Хаџић С. Стеван

62
Хаџић С. Стеван
Хаџић С. Стеван

 

 

име: Владимир
презиме: Цукавац
име оца: Грујица
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1868.
година смрти: 1931.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Хаџић С. Стеван, официр – армијски генерал (Београд, 19. II 1868 – Београд, 23. IV 1931).

Отац Светозар, пешадијски пуковник, а мајка Милева, рођ. Герман, домаћица. Основну школу и седам разреда гимназије учио у Нишу. Са XIX класом завршио НШ ВА као први у рангу. Пет година касније као државни благодејанац завршио и Николајевску генералштабну академију у Петрограду (1891-1895).

За артиљеријског потпоручника произведен је 10. септембра 1889. године, за генералштабног капетана II класе 2. августа 1896, а за гене- ралштабног пуковника 29. јуна 1912. године. У чин генерала унапређен је 18. октобра 1918, а за армијског генерала 21. априла 1923. године. Најпре је радио као водник Армијског артиљеријског пука и наставник у Артиљеријској школи и командир чете. Од 19. марта до 20. августа 1897. године био је в. д. начелника Штаба Дринске дивизијске области у Ваљеву. Наредне четири био је ордонанс Њ.В. Краља, а затим шеф Саобраћајног одсека ГШ, начелник Штаба Коњичке дивизије и начелник штаба Дунавске дивизијске области. Од 1902. до 1904. био је командант VI пешадијског пука, па шеф Извештајног одсека ГШ и командант XVIII пешадијског пука. У периоду 1906-1910. био је шеф Генералштабног одсека МВ и начелник Општевојног одељења Министарства војног, а следеће две године био је војни изасланик у Петро- граду. Поред редовних службених дужности повремено је хонорарно предавао Тактику и Стратегију на Војној академији.

Као ђак-добровољац XIV пешадијског пука учествовао је у Српско- бугарском рату 1885. године и посебно се истакао у борби на Сливни- ци. Због болести није учествовао у Првом балканском рату. У II балканском рату био је командант Дринске дивизије I позива и учествовао у више значајних борби, а посебно оним на левој обали Брегалнице код Штипа, на Великом и Малом Говедарнику, Побијеном и Престеоливи. У Брегалничкој бици његова дивизија примила је главни удар VIII и дела VII бугарске дивизије. После овог рата постао је помоћник начелника Генералштаба.

У Првом светском рату командује Шумадијском дивизијом I позива у Церској бици до 10. августа. Том приликом учествовао је у свим бојевима на десној обали Саве код Шапца и у Мачви. У августу 1914. српска Врховна команда поставила га је за начелника Штаба I српске армије. У фебруару 1916. године ВК на Крфу издаје директиву пуковнику Хаџићу (постављајући га за команданта) за одлазак у Русију, ради формирања I српске добровољачке дивизије. Као командант до марта 1917, Хаџић је ту дивизију водио из победе у победу. Марта 1917, по завршеним операцијама у Добруџи, именован је за војног изасланика у Румунији, где је остао све до 1919. године.

После Првог светског, 30. марта 1919. изабран је министра војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и на тој дужности остао до 19. фебруара 1920. године. Потом је командант II и IV армијске области, па први ађутант Њ.В. Краља и у још два мандата министар Војске и морнарице. Трећи пут остао је министар све до своје смрти. Предано и савесно је обављао све поверене дужности. Написао је и објавио више стручних чланака и књигу Примена тактике у историјским примерима.

У браку са Јелисаветом имао је сина Војислава, који је млад умро и кћи Олгу.

За заслуге у ратној и борбеној изградњи војске одликован је великим бројем домаћих одликовања, међу којима су: Орден белог орла са мачевима I степена, Орден Светог Саве I степена, два ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV и III степена итд. Од страних одликовања имао је: Георгијевски крст Св. Владимира III реда, Светог Станислава II реда добијене од руских власти. Од румунске владе добио је Орден Михаила Витеза III реда, румунску звезду са мачевима I реда, румунску круну I реда и румунски ратни крст. Поред њих имао је француску Легију части III реда, француски Ратни крст с палмом, грчки Орден Светог Станислава I степена и Светог Ђорђа III реда, и по неко енглеско, италијанско, чешко, пољско и америчко одличје.