Ивановић Иван

448
Ивановић Иван
Ивановић Иван

 

 

име: Иван
презиме: Ивановић
име оца:
место:
општина:
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

КОЊЕМ НА ВОЈВОДУ СТЕПУ

… Ми смо на то гледали као на шаљиви догађај, на необичну ратну епизоду, мада нашем другу и пријатељу, тада младом резервном потпоручнику Ивану Ивановићу, није било до смеха. У почетку, он је то схватио готово трагично. Како и не би: његовим случајем се бавила Врховна команда, а бавио се и то озбиљно – лично војвода Степа Степановић…
… Они који не знају Ивана Ивановића, требало би да замисле малог човека, малог растом, а великог по другарству, по родољубљу које је пламсало жаром огња… Кад би се друга ђачка чета у Скопљу постројавала у водну колону, место Ивана Ивановића, ђака-редова, било је на крају. А кад је чином стекао право на ношење сабље, балчак прописне гарнизонке, у ставу „мирно”, подупирао му је пазухо…
… Е, па, таквог Ивана Ивановића треба замислити на коњу, лета господњег 1916. године на Крфу. И још коликог коња! Сеиз је муку видео док је Ивана Ивановића убацио у седло. Затим је морао бушити нове рупе на узенгијским каишевима, јер су ови Ивановићу били предугачки. Најзад, видећи с ким има посла нађе за потребно да скрене пажњу Ивану Ивановићу на то како се прописно седи у седлу и што је важно, како треба прибрати и држати левом руком двоструке дизгине. Истина, Ивановић је као ђак-подофицир, имао прилику да неколико пута јаше коња, али је под собом увек имао – самар, а у рукама – улар…
… У друштву се Ивановић мало разнежио, црно грчко вино му ударило у лице и он би да узме на послугу коња и оде у оближње место где су му логоровали другови и пријатељи. И тако, јаше коња Иван Ивановић, а на друму који води кроз маслињак, нигде никога… У мислима је јуришао на непријатеља, био у поробљеној отаџбини… Притеже дизгине и коњ се даде у трк… Али, тек што је коњ узео пун залет иза окуке, Ивана Ивановића обузе ужас. На друму, на неколико метара испред коња, у истом правцу, корачао је неки грађанин. Изгледало је да је судар неизбежан…
… Ипак, несрећа није била потпуна. Но, то није била Ивановићева заслуга. Све што је он у узбуђењу учинио, изгледа да је само омело коња да потпуно избегне судар. Истина, коњ је у трку само сапима окрзнуо шетача. Али, Ивановић је са ужасом приметио како тај стари човек посрће од удара и како му паде капа и откотрља се… Некако је успео да заустави коња – једва се одржавајући у седлу. Заустављајући коња, чуо је глас тог човека: „Господине потпоручниче…” Србин је, помислио је Ивановић. Избеглица. Родољубље га превело преко Албаније и сад замало да га ја убијем на Крфу… Старији човек се сагао да дохвати капу. Утом му приђе Ивановић и поче да се извињава: „Добри, стари господине, молим вас, као родитеља вас молим, да ми опростите! Ђаво ме наврати да појашем коња, иако сам невешт јахач. Било би ми неописиво жао, ако бисте остали у уверењу да се ово догодило са злом намером”.
„… Не примам извињење! – узвратио је непознати човек. – Да се јавите на рапорт…!”
… Ивановић се упорно извињава. Извињава се искрено, од срца, жао му је старијег човека. Седи човек корача одмереним кораком. Ћутећи, слуша речи Ивана Ивановића. Затим му говори: ,,Не примам извињење! Јавите се на рапорт!” Тај тон помало љутну Ивановића и он рече мало набусито, али и подсмешљиво: „Добро, да се јавим на рапорт, али по чијој заповести, желео бих да знам?“
„… По заповести војводе Степе Степановића!…“
… Ивановићу се одједном одсекоше ноге… Корача славни војвода, а упоредо с њим, на два- три корака клати се Иван Ивановић. Његова фигура је и даље била у седлу, али је дух био одсутан. Стаде војвода и погледа – кип коњаника. Ивановић од тог погледа оживе, дође к себи и сручи своје грешно тело с коња на тврдо тле, тресну потпетицом о потпетицу и прописно поздрави војводу. Војвода отпоздрави и настави шетњу. Потом скрену у логор свог штаба, а Ивановић, сузних очију, продужи. Коња је водио за собом…
… Сутрадан је писмени рапорт доставио команданту места. Изложиоје догађај бираним речима. По њему, десило се, што се десило, једино због тога што је био неук јахач. И богзна како се извињавао војводи. Заплет је почео на Крфу, а расплет у Солуну…
… Пошто је војвода Степа командовао Другом армијом, а јединица Ивана Ивановића припадала Првој армији, ствар се даље развијала онако како у војсци мора да се развија. Рапорт је стигао до Врховне команде. А она га је упутила војводи Степи. На тражење Врховне команде, поводом рапорта потпоручника Ивановића, и војвода је дао реч. Војвода је писао руком. Рукопис ванредно читак. Једном чињеницом, војвода је оспоравао тврђење потпоручника Ивановића да је невешт јахач. Наиме, војвода је чуо јасно речи којима је јахач нагнуо коња у трк. И цитирао је те речи. А то је – на ужас Ивана Ивановића – била прописна команда за прелаз у – трк. И како објаснити да неко познаје чак и коњичке команде а да не зна да јаше? …
… Предмет је поново стигао у Врховну команду. Ова га је редовним путем доставила команди Ивана Ивановића са наређењем да сад потпоручник да своју реч поводом изјаве војводе Степе…
… Ивановић се згрануо кад је прочитао да је означеног дана изговорио прописану коњичку команду. И то он, резервни пешадијски потпоручник, он који је кубурио и са командама сопственог рода војске. Али, написао је одговор у коме је рекао да је војвода Степа – у праву. Сећа се да је викнуо на коња, али – да га убију – сад не може да се сети речи које је изговорио. Према војводиној изјави сада је уверен да је употребио коњичку команду, али уверава да није био свестан да се користи командом сасвим непознатог рода војске. Било овако или онако, признаје да је крив, па моли да му се одмери казна…
… И Врховна команда, под потписом начелника штаба војводе Петра Бојовића, одмерила му је казну: петнаест дана притвора… Упитан од стране Врховне команде да ли је задовољан казном потпоручника Ивановића, војвода Степа је одговорио потврдно.
… Војвода Степа је већ био идол. Његови ратни успеси, начин живота и опхођења с људима улазили су у легенду. И, дознајући за догађај са крфског друма, људи би остали збуњени: зар неко да с коњем обори такву величину? С прекором и срџбом посматрали су Ивановића – од срца би му одредили још већу казну…
… Издржавање казне било је у логору Сурулки, близу Солуна. Командант пука је наредио да се поред његовог шатора подигне исти такав и за Ивана Ивановића. Ноћ и све слободно време потпоручник је проводио у том шатору. Примио га је командант и у своју менажу. Ту се сусрео са многим официрима, па и са командантом дивизије, који се срдачно руковао са кажњеником. У шали му је рекао: „Ни мањег човека, ни веће људе да обара…! Тако је, преко ноћи, Иван Ивановић постао позната личност, сви су о њему говорили.

Ивана Ивановића, актера овог необичног догађаја и његовог ратног друга и пријатеља Живојина Товаровића, који нам је у детаље описао овај случај, нашли смо недавно у партеру хотела „Славија” у Београду, где се сваког уторка састају некадашњи ђаци-каплари из „Бесмртног батаљона 1300 каплара”.