Гајић Бајић Марко

796
Гајић Бајић Марко
Гајић Бајић Марко

 

 

име: Марко
презиме: Гајић-Бајић
име оца:
место: Шабац
општина: Шабац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

ПОСЛЕДЊА БОРБА

Штаб Четвртог и Шестог пука били су у истој кућици, када су заморене трупе ишле са Сувобора. Војници су падали од умора, јер напори које су они поднели превазишли су људску снагу.
– Идите и одморите се! – говорили су им официри.
– За нас нема одмора док се не сврши рат, – одговорио је поднаредник Марко Гајић-Бајић, висок и коштуњав човек. Око њега су се војници радо окупљали, јер је био необично ведар, а у борби храбар и неустрашив. – Ви нам говорите да штедимо муницију, а овде леже хиљаде и хиљаде неиспаљених куршума.
– Али чекају нас нове борбе.
– Боље да ми замећемо кавгу, него да сачекујемо њихове нападе.
Са виса, одакле су се пре кратког времена спустили шестопуковци да се одморе, чула се јака пуцњава. Било је очигледно да се горе води крвава борба. Официри су се ускомешали и издато је наређење да се одмах крене на пут. Тако је и било. Кроз пола часа војници су опет улетели у борбу, која је трајала пуна три дана и три ноћи. Фронт је био пробијен. Оно што су Аустријанци крваво освајали читав месец дана изгубили су врло брзо. У сјајном налету наше су трупе брзо стигле до Београда.
На Рушњу Аустријанци су били запосели једну косу. Растојање између наших и њихових трупа било је око један километар. Требало је да се наши спусте низ неки брежуљак. Али то није било лако, јер је непријатељски митраљез са оне косе сипао ватру и обарао људе.
– Да се провучемо кроз јаругу, – саветовао је наредник Милојевић.
– Нека поднаредник Марко пребаци своје одељење, – наредио је командир чете Чеда Станковић.
– И ја сам тако мислио, – јави се поднаредник Марко.
– У скоковима кроз ону јаругу, па ћемо им онда подићи. Ја одох са мојих петнаест људи.
Претходница поднаредника Марка пребацила се кроз јаругу и подишла непријатељу на неких три стотине метара. Ту су војници застали да се мало одморе, јер су били заштићени мртвим углом.
Било је око десет часова пре подне. А леп и сунчан новембарски дан. Скривени у мртвом углу војници су чекали да се прво јави артиљерија. Пред њима се црнила нека њива, па онда стрњика. Наши топови почели су да се јављају. Првих неколико метака подбацило је, а онда су почели да гађају право у непријатељске ровове.
– Сад, људи, стисните зубе па напред, – говорио је поднаредник Марко. – Не смеш предахнути, него ускачи право у њихове ровове.
Артиљерци су опалили још двадесет до тридесет зрна, па онда ватру пребацили преко ровова да непријатељима не би могла да стигне помоћ. Из мртвог угла поднаредник је кренуо са својих петнаест људи.
– Уз ону стрмен идите полако, а кад им се сасвим примакнемо, онда трком у ровове. Заспите само бомбама.
– А ако они заспу нас митраљезом, поднаредниче?
– Ко буде вештији. Тако је у рату. Ако им брзо притрчимо, ништа неће моћи да нам учине. Јер, знаш, митраљез им је окренут на ону тамо страну. Ми треба да их изненадимо. Док они окрену митраљез и док се снађу, ми ћемо их искасапити. Само добро стегните срце, јер ту нема врдања.
– Ама, славу му његову, више ми ови јуриши додијали.
– Па јес, капларе, и ја би више волео да косим траву на ливади…
– Ех, мајку му, оћемо ли је икада више косити?…
– Људи пазите. Чим изиђемо до оне брезе – навалите.
Војници су заћутали. Све више су се примицали брези, о којој је говорио поднаредник Марко. Још који часак и, Бог сами зна хоће ли се когод вратити. Срца су почела да ударају под знојавим војничким копоранима, песнице су чврсто стезале отшрафљене бомбе. Јесење сунце слабо је грејало људе који нештедемице просипају крв. Јато врана поплашило се и дигло са црне оранице.
– Сад, напред! Трком! Ура!
Петнаест војника, по неколико корака размакнути један од другога, погнули су се мало и пуним трком навалили на ровове. Прасак првих бомби већ је одјекнуо.
– Ура! Ура! Никога не штеди. – Викао је поднаредник Марко и трчао по рову.
Запрепашћени и збуњени, непријатељски војници нису умели да се бране. Нису веровали својим очима да су им Срби подишли и напали их. Рањеници су јаукали, а официри нису умели да командују. Поднаредник Марко господарио је положајем. Помоћ непријатељу није могла никако да стигне, јер је наша артиљерија позади рова подигла непробојан ватрени зид.
– Ура! Напред, јунаци!
Ровови су били пуни аустриских војника. Настала је трка и дозивање по узаним ходницима. Тек тамо на десном крилу присетили се неки непријатељски војници и дигли белу марамицу у знак предаје.
– Баците оружје и дигните руке! – заповеднички је викао поднаредник Марко.
Видећи да им излаза нема, Аустријанци су га послушали. Плен је био обилан. Заробљена је цела једна непријатељска чета са неколико официра. И било ту мноштво ратног материјала. Позади ровова чак су нашли два непријатељска топа, у којима су стојале неиспаљене гранате. Ухватили су и апотеку. Тај плен је добро дошао нашој војсци, која је много оскудевала са материјалом.
– Ти не знаш каква је ово вредност, – говорио је после командир поднареднику Марку.
– Што је ту је. Него да поставимо стражу и сачувамо ово.
– Разуме се.
– То нам је била последња борба у овој офанзиви, – прича Марко Гајић. – А после знате како је било. После нисмо ми могли да се зауставимо, јер смо били много осиротели и у људству и у оружју. А навалила сила, којој нико није могао да одоли. Чудим се само како смо и оно издржали.
На Солунском фронту имали смо много борбе. Хвала Богу, тамо никад није ни престајала. Ја сам рањаван неколико пута. Непознат терен па човек не уме да се сакрије.
Сећам се, лицем на Божићне покладе, добили смо наређење да кренемо на Ивен. Била је ноћ, ми таман вечерали. Тих дана водиле су се ужасне борбе и од наше чете није остало више од педесет људи. Све сатрвено, покошено. Нико од нас није веровао да ће се жив вратити у Србију. То су били најстрашнији дани мога ратовања.
Око поноћи негде, ја пошаљем војника код команданта потпуковника Јездића да каже како нам је нестало муниције. Не могу људи голоруки да се боре. Војници очајни, нико једног метка нема у фишеклијама. Дође онај војник празних шака и каже ми да ме зове командант.
– Изволте, господине потпуковниче, – јавим му се ја.
– Ону ивицу морамо заузети пре зоре, па макар сви изгинули. Свак је добио свој задатак, па сад радите како најбоље умете.
– А муниција?
– Има тамо много муниције…
– Разумем, господине потпуковниче.
Било ми је јасно шта ми је казао. Одмах сам се сетио наших мртвих другова. Њихове фишеклије биле су пуне. Сваки је имао по двеста метака. Казао сам војницима и они су одмах почели да претурају мртве и рањене. Терај тако, терај до неко доба ноћи и, богами, ми се лепо снабдесмо муницијом. Више мртвих него живих. Нагазиш на мртваца сваког часа. Људи постали као зверке. Ништа ме то више није ужасавало, а гледао сам људе како спавају међу својим мртвим друговима. Нема шта, човек огруби и постане као зверка у шуми. Ни срца, ни душе, ни милости, ни осећања.
Око два сата по поноћи привукосмо се бугарском рову. Да су Аустријанци, лако би смо с њима изишли на крај. Они ноћу спавају, али Бугари увек будни као зечеви. Заметну се борба какву нисам никад упамтио у свом животу. Све је пливало у крви. Ударисмо бомбама, класмо се ножевима, давили смо рукама једни друге. Покољ и вапај.
Мене звекну Бугарин једном бомбом у прса, али она не експлодира него се скотрља низ брежуљак и доле прасну као муња небеска. Осетих како не могу да дишем и за неколико часака нисам могао да дођем себи. Страшно ме звекнуо, мислио сам прснуше ми ребра. А мало ниже од мене распалио један брдски топ. Једно парче челика рани ме. Сатера ми зубе у уста, све поломи. Парче ми и данас стоји под брком, па чим је време хладније натече ми месо и не могу да издржим болове. Али, ја се некако довијем. Бријачем расечем испод брка, па мало пустим крв и онда ми лакне.
Него да вам наставим шта је било те ноћи. Заузели ми ону ивицу. Колико је било мртвих и рањених ја ни данас не знам, али свакако их је било много. Послао сам ордонанса команданту и јавио му да сам заузео положај. Молио сам га да што пре пошаље смену, јер ја сам рањен, војници преморени не могу више да издрже.
Покојни војвода Вук био је на Црној Реци. Јавили су онда да је и Црна Чука у нашим рукама. Ујутру, тек што је било свануло, дође један поднаредник до мене.
– Јавља ти командант да се одржиш скроз.
– Како, побогу, нисмо ми од камена, него од меса и крви. Људи су испропадали. Немамо снаге више да се држимо.
– Он ти је наредио да се држиш како год знаш, јер смену не може сада да ти пошаље…
А ноћ је била хладна, и рана почела да ме бриди. Дошао смак света. Војници су скидали шињеле са мртваца и огртали се.
Тек око седам сати ујутру дошао је један вод. Тада је наишао покојни војвода Вук.
– Деде, јуначе, потегни мало.
И даде ми три чашице коњака, Бог да му душу прости. То ме поткрепило и одржало у снази.
– Јунак си, поднаредниче, – казао ми је тада војвода. Сада иди у завојиште и кажи да сам те ја послао, па нека ти превију рану, срећна ти она била.
И збиља, чим сам дошао у завојиште, прихватили су ме као да сам неки велики старешина.
– Озго, чича наредио да те одмах превијемо, – говорио ми један болничар.
Ја сам одатле отишао у Солун, а војвода Вук је погинуо кроз кратко време. Јунак је био и јуначки се одужио својој земљи.
– У болници су ме лечиле милосрдне сестре. Биле су толико добре и племените, да ја не би могао ни мом детету учинити оно што су оне нама чиниле. Све су биле Францускиње. Хвала им где се чуло и не чуло. Ја у борбу више нисам ишао.
Демобилисан сам тек почетком јануара девесто деветнаесте. Из Печуја сам пуштен. Кући сам стигао око девет сати увече. Понео ћебе и шињел, беше велика студен. Жена ме познала по гласу. А нашао сам их, несрећне, у једној собици у поп Милиној кући. Два детенцета, као два штенета, збили се између сандука и неког шпорета, па се греју. Шћућурили се и све се тресу. Веће сам их оставио него што сам их нашао. Испропадали од глади и беде. Жена скинула са себе оне рите, па их покрила, а она гола цвокоће зубима. Друго двоје деце умрло ми у ропству, никада им ни гроб нисам видео.
Радио сам и претурао како сам знао и умео. Био сам лађар на Сави, задужио сам се двадесет хиљада динара и купио једну дереглију. Лепо се био опоравио, школовао децу, потхранио и оденуо. После удари нека болештина. Маните се моје несреће. Петорица браће су ми погинули у рату: два брата од стрица и три рођена. Милорад је погинуо на Завлаци, Станко на Гучеву, а трећи Михајло умро у Африци. Несрећна његова судбина. Оставио у Србији три сина и две ћерке. Мађари му убили двоје деце, а троје умрло од глади. Брату од стрица заклали су жену и троје деце у кући, а двоје побегло у кукуруз. Кад је Василије чуо за то, умро је после двадесет четири сата.
– А како живиш данас, Марко?
Видиш, брате, како живим. Сада сам шабачки кантарџија и имам шест стотина и тридесет један динар месечно. Као носилац Карађорђеве звезде, коју сам добио због оног чуда на Рушњу, примам триста динара, и то ми је лепа закрпа. Али, хвала Богу, ћерка ми је учитељица, опет кажем: у својој земљи боље је јести црна хлеба и лука, него се сладити под туђином.