Гојгић П. Радиша

646
Гојгић Радиша
Гојгић Радиша

 

 

име: Радиша
презиме: Гојгић
име оца: Петар
место: Пожега
општина: Пожега
година рођења: 1883.
година смрти: 1968.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938. и “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

ЦРНЕ ЧУКЕ

Младог кадровца тек је био савладао први сан, а у собу је, усплахирен и чудно одушевљен, утрчао његов друг.
– Хеј, устај! Објављен је рат. Да видиш само на пољани… Тамо игра коло… Устај!
Радиша Гојгић је устао и обукао се и друг га је одвео тамо на ледину, где је играло коло. Стари официр му је пришао. На пољани је повео хитро коло. Играли су све док се сунце није родило. А сутрадан примили су ратну спрему и пошли ка Ужицу. У чети је било преко три стотине младих људи. Кренули су затим према Крагујевцу…
У турски рат Радиша Гојгић је пошао као на свадбене свечаности. Војници су се утркивали ко ће да иде напред, ко да изврши задатак, ко да се истакне. Никакав напор за њих није био тежак. Освета је слатка, а требало је осветити старе косовске ране. Многи су остали тамо на пропланцима Старе Србије и никада се више нису вратили. Пушке су пуцале и просипала се крв. Радиша се сећа како су млади војници освојили Куманово, сећа се песме победника и радости ослобођеног народа. Блага јесења ноћ падала је када су се вратили из победе.
Нова мобилизација затекла га је у радњи, у Ужичкој Пожези. Младић, вредан и радан, тек се био мало окућио и почео да ради. Све се то одигравало муњевитом брзином, толико брзо да Радиша није имао времена ни да се освести. Појурио је да се што пре јави у своју чету. Заборавио је скоро да у малој тихој вароши остаје његова кућа, стари отац, мајка и браћа, и једна мала скромна радња која га је хранила.
Данас је Радиша просед човек, благих смеђих очију, поткресаних бркова, човек који има име богатог и вредног трговца и који на свом изломљеном телу носи четири тешка ожиљка ратних рана. Он се сећа дана свога страдања, и страдања целог једног народа. И то никада неће заборавити. Јер то је био, у ствари, његов живот.
Из Ужица пошли су према Дрини, тамо ка Вишеграду. Нови рат је био страшнији, опаснији, а непријатељ много јачи и спремнији. Наши су хтели да пређу преко Дрине, плахе и набујале реке, и почели да праве сплавове.
– Е, друже, ко је слутио да ћемо у ово доба возати сплавове по Дрини.
– А што, теби се као да не допада. Види, болан, како је лепа као сребро…
– Јест, као право злато… А тамо чекају они у плавим униформама, па само ако мрднеш – они ће ти прекратити муке. За час посла.
– Ама, видите ли, људи, како постадох сплавар без заната.
Војници су прелазили Дрину, били се, опет се враћали, а неки остајали у врбама и кланцима. Неке је вода однела. Чете су се отимале о положаје, крхале се, добијале и губиле.
Освајали су један за другим, пели се уз брег, замарали се, вукли топове тамо где их нису могли да извуку коњи, износили муницију тамо где ни мазге нису могле да приђу. За једну ноћ извршили су девет јуриша да отму непријатељу Мачков Камен, тај несрећан брег, који је био прекривен лешевима младих људи. А кад су дошли до самог врха, нису могли да га заузму, него се опет прикупили па понова јуришали, поново гинули, освајали и губили.
Радиша Гојгић је гледао како гину његови другови, најближи суседи, драги пријатељи и познаници. Видео је како из њихових глава и скршених удова тече крв, а он је стезао хладну цев своје пушке и желео да се једним ударцем освети непријатељу, желео из свег срца да сатре све плаве униформе које су тако гадно навалиле на његову земљу. Видео је Радиша када је његов командант пука изишао да осмотри положај и срце је хтело да му препукне од бола када је угледао старог јунака како се претурио са коња, смртно погођен непријатељским куршумом. То су они мучни дани које он не може никад да заборави.
Сећа се он, даље, како су на Кајмакчалану палили ракетле, а хладан ветар их враћао као амрелчиће на њихове положаје. Горела је спржена трава на голим ливадама, и њему се чинило да гори небо и земља и раширеним шињелом гасио је ватру око себе.
У другом борбеном реду, доле на ниже, једне ноћи Бугари су извршили напад. Изненадили су уморне војнике који су спавали у рововима. Радиша је стао пред командира.
– Бугари врше напад, господине капетане.
– Вршићемо и ми, капларе. Није то ништа.
– Како није ништа, господине капетане… Ево их, ту су пред нама.
– Скупи своју десетину, па на јуриш. И остали ће јуришати.
И каплар Радиша Гојгић јурио је преко сагореле траве, чуо је како око његове главе звижде куршуми, посртао је заједно са осталим друговима и осетио како га је један метак ударио у шлем, а он се онда срушио на земљу.
Командир га је онда дигао и казао му да се повуче. Али, он није био рањен, него је узео четири друга, чије су руке биле пуне бомби. Јуришали су напред. Крај једног брежуљка наишли су на двадесетак Бугара, напали их и разбили.
– Отшрафи бомбе! – командовао је каплар Радиша.
– Ништа не брини, капларе, ни ми не седимо скрштених руку, – одговорио му један његов земљак.
Другови су све разумели. Била је сувишна свака команда, јер прекаљени ратници толико су били навикли на овакве ситуације, да је сваки од њих могао да командује и целом четом, акамоли десетином.
– Сад пали!
Прво је полетела његова бомба, а после су кроз ваздух зашиштале друге. Експлозије су се чуле на све стране, и онда јауци рањених људи. Радиша је видео како неколико бугарских војника беже, потрчао је са друговима да им пресече отступницу. Заробио их је петорицу. А када их је одвео командиру, овај га је похвалио и потапшао по рамену. Али, није му дао да се одмори, јер је било потребно да се изврши нови, тежи задатак.
– Требало би да извидимо онај брег. Ко ће? – питао је командир.
Јавио се Радиша.
Праскало је целе ноћи. Пушчана ватра севала је у камењару. Радиша није видео ништа пред собом и било му је жао што нема стотину руку.
Када је прегледао положаје и вратио се међу војнике, командир је казао водницима:
– Осамдесет мајки прокукаће ноћас. Положај је тежак, али га морамо заузети по сваку цену.
Војници су га добро разумели, јер је њих било тачно осамдесет и четири. Али, они се више ничега нису плашили и мирно су полазили у сваку опасност.
Радиша је ишао напред и пуцао. Борба, љута и кр