име: Милисав
презиме: Илић
име оца:
место:
општина:
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
ПОДВИЗИ БЕЗ КРВИ
Уочи Ваведења хиљаду девесто четрнаесте, поднаредник Милисав Илић нашао се са својим водом у једном селу изнад Крагујевца. Осамнаести пешадиски пук, коме је припадао и Милисав, добио је наређење да крене, јер је ситуација била озбиљна и очекивало се да падне Крагујевац.
Са својим водом Илић је стигао у село баш у сумрак. Сунце је већ било зашло и лака полутама спуштала се по сеоским забранима и пропланцима. Илићев вод, који је имао свега око четрдесет људи, наступао је врло опрезно, јер у ратним данима изненађења нису ретка. Зауставили су се на једном чаиру, који се, као неки зелен, мекан ћилим, пружао пред лепом и скоро окреченом кућом сеоског свештеника. Прилазећи лагано овој кући, Илић је приметио неколико шафољчића, од којих је допирао опојан мирис ракије. Њему се то учини сумњиво, па поче да се осврће око себе и погледом испитује сваки кутак.
– Ама откуда ови шафољчићи? – питао је Илић једног каплара који је ишао иза њега. Ово ме мало баца у бригу. Мора бити да је овуда наишла војска, ил’ наша, ил’ непријатељска? …
– Јест, славе ми, и ја бих тако казао. Ко је могао дз попије оволику ракију до војска?
– Чекни де мало. Сад ћу ја то да видим.
И Илић се још једанпут осврну унаоколо, па песницамз огради уста као неко ждрело и поче да дозива:
– О-хо, има ли кога тамо у кући?
– Има, има, ту сам, – промуклим старачким гласом одговори попадија и, журећи ситним кораком, пође низ чаир.
– Какви су ово шафољчики, попадија?
– Не питајте, децо. Шваба нам источио све пиће из куће. Ту им је била грдна коњица. Све су нам похарали. Дођите, децо, овамо да видите шта су учинили од качаре. Све су бурад куршумима пробијали. Има ракије до чукљева…
– Их, побогу, стара, шта нам грдан зулум чине по земљи, као тешећи попадију проговори Илић, ступајући у качару, у којој је заиста пливала ракија. – Их, их, брате, шта су починили. Али неће дуго!
– Узмите, децо, па пијте колико год можете. Боље је да је попијете ви него душмани наши.
Илић и његови другови нису се дуго предомишљали. Изгурали су из подрума једно буренце ракије и ту, на чаиру пред кућом, заноћили. Старица им је дала свега што се затекло код куће. Те вечери вод поднаредника Илића лепо се поткрепио и одморио.
А на само Ваведење, пре него што је зора заплавила, Илић се дигао и пробудио војнике.
– Устајте, људи, да мало доручкујемо па да крећемо. Све ми се чини и неки моји знакови говоре ми да ће данас бити борбе. Дижите се да нас не изненаде Швабе. Перо, Јоване, подгрејте ракију у мањеркама, јер грех је да неко оде на онај свет без доручка. Није право, брате. Додај мало, ја могу и хладне.
Војници су зачас били спремни. Из плеханих мањерки пушила се ракија, која је у ово свеже јутро загревала људе као неки олојни мелем. Дан је био чист и ведар, а јутарња тишина лебдела је над целим крајем. Као да није беснео рат са свом својом свирепошћу.
У тај час на самој ивици чаира, иза неког грмља, појави се командант батаљона мајор Сава Козарац.
– Шта то радите, јунаци? — питао је он примичући се воду лаганим кораком.
– Ето, пијемо мало шумадиског чаја, – одговори Илић.
– Дала нам попадија цело буре. Ако хоћете и ви, господине мајоре?
– Ако има…
– Кад има за нас биће и за вас. Још се нисмо поделили…
Војници прснуше у смех на ову Милисавову шалу и би им мило што њихов поднаредник тако срдачно и интимно разговара са командантом батаљона. А Илић захвати кутлачом и насу пола мањерке вруће ракије, па додаде мајору Козарцу.
– Ево, господин мајоре, и нека буде на здравље!
– И вама јунаци! Ја сам зачас готов. А ти, поднаредниче, хајде са мном.
Кренули су заједно низ чаир и изгубили се у оближњем шумарку. Кад су изишли на саму ивицу шуме, пред њима се указаше неке куће и колибе. Простор је иначе био чист и прегледан.
– Слушај, поднаредниче. Данас наш батаљон ступа у борбу. Ваша чета иде у први борбени ред, твој вод напред, а трећи вод у резерви.
– Разумем, господин мајоре! Кажем ја малочас људима до ће данас бити борбе.
– Ти ћеш напред извиђати и чистити терен, колико је то могуће. Немам шта даље да ти објашњавам. Крећи се одмах, јер време одмиче.
– Разумем.
Поднаредник Илић се ту растао са својим командантом батаљона и одмах отрчао ка војницима.
– Кажем ја вама: знакови моји говоре да ће данас бити борбе. Ајд’ – развите се у стрелце. Вас тројица идите у патролу у правцу оних кућа, а ви ћете на ову страну. Још ћемо остати заједно док прођемо овај шумарак, а онда сви на посао.
Тако је и било. Неколико часака хода и вод поднаредника Илића био је већ на ивици шуме и оних пропланака, где је мало час стојао са командантом батаљона.
– Патроле сада напред! Све што приметите сумњиво одмах ми јавите.
– Ово ми мора да искијамо ону ноћашњу гозбу, – смешкајући се добаци каплар Јовић који је био вођ патроле.
– Јес, вала, тако ти је.
Кад су патроле прилично поодмакле, стрелци су се лагано кренули. Ишли су опрезно, скривајући се од џбуна до џбуна, јер терен је био веома чист, тако да се свако несмотрено кретање могло лако приметити. Требало је тако превалити једну чистину, која је била широка отприлике хиљаду метара, а после је терен мало неравнији и заклонитији.
Вод се кретао готово читав сат без икаквих сметњи. Ниоткуда да се јави пуцањ ни непријатељски војник. А онда наједном дотрча каплар Јовић и каже да је наишао на неку жицу.
– Ево ту близу, поднаредниче. Ајде са мном. Оди, оди ближе.
– Ћути, болан не био, то је њихова жица. Та видиш ли да је жута. Наше су жице црне. Сеци, шта чекаш!
Посао је брзо био готов. Илић и Јовић наслонили су два ножа насупрот један другом и жицу пресекли вешто као најоштријим маказама. Нису смели дуго да се задржавају, јер ова жица била им је јасан доказ да се непријатељ налази у близини.
Сада су пошли врло брзо и опрезно. Још који тренутак, па ће доћи у додир са Швабама. Ишли су све дуж оне жице и пут их је довео до сеоске школе, на којој се вијорила бела застава са црвеним крстом. То је била аустриска болница.
Илић је пришао школи са двојицом војника. Сви су у рукама држали отшрафљене бомбе, чије је каписле требало само креснути и целу болницу претворити у огањ и пепео. Чим су они изнутра приметили српске војнике око школе, на врата је изишао један аустриски капетан – лекар.
– Ово је болница, – казао је он мирно.
– Видимо и ми да је болница. Вама ни длака с главе неће фалити, али ако покушате да ма шта доставите вашима – сви сте готови. Имате ли телефон?
– Имамо, али он не ради од малочас. Покварен је.
– Није покварен, него смо вам ми пресекли жице. Господине докторе, немојте се главом шалити па покушати да бежите или да се опирете. Иначе нико вас неће дирати, – говорио је строгим гласом поднаредник Илић.
– Ја дајем официрску реч!
– У реду. Вршите вашу дужност и лечите људе. Вас двојица остаћете овде на стражи.
Пошто је детаљно прегледао школу и уверио се да унутра нема оружаних војника, који би могли да дају ма какав отпор, Илић је напустио болницу и кренуо даље. Његови војници већ су га били пристигли. Али тек што су се упутили у правцу једне друге куће, куда је водио други крај телефонске жице, отуда истрча неколико аустриских војника у плавим униформама. Илићеви људи намах су узели пушке на готовс. Али гле. Непријатељски војници нису ни покушавали да се боре. Дигли су руке увис и предали се. То је било аустриско телефонско одељење. Све сами Чеси. Два потпоручника и седам редова. По једном војнику Илић их је послао команданту батаљона, а он кренуо напред.
– Е, људи, данашње Ваведење срећно по нас.
– Јес, вала, ако га после не окрвавимо негде, добацивали су војници.
Аустријанци су већ били отворили артиљериску ватру са друге стране. Илићев вод шрапнели су пребацивали, јер артиљерија је хтела да туче главнину, која је наступала из позадине и била врло далеко. А вод се кретао све брже и брже напред. Војници су у рукама држали спремне бомбе, којих су се Аустријанци невероватно плашили. Више него ма чега другог.
Изненађења су била велика. Непријатељ је заборавио да наши војници добро познају свој терен, своју земљу на којој су се родили и младост провели, па нису ни претпостављали да им се могу тако неприметно привући. Пола километра од места где се предало оно телефонско одељење, Илић је са својим водом опет наишао на једну кућицу, око које се била сплела зелена жива ограда. Опет са двојицом војника он се привукао, неопажен.
Провирио је преко ограде. Кроз отворена врата јасно се видело шта се догађа унутра. Седам непријатељских војника поседали око једне карлице, која је била пуна млека. Пушке пребацили преко колена и управо почели да доручкују, Илић је лагано повукао свог друга за рукав од шињела и шапнуо му:
– Пази их, славе ти. Све ћосави младићи, ни један нема браде ни бркова. Е, баш ме жао што ће им присести доручак. Реци Марку нека не изостаје, него обојица идите за мном. Ја ћу први.
И у трен ока Милисав је ускочио на врата. Сетио се једне једине речи коју је знао на немачком језику, а коју је чуо негде, ни сам више не зна где ни када. Оштро и отресито он је узвикнуо:
– Форверц!
У соби је настао тајац. На лицима ћосавих младића избезумљен страх. Пушке им попадаше са колена, а из преврнуте карлице по поду потече млаз млека.
– Форверц! — кад вам кажем. Шта чекате!? – викао је Илић и као неки неустрашиви џин у рукама држао две бомбе, спремне за бацање.
Младићи без речи поскакаше и један за другим почеше да излазе из собе. Понесен успехом, Илић се само смешкао.
– Ово је рат без крви и барута.
И опет је одвојио два војника и заробљенике послао свом батаљону. Сада је у воду остало свега нешто преко тридесет људи, који су, без задржавања, кренули напред. Нису губили ни једног часа. Срећа их је послужила и они су, као вихором ношени, јурили да искористе њену наклоност.
Кад су стигли до једне косе показа се пред њима забран. Изнад круна високих стабала витлао је дим. Илић помисли да су то наши са другог крила, па сигурно дају знак артиљерији да њих не туче. Али црн дим учини му се сумњив. Он зна да се обично пали слама од које је дим густ и бео и брзо нестане. А било је очигледно да је ово дим од дрва.
– Ама, људи, идем ја у овај забран да видим каква је оно паљевина.
За поднаредником Илићем кренули су сви његови војници. Кад су стигли до једне врзине чули су се неки гласови. Кроз грање се јасно видело да је ту смештена аустриска пољска кухиња. Казани су се пушили. Четири кувара и неколико коњара стојали су распојасани и без оружја. Били су Босанци. Илић им је пришао на десетак корака, држећи стално у руци отшрафљене бомбе.
– Који сте ви? — питао је један од кувара.
– Видите који смо. Срби!
– Па шта ћете ви овде?
– Како шта ‘Немо, мрцино куварска! А шта ћете ви овде у туђој земљи?
Један са левог крила скочи до казана и хтеде да га изврне.
– Е, хеј, ти! Стој, не изврћи! Има ко да куса, ништа не брини. А сад марш десет корака од казана, па да лепо седнете! И ви коњари! Ако који мрдне – оде глава! Тако, седите мирно као деца у школи, па ћу вам дати стражара да вас чува, јер, знаш, рат је па вам се може што трефити.
Бошњаци почеше да се смеју.
– Нека они кувају ручак, јер и ми морамо нешто да презалогајимо, – смешкајући се каже Илић – И гледајте да лепо замастите чорбу. А ја одох до оне куће, што се онамо бели кроз грање.
На први поглед било је јасно да је то нека добра домаћинска кућа. Ограђена повисоким проштацима, бело окречена, са великом капијом кроз коју могу проћи и најшира кола. Кућа је била голема, на спрат. Бршљан се сплео око капије, па захватио и оне проштаце. А капија широм отворена. Илић провири кроз врзине, кад онамо у авлији све пушка до пушке. Сложене у купе.
– Аман, људи, – полако он рече војницима око себе. – Лако је било заробити болничаре и куваре, али хајде зароби онолико оружје. Стражара морамо одмах убити. Стегните срца, па шта нам Бог да и свето данашње Ваведење. Али оклевати не смемо. Сад напред!
Кад су се примакли капији, стражара није било. То им је знатно олакшало посао. Предомишљати се нису имали када. Не сме се губити ни један часак. Поднаредник Илић утрчао је у авлију код оружја. За њим још неколико војника, а остали су, по договору, остали пред кућом. Ни код оружја није било стражара. Војска се распојасала. Једни се бишту, други спавају, неки шију кошуље и копоране, а неки се изули па поправљају цокуле.
Леђима окренут према оружју, а лицем према распојасаним војницима, Илић је, са много смирености, узвикнуо:
– Форверц! Нико ни корака, јер ћу бомбе бацити и онда сте сви готови!
Један аустриски подофицир нешто викну војницима. Илић није разумео шта он говори, али то му није много ни сметало. Војници устадоше и постројише се. Шта могу кад су без оружја.
– Ти тамо, не треба ти ништа викати ,,ојц и цој”, него пази глави место!
На доксату се појави један официр, па кад угледа српске војнике брзо се повуче унутра. Неколико часака затим појавише се још четворица. Раскопчане им блузе, види се били се раскомотили. Један од њих обрати се Илићу:
– Господине, немојте да их мучите и бијете, јер смо одлучили да се предамо.
– Не питам ја вас хоћете ли да се предате или нећете. Ви сте заробљени. Него силазите ви доле на своја места код својих људи. И то одмах!
И заиста, свих пет официра сишли су и стали код војника.
А Илић се правио важан и да би изгледало како он располаже са много људи викнуо је из свег гласа:
– Нека чета опколи кућу! Пушке на готовс!
Илић је сада пропуштао све једног по једног кроз капију. Ту је било двеста седамдесет пет војника и пет официра. Осам војника Илић је одредио и ову дугачку заробљеничку колону послао команданту батаљона. Када им је погледао леђа окренуо се својима и, смешкајући се задовољно, добацио:
– Е баш срећно ово Ваведење.
У тај час појави се на доксату домаћин куће. То беше старац који је превалио деведесету. Али још се добро држао и снага га није напуштала. Очигледно узбуђен, старац се кроз сузе обратио нашима:
– Е, децо, благо нама кад имамо такве соколове. Не бојим се ја, неће пропасти ова земља. И мојих је седам у војсци. Осим мене и женскадије никога код куће нема. Него, децо, ви сте уморни. Добро би било да попијете по неку ракију и заложите се нечим. Ено у качари корита су пуна сува меса што је Швабо био спремио да понесе.
И деда нареди женскадији да из качаре изнесе све што је спремно. Људи таман били почели да једу и пију кад отпоче напад Осмог пука. Потерали они Аустријанце, ови опет узмичу право ка дединој кући, мислећи да се још ту налази она резервна чета. Како су били широки проштаци, Илић са својим људима полегао иза плота и отворио брзу паљбу. Аустријанци, мислећи да је то она њихова чета, повадили беле марамице па једнако машу. Али у зао час. Наши их бију и не штеде. Куршум сипа са свих страна, изгледало ја као да гори цео пропланак и цела она шума да се претворила у пламен. Када су у неко доба Аустријанци ипак приметили да су то Срби, у страшном нереду почели су да узмичу у шуму.
Поднаредник Илић са својим водом немилосрдно их је гонио, све док унаоколо нису почеле да падају наше хаубице. А било им је већ понестало и муниције. Опет су се вратили дединој кући и ту остали скоро до три сата после подне. Тада им је стигла муниција. Беше дошао и командир треће чете. Борба није престајала. Аустријанци су се били мало прибрали и поново отворили ватру. Јунак дана Милисав Илић је још хтео ратне славе. Са својим водом појурио је преко оног чистаца ка шуми. Ту га је срећа за часак напустила. Један метак пљоштимице га је ударио у лакат и онеспособио за даљу борбу. То га је погодио један Мађар, који је био рањен у обе ноге, али је једнако лежао иза једног грма и пуцао на наше. Илићеви војници после су га ухватили и довели к њему. Имао је грдну жуту браду. Али Илић није дао да га убију, него су га пренели у болницу.
Командир је гонио Илића да иде у болницу, али он није хтео.
– Научио сам на војнике и не би хтео да се растанем с њима. А рана ми није тешка.
И заиста, он је и даље остао у свом воду.
Сутрадан кренули су даље. Ишли су све до Космаја где се одиграо најкрвавији окршај, који је Илић запамтио у свом ратовању. После су претерали непријатеља преко Дунава, а хиљаду деветсто петнаесте Илић је са својим водом био на Раљићу код Смедерева. На узмаку, код Мајиловца, у манастиру Курјачу, остао је да чува рањенике. Ту га је срећа напустила: непријатељи су га заробили и интернирали у Чешку, одакле је у три маха покушао да побегне. Али то му никада није пошло за руком, и сваки покушај платио је тешким казнама.
У ослобођену отаџбину вратио се концем хиљаду деветсто осамнаесте године. Његови другови и старешине нису заборавили на силне подвиге које је Илић извршио у рату. Зато су га једногласно изгласали и Краљ му је доделио највише војничко одликовање, Златну Карађорђеву звезду с мачевима.