Гајић Милан

613

име: Милан
презиме: Гајић
име оца:
место: Кусадак
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

ГЛАДНА ВОЈСКА ИДЕ

Зовем се Милан Гајић, рођен сам 1894. године у Кусатку. Ја сам на Покровицу рођен. На Покровицу сам напунио деветнаест година и после петнаест дана, као регрут, упућен сам право у Битољ.

ГУЊ, ЧАКШИРЕ И ПОЊАВИЦА

Пошли смо у свом оделу, гуњ и чакшире, сваки понео од куће по једну поњавицу, торбу и хлеба у торби.
До Ђуприје смо дошли пешке, од Ћуприје сели у воз. Два дана ишли смо пешке, било нас седамдесет три Кусачанина. Упнемо се у Ђуприји у воз и дођемо до Велеса – није било воза даље.
Од Велеса до Битоља – пешке. Први конак у Изворима, други Прилеп, трећи Битољ.
У Битољу смо остали два месеца, ту смо положили заклетву и завршили пешадијску обуку. Били смо у првом пуку, они су нас учили. У Битољу смо добили пушке; одело и даље наше, на ногама опанци.
Из Битоља врате нас у Младеновац, возом.
Зима.
Били смо у Младеновцу три дана, у оним шупама. После три дана отидемо у Ваљево. Тек у Ваљеву распореде нас по пуковима. Припао сам четвртом прекобројном пуку. Командант је био Драгутин Дулић, по чину пуковник.
Из Ваљева кренемо за Пожаревац, возом докле се могло.

ЦИКНЕ ШРАПНЕЛ

Прву борбу имали смо у селу Петки. Ту смо се сукобили са Немцима. Ту будем рањен: у чело ударио шрапнел и остао ту, изнад десне обрве, према слепоочници, у коски. Вратим се у ров те ме превију, па одвезу у болницу у Пожаревац. Мислиш тамо имао кад ко да вади тај шрапнел? Добијем три дапа поштеде, јодом мало замажу рану и вежу ми завој око главе. Са тим истим завојем на Крф сам стигао.
Отац ми био у осмом пуку Дунавске дивизије. Старији брат Никола такође био у рату – четири нас брата имало. Долазио ми отац овамо, код мене, у касарну. Нисмо били далеко, у Пожаревцу, један од другог. Па у тој првој борби, у селу Петки, отац ми погине. Сазнам то тек после неколико дана, казао ми Живан Гајић, Кусачанин, био заједно са мојим оцем.
Кад смо то у Петки ступили у борбу, био ми из Паланке и командант батаљона и командир чете. Командант батаљона звао се Светислав Стојадиновић, а командир чете био Милорад Петковић – обојица погинули. Ту поред нас, од шрапнела. Само цикне одозго као кад кад узмеш у шаку кукуруза па бациш.
Повлачили смо се све поред Мораве, донекле. Па редом, на Прокупље…

ПЕНЏЕРАШИ

То је било деветсто петнаесте године, кад је покупљена последња одбрана, они што су били остали код куће као неспособни. Звали смо их “пенџераши” зато што – људи поодлазили у војску, у рат, а они остали – лупали снајкама на прозоре. Само, они нису мешани са нама, обашка били. Иду тамо за себе, један батаљон имао. И, кад су ступили у борбу, они нису имали сви оружје. Каже њима командант: “Узми срп, па непријатељу извади очи – шта гледаш!” А с Немцима ратовали!

ГЛАДНА ВОЈСКА ИДЕ

Па од Прокупља на Косовску Митровицу. Нема бежаније, повлачимо се као војска. Пешак сам. Ту је било много војске, са свих страна.
Из Митровице на Девич-планину. Ту смо боравили петнаест дана. Нема ни Бугара ни Немаца, али глад, и зло време.
Онда се кренемо за Пећ. Стигнемо увече. Примимо по шест пабирака – за шест дана следовање. Ми оно метнемо у жар, опрждаримо мало и одмах поједемо до последњег зрна. А борба се води тамо на брегу, Шиптари сачекали наше, повише нас село има, па ту само ври пушка. Задржимо се ту три дана, водили борбу са Арнаутима. Ма била борба тежа него са Немцима! Поразимо њих и наставимо да се повлачимо по оном јаду.
Повлачили смо се преко Црне Горе, па преко Албаније.
Кад смо ишли кроз Црну Гору, Црногорци – жене и понеки мушкарац, старији, изнели да продају поред друма и с једне стране и с друге: хлеба, јаја куваних, сира, сланине. Пролазимо између тих редова људи и жена што продају, командир јаше напред, ништа не говори. Гладна војска, али шта вреди кад немаш нигде гроша! Свега седам динара понео сам кад сам пошао од куће и то ми је било све. Пројица толичка, кило ако има, – три банке. Где да нађем три банке? Кад командир већ излази из тог народа што продаје, он само махне главом нама: Дижи! За пет минута нема нигде ничега! Ухватиш за ону пројицу – само можеш да откинеш оно што си ухватио у руку, више не можеш, сви кидишу – по десет руку откида одједном.
Нисмо имали шта да једемо: тринаест дана ја нисам метнуо трошицу у уста. Снег, зима, немамо ништа на ногама од обуће, поцепали се опанци. Ноге смо увијали крпама, идемо по снегу, по киши. Увече поред ватре осушимо мало, па ујутру опет. Ко је био лењ да суши обућу, да мало угађа где ће да легне, он је – отишао. Да спавамо поред ватре накршимо грања, шуме, па простремо. И тако заноћимо око ватре. Кад ујутру устанемо, остане око сваке ватре по неколико мртвих.
Повлачимо се даље.
Чим се смрче, нас тројица решимо да идемо у село: један из Прешева, Македонац, зове се Илија Ћуприја, други био из Бегаљице код Београда – неки Милорад Петровић. Одемо у село, са он