Гојгић П. Радиша

817
Гојгић Радиша
Гојгић Радиша

 

 

име: Радиша
презиме: Гојгић
име оца: Петар
место: Пожега
општина: Пожега
година рођења: 1883.
година смрти: 1968.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938. и “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

ЦРНЕ ЧУКЕ

Младог кадровца тек је био савладао први сан, а у собу је, усплахирен и чудно одушевљен, утрчао његов друг.
– Хеј, устај! Објављен је рат. Да видиш само на пољани… Тамо игра коло… Устај!
Радиша Гојгић је устао и обукао се и друг га је одвео тамо на ледину, где је играло коло. Стари официр му је пришао. На пољани је повео хитро коло. Играли су све док се сунце није родило. А сутрадан примили су ратну спрему и пошли ка Ужицу. У чети је било преко три стотине младих људи. Кренули су затим према Крагујевцу…
У турски рат Радиша Гојгић је пошао као на свадбене свечаности. Војници су се утркивали ко ће да иде напред, ко да изврши задатак, ко да се истакне. Никакав напор за њих није био тежак. Освета је слатка, а требало је осветити старе косовске ране. Многи су остали тамо на пропланцима Старе Србије и никада се више нису вратили. Пушке су пуцале и просипала се крв. Радиша се сећа како су млади војници освојили Куманово, сећа се песме победника и радости ослобођеног народа. Блага јесења ноћ падала је када су се вратили из победе.
Нова мобилизација затекла га је у радњи, у Ужичкој Пожези. Младић, вредан и радан, тек се био мало окућио и почео да ради. Све се то одигравало муњевитом брзином, толико брзо да Радиша није имао времена ни да се освести. Појурио је да се што пре јави у своју чету. Заборавио је скоро да у малој тихој вароши остаје његова кућа, стари отац, мајка и браћа, и једна мала скромна радња која га је хранила.
Данас је Радиша просед човек, благих смеђих очију, поткресаних бркова, човек који има име богатог и вредног трговца и који на свом изломљеном телу носи четири тешка ожиљка ратних рана. Он се сећа дана свога страдања, и страдања целог једног народа. И то никада неће заборавити. Јер то је био, у ствари, његов живот.
Из Ужица пошли су према Дрини, тамо ка Вишеграду. Нови рат је био страшнији, опаснији, а непријатељ много јачи и спремнији. Наши су хтели да пређу преко Дрине, плахе и набујале реке, и почели да праве сплавове.
– Е, друже, ко је слутио да ћемо у ово доба возати сплавове по Дрини.
– А што, теби се као да не допада. Види, болан, како је лепа као сребро…
– Јест, као право злато… А тамо чекају они у плавим униформама, па само ако мрднеш – они ће ти прекратити муке. За час посла.
– Ама, видите ли, људи, како постадох сплавар без заната.
Војници су прелазили Дрину, били се, опет се враћали, а неки остајали у врбама и кланцима. Неке је вода однела. Чете су се отимале о положаје, крхале се, добијале и губиле.
Освајали су један за другим, пели се уз брег, замарали се, вукли топове тамо где их нису могли да извуку коњи, износили муницију тамо где ни мазге нису могле да приђу. За једну ноћ извршили су девет јуриша да отму непријатељу Мачков Камен, тај несрећан брег, који је био прекривен лешевима младих људи. А кад су дошли до самог врха, нису могли да га заузму, него се опет прикупили па понова јуришали, поново гинули, освајали и губили.
Радиша Гојгић је гледао како гину његови другови, најближи суседи, драги пријатељи и познаници. Видео је како из њихових глава и скршених удова тече крв, а он је стезао хладну цев своје пушке и желео да се једним ударцем освети непријатељу, желео из свег срца да сатре све плаве униформе које су тако гадно навалиле на његову земљу. Видео је Радиша када је његов командант пука изишао да осмотри положај и срце је хтело да му препукне од бола када је угледао старог јунака како се претурио са коња, смртно погођен непријатељским куршумом. То су они мучни дани које он не може никад да заборави.
Сећа се он, даље, како су на Кајмакчалану палили ракетле, а хладан ветар их враћао као амрелчиће на њихове положаје. Горела је спржена трава на голим ливадама, и њему се чинило да гори небо и земља и раширеним шињелом гасио је ватру око себе.
У другом борбеном реду, доле на ниже, једне ноћи Бугари су извршили напад. Изненадили су уморне војнике који су спавали у рововима. Радиша је стао пред командира.
– Бугари врше напад, господине капетане.
– Вршићемо и ми, капларе. Није то ништа.
– Како није ништа, господине капетане… Ево их, ту су пред нама.
– Скупи своју десетину, па на јуриш. И остали ће јуришати.
И каплар Радиша Гојгић јурио је преко сагореле траве, чуо је како око његове главе звижде куршуми, посртао је заједно са осталим друговима и осетио како га је један метак ударио у шлем, а он се онда срушио на земљу.
Командир га је онда дигао и казао му да се повуче. Али, он није био рањен, него је узео четири друга, чије су руке биле пуне бомби. Јуришали су напред. Крај једног брежуљка наишли су на двадесетак Бугара, напали их и разбили.
– Отшрафи бомбе! – командовао је каплар Радиша.
– Ништа не брини, капларе, ни ми не седимо скрштених руку, – одговорио му један његов земљак.
Другови су све разумели. Била је сувишна свака команда, јер прекаљени ратници толико су били навикли на овакве ситуације, да је сваки од њих могао да командује и целом четом, акамоли десетином.
– Сад пали!
Прво је полетела његова бомба, а после су кроз ваздух зашиштале друге. Експлозије су се чуле на све стране, и онда јауци рањених људи. Радиша је видео како неколико бугарских војника беже, потрчао је са друговима да им пресече отступницу. Заробио их је петорицу. А када их је одвео командиру, овај га је похвалио и потапшао по рамену. Али, није му дао да се одмори, јер је било потребно да се изврши нови, тежи задатак.
– Требало би да извидимо онај брег. Ко ће? – питао је командир.
Јавио се Радиша.
Праскало је целе ноћи. Пушчана ватра севала је у камењару. Радиша није видео ништа пред собом и било му је жао што нема стотину руку.
Када је прегледао положаје и вратио се међу војнике, командир је казао водницима:
– Осамдесет мајки прокукаће ноћас. Положај је тежак, али га морамо заузети по сваку цену.
Војници су га добро разумели, јер је њих било тачно осамдесет и четири. Али, они се више ничега нису плашили и мирно су полазили у сваку опасност.
Радиша је ишао напред и пуцао. Борба, љута и крвава, већ се заметнула. Око његове главе, као рој пчела, као облак љутих осица, зујали су непријатељски куршуми. Он је стизао да извлачи рањенике, храбрио је другове и опет видео и осмотрио сваки покрет непријатеља. Те вечери, те језиве и незаборавне ноћи, Радиша се истакао својим јунаштвом. Био је неуморан, несаломљив и храбар до безумља.
Положај је на нож заузет и плаћен крвљу. А кад су се на заузетом ћувику војници окупили да се преброје колико их је остало, командант батаљона, пришао је командиру чете:
– Честитам вам, драги капетане, и захваљујем што сте заузели овај тежак положај.
Командир се осврнуо и показао руком на Радишу.
– Све заслуге преносим на каплара Радишу, господине потпуковниче. Он је био најбољи међу нама.
Радиша Гојгић није имао времена да се радује похвали. Срце га је болело за погинулим другом и у његовим очима заблистале су сузе. Свог друга није могао да спасе. Метак га је погодио у врат и, несрећан, остао је у камењару пре него што су кренули на јуриш.
На Црним Чукама Радиша је рањен. Тешко рањен. Док се пео уз брег, један куршум погодио га, пробио му десну руку, прошишао цело тело и направио четири ране. Немоћан и уморан, он је клонуо и скљокао се међу каменице. Ту је чекао да га непријатељ пронађе и дотуче. А тамо, у његовој чети, командир је распитивао и викао:
– Трчите, спасте каплара Радишу! Извуците га како год знате.
Куршуми су падали као град, и нико се није усудио да приђе рањеном каплару. А и било би лудо, јер онај ко би се одлучио на такав подвиг, више него сигурно да би га платио.
А Радиша је лежао и осећао како га болови све више стежу, сламају га као неке кврге. Чинило му се да се смрт приближује и осећао је како ће се и он једном смирити. У томе часу он је желео само мало мира, желео је да му смрт сама приђе, без присутства људи које више није могао да гледа.
Када је далеке стране покрио мрак, болови су почели да бивају све тежи, све несноснији. А смрт није хтела да дође. Онда су се однекуд појавили његови другови и ставили га на носила.
– Мијајло, брате, убиј ме! Не могу више да се мучим.
Другови су га однели у превијалиште, а одатле у Солун.
Ране су тиштале па после и зарасле. Радиша више није могао да се врати на бојно поље, јер је остао стално неспособан. Сада је гледао плаве очи добрих милосрдних сестара, и са штакама испод мишки рамао лагано преко тихих болничких дворишта, која су мирисала на јодоформ.
Огласили су га за стално неспособног и пренели у Бизерту. Дуге дане проводио је он у тужном логору на жарком тлу далеке Африке. Душу његову мучиле су болне носталгије и желео је само да још једном види зелене гајеве драге, далеке Србије. Живот је био тужан и пуст.
Једнога дана, када су се војници били окупили у болничком дворишту, на груди Радише Гојгића, каплара из Ужичке Пожеге, официр је прикачио Карађорђеву звезду са мачевима.
– Стекао си је својом крвљу и ранама, јуначе.
Сузе су му се свртиле у очима и, после завршене војничке свечаности, одликовани каплар на штакама је одгегао до свог кревета и дуго, дуго остао сам.
После су се низали дани патњи и понижења, када је Радиша Гојгић у Француској обијао фабричке прагове, тражио посла и хлеба. Али, он је могао да обавља само онај посао који се ради седећи, јер сломљене ноге нису више имале снаге.

Али, хвала Богу, све је постало прошлост. Дошло је примирје и бескућници су се враћали у своју намучену домовину. Радиша никада неће заборавити ону ноћ када је око своје рођене куће обилазио и плашио се да прекорачи свој праг. Бојао се да уђе унутра, јер се плашио истине која га може снаћи. Грлио га је стари отац, мајка се савијала око њега, а мала синовица горко плакала и љубила му испуцалу руку. Њен отац је погинуо и она га није упамтила.
Сада је требало све заборавити, требало почети нов живот. Радиша се латио посла. Али оно што је доживео на фронту, док су праскале бомбе и фијукали куршуми, то он неће никад заборавити. На његовом мрком лицу, у његовим тужним очима, остао је траг старих патњи и старих страдања.

Из књиге “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:

ЧЕТИРИ РАНЕ НА ЦРНОЈ ЧУКИ

Гојгић П. Радиша
Гојгић П. Радиша

Неустрашиво је јурио преко кајмакчаланских крвавих бојишта, пробијао се кроз пешадијску ватру и артиљеријску канонаду, односећи извештаје и доносећи наређења командиру чете капетану Миливоју Млађеновићу.

Носећи извештај команданту батаљона, 26. септембра 1916. године, упао је у непријатељске редове, али је бајонетом прокрчио пут и са две ране на глави стигао на циљ. Опоменут да иде на превијалиште, Радиша Гојгић, каплар у 1. чети, 3. батаљона, IV пешадијског пука одговорио је:

– Господине потпуковниче, ми још нисмо завршили свој посао!

Сваки контакт са непријатељем обележио је неким необичним јунаштвом по коме су га другови памтили. Тог 26. септембра, око 15 часова, изнео је рањеног наредника Марка Марковића испред непријатељских ровова.

Наредне ноћи, бацио се на ракету за осветљавање и угасио је својим телом да не би осветлила наше положаје. На Ивенској коси добровољно се јавио да крене на специјални задатак. Одабрао је осам другова са којима је упао у непријатељски ров и заробио читаву посаду. После ових јуначких подухвата поверен му је један вод у 3. чети.

По свом обичају Бугари су једне тамне ноћи извршили напад на уморне војнике 3. чете, који су спавали у рововима. Каплар Радиша Гојгић дотрча пред командира и рапортира:

– Господине капетане, Бугари врше напад!

– Па, добро капларе, вршићемо и ми. Није то ништа страшно.

– Како није ништа, господине капетане. Ево их, ту су пред нама.

– Скупи своју десетину, па на јуриш. Јуришаће и остали.

Са прикупљеном десетином Радиша јурну преко сагореле траве. На једном брежуљку примети двадесетак Бугара.

– Припремите бомбе – шапатом заповеди Радиша – сад пали!

Прво зашишта Радишина бомба, за њом кроз ваздух полетеше и остале. Одјекнуше експлознје и јауци рањених људи. Радиша примети како група бугарских војника бежи, па потрча да им пресече одступницу. Заробио је петорицу.

Када их је довео командиру овај га је похвалио и потапшао по рамену, али му није дозволио да предахне.

Требало је извршити нови, још тежи задатак. Пошто је осмотрио непријатељске положаје и вратио се међу војнике, Радиша им рече.

– Положај је изузетно тежак, али ми га морамо заузети по сваку цену. Изгледа да ће ноћас прокукати осамдесет мајки…

Другови су га добро разумели, било их је укупно осамдесет четири. Искусни ратник први је кренуо у љуту и крваву борбу. Око његове главе, као рој љутих осица, зујали су пушчани куршуми. Радиша је стизао да храбри другове, види и осмотри сваки покрет непријатеља, спасава рањенике. Те вечери, те незаборавне и језиве ноћи, био је неуморан, несаломљив и храбар до безумља.

Положај је на нож заузет и плаћен животима и крвљу. А када су се на освојеном ћувику ратници окупили да предахну и виде колико их је остало у животу, командант батаљона приђе командиру чете.

– Честитам вам, драги капетане и захваљујем што сте заузели овај важан положај.

Командир се окрете и руком показа на Радишу, који је плакао над мртвим другом.

– Господине пуковниче, све заслуге прнпадају каплару Радиши Гојгићу. Он је ноћас међу нама био најхрабрији.

У недељу 20. новембра 1916. године IV, VI, и VIII пук и 2. батаљон Добровољачког одреда Војводе Вука воде очајничку борбу на Груништу. Рика артиљерије одзвања целога дана, земља подрхтава, све се претвара у прашину. На положају Црна чука, док се пео уз брег, Радиша је задобио четири тешке ране. Немоћан и уморан склокао се међу камење и чекао да га непријатељ пронађе и дотуче. А тамо у његовој чети владала је права узбуна, командир је викао:

– Трчите, спашавајте каплара Радишу! Извуците га како год знате!

Митраљески рафали нису престајали, нико се није усуђивао да приђе камењару где је лежао рањеник, а њега су болови све више сламали. Прижељкивао је смрт да се коначно ослободи мука. Кад је бојиштем овладао сумрак, појавише се његови другови.

– Мијаило, брате, уби ме молим те! Не могу више да издржим.

Пренели су га до превијалишта, а одатле у Солун. Кад су ране зацелиле, Радиша је остао трајно неспособан, за њега је рат био завршен. Пренет је у Бизерту. Уместо да се бори за слободу своје Србије, дуге и тужне дане проводио је у логору далеке Африке. Јунакову душу мучила је болна носталгија. Желео је да види зелену долину Пожеге и цветне пропланке Златибора.

Једнога дана, када се ратници беху окупили у болничком дворишту, на груди Радише Гојгића, каплара из Негбине, официр је прикачио Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, рекавши:

– Јуначе, стекао си је својом крвљу и ранама.

У јунаковим очима заискрише сузе. После завршене војничке свечаности, одликовани каплар је на штакама отишао до свог кревета и дуго остао будан у ноћи.

Радиша Гојгић је рођен 28. децембра 1883. године у Кућанима, засеоку општине Негбина. Отац Петар и мајка Иконија живели су у прилично ситуираној задрузи, па су имали могућност да сина пошаљу у Пожегу да изучи занат и себи обезбеди пристојнији живот, Дечак је вредно радио у дућанима угледних трговаца и слушао старије како се треба опходити са муштеријама. Постао је добар трговац, временом је отворио своју радњу и био цењен попут својих учитеља.

Мобилисан је 1912. године у 1. чету, 3. баталона IV пешадијског пука и са њом прешао преко свих ратних поприпгга ослободилачких ратова. Са осталим ужичким ратницима делио је радост великих победа и тугу после сваког пораза, све до своје трагедије на Црној чуки, која је за њега уистину била црна. У Пожегу се вратио као ратни инвалид, али његова радња није престајала са радом. Женио се два пута, а пошто ни са једном супругом није имао деце, пред крај живота је усвојио своју синовицу.

Умро је 1968. године као цењен и поштован ратник и угледан грађанин Пожеге.