факултет).

Рођен је 24. новембра/6. децембра (претпоставља се да је у извору тачан датум по Јулијанском календару 24. новембар, а да је 7. децембар који се наводи у многим изворима погрешно прерачунат, с обзиром да за 19. век треба додати 12 дана) 1890. у Књажевцу, од мајке Симке (рођ. Павловић) и оца Јакова. Оцу је то био други брак, пошто је остао удовац са осморо деце, оженио се Симком, удовицом која до тада није имала деце. Отац је био државни чиновник и често су га премештали из једног у друго место. Тако је најстарија сестра Милица рођена у Јагодини, а убрзо по Стевановом рођењу преселили су се у Крагујевац, где је рођена млађа сестра Зора, а отац узнапредовао и добио место окружног начелника, функција на којој је остао до пензије. Захваљујући очевом статусу, породица се нашла на врху градске елите.

Основну школу и гимназију Стеван је похађао у Крагујевцу. У Крагујевцу је положио и матуру 1909. Потом се уписао на биолошку групу Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је септембра 1913, а два месеца касније отишао је на одлсужење војног рока у ђачку батерију у Крагујевцу. Из војске је изашао у мају 1914. године, са положеним официрским испитом. Истог месеца је постављен за суплента (приправник) гимназије у Крагујецу, где је радио до почетка Првог светског рата.

Мобилисан је као поднаредник артиљериског пука у Зајечару. Брзо је напредовао по чину, тако да је октобра месеца добио чин официра. За време затишја 1915. пребачен је у Шумадијски артиљеријски пук. За време рата учествовао је у многим борбама и о свему водио белешке.

После четворогодишњег ратовања је демобилисан и вратио се на место професора у Крагујевачкој гимназији, а затим је премештен у Београд (1922), где је радио као професор у Четвртој мушкој гимназији. У Београду је једно време живео са старијом сестром Милицом, млађом сестром Зором и Ружом, сестром по оцу, у Молеровој улици, а касније се оженио и преселио у Његошеву улицу. Своје прве научне радове из области експерименталне биљне морфологије објавио је већ 1922. На крају године је изабран за асистента Београдског универзитета на катедри ботанике. Доктор биолошких наука постао је 1925, са докторском дисертациојом из области експерименталне морфологије. За доцента на Београдском универзитету изабран је 1929, а 1934. постао је најпре ванредни, затим 1938. редовни професор Фармацеутског факултета. Спада међу прве наше ботаничаре који је започео истраживања макрофита водених басена, али му је доста документације страдало у рату. Истраживао је глечерска језера на Перистеру, Големо, Мало, Преспанско, Охридско и Плитвичка језера. Сакупљене алге из језера уступио је на одрађивање Фридриху Хустету (нем. Friedrich Hustedt)) истраживачу силикатних алги на универзитету у Бремену, који је по Стевану Јаковљевићу назвао две нове врсте (лат. Navicula jakovljevia и лат. Achnanthes jakovljevici). У међуратном периоду почео је озбиљније да се бави књижевношћу и објавио је своје ратне хронике. Под насловом једног поглавља њеног наслова „На леђима јежа“, хронологију су драматизовала 1938, браћа Светолик (глумац) и Миодраг Никачевић (књижевник), а представа је извођена у Народном позоришту.

Био је један од организатора Војнога пуча од 27. марта 1941. Упао је и за време пуча са пет војника заузео станицу Радио-Београда. У Другом светском рату мобилисан је као командант Радио станице у Београду. У Котору су га заробили Италијани, а после капитулације Италије), заробили су га Немци и одведен је у заробљеништво у Немачку, па је у италијанском и немачком заробљеништву провео укупно четири године. Ослободила га је Црвена армија у фебруару 1945.

По повратку у Београд постао је председник комисије за обнову Београдског универзитета, а октобра 1945 и његов ректор. На тој дужности је остао до 1950. Временом је на универзитет успео да врати већину предратних професора. Такође је изабран за народног посланика и члана Президијума Савезне народне скупштине. После рата се више није бавио научним радом.

Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 16. фебруара 1937, а дописни члан Српске академије наука (Одељења литературе и језика) од 22. марта 1948. За редовног је члана Одељења литературе и језика изабран је од 17. децембра 1959. Проглашен је академиком 22. фебруара 1960.

Године 1947. постао је почасни доктор Универзитета у Прагу. Био је председник Словенског комитета Југославије, председник Радио Београда, председник Удружења универзитетских наставника, председник Удружења књижевника. Био је први сарадник Просветине Енциклопедије за теме из биологије. Носилац је војних одликовања и Ордена рада I степена.

За разлику од њега, који је у својој каријери после рата наставио да напредује, његова старија сестра Милица Јаковљевић (Мир-Јам), која се у међуратном периоду бавила новинарством и била веома популарна и читана књижевница, по доласку комунистичких власти је одбачена и заборављена. Без обзира на високе функције, Стеван није успео много да јој помогне. И сам је морао да престане да помиње своју „Српску трилогију“.

Био је крупан човек, оштрог погледа, благе нарави, веома предусретљив. Своја предавања држао је шетајући по сали, подижући глас и нагласак на појединим детаљима. Био је добар предавач, волео је омладину и до краја живота одржавао присан контакт са студентима.

Умро је у Београду 1962. године.

Дела

Књижевни рад започео је 1922, у часопису „Мисао“ где је штампана његова прва приповетка „Слутња“, а касније је објавио неколико приповедака у листовима Мисао, Књижевни гласник и Политика, под псеудонимом Санио Павловић. Његове ратне хронике, представљају значајан прилог у српској књижевности. Занимљиво је да уместо главних јунака у његовим делима постоји само колектив.
„Деветсточетрнаеста“, прва књига ратне хронике (1934)
„Под крстом“, друга књига ратне хронике (1935)
„Капија слободе“, трећа књига ратне хронике (1936)
„Српска трилогија“, комплетна триологија ратне хронике (1937)
„Смена генерација“, роман из београдског живота (1939)
„Велика забуна“, слом југословенске војске у Априлском рату и ратна хроника Другог светског рата (1952)
„Ликови у сенци“, роман из заробљеничког живота (1956)
„Крвава авлија“ (1958)
„Сузе и осмеси“, приповетке (1959)
„Земља у пламену“, роман о Крагујевцу и околини, окупација и почетак НОБ (1961)

Уџбеници
Био је веома успешан на изради и издавању уџбеника за средње школе, као и за универзитетске уџбенике за студенте биологије и фармације. Многи од њих су доживели више издања, а нека су превођена за коришћење у Републици Македонији.

Основна школа
„Ботаника за VI разред осмогодишње школе“ (1954)

Средња школа
„Ботаника за први разред грађевинских школа“ (1934)
„Ботаника за V разред средњих школа“ (1935)
„Ботаника за први разред средњих школа“ (1935), као коаутор са Роком Вуковићем
„Ботаника за први разред гимназије“ (1946)
„Ботаника за други разред гимназије“ (1950)

Универзитет
„Општа ботаника“ (1941)
„Cryptogamae“, литографисано издање, са предавања (1949)
„Систематика лековитих биљака“ (1950)
„Настава биологије на вишим педагошким школама и Природно-математичким факултетима“ (1953)
„Кратки курс екологије са основама хидробиологије“ (1956)