Ђукић Љ. Светолик

50

име: Светолик
презиме: Ђукић
име оца: Љубомир
место: Ратковац
општина: Лајковац
година рођења: 1887.
година смрти: 1967.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Ђукић Љ. Светолик, зв. Рмба, земљорадник, кафеџија и резервни коњички наредник (Ратковац, Лајковац, 15. I 1887 – Београд, 1967).

Отац Љубомир и мајка Станојка (рођ. Видић из Рајковића), пољопривредници.

Светолик је основну школу учио у суседној Марковој Цркви. Од своје 14. до 21. године помагао је родитељима у обављању свакодневних сеоских послова. Потом је две године провео на одслужењу редовног војног рока у коњичким јединицама српске војске. Био је вредан и одговоран војник па је произведен у чин каплара. Касније је напредовао до чина резервног коњичког наредника.

Као коњаник у Дринској дивизији учествовао је у оба балканска и Првом светском рату и истакао се са више подвига. Према казивању Спасоја Јокића из Лознице, такође носиоца Ордена Карађорђеве звезде са мачевима, имао је веома доброг и јако сналажљивог коња, благодарећи коме је једном приликом улетео међу противничке војнике док су спавали. Пошто их је изненадио сабљом је двојицу посекао, а неколико теже ранио.

Током Рудничке офанзиве у Колубарској бици одвојио се од своје јединице и кренуо да прогони аустроугарске војнике који су одступали. Миодраг Нинковић, земљорадник из Ратковца, причао је: Били смо у подруму Миливоја Марковића када смо у долини речице Манастирице чули повик Стој. Предај се! Погледамо у том правцу и видимо Рмбу како јури швапског војника који је и даље бежао. На трећи позив Стој! војник је и даље бежао. Видевши да ће овај да побегне Рмба је клекнуо, нанишанио и опалио. Шваба је пао смртно погођен. После тога Ђукић је изашао на пут који преко реке Колубаре води ка Словцу. Са тог пута скренуо је десно према Петронијевића кућама. Кад тамо, код једног прелаза преко Колубаре, примети групу аустроугарских војника која је дисциплиновано чекала ред да преко прелаза пређе на другу обалу реке. Видевши их, залегао је за брег изнад њих и викнуо: Руке у вис. Предајте оружје! Верујући да су опкољени почели су да бацају оружје и да се враћају натраг како им је наређивао. Кад су приметили да је сам, било је касно да било шта предузму. Заробљене војнике одвео је и предао својој јединици у Врачевићу.
Према казивању Милана Милутиновића из истог села, код Раче Крагујевачке Немци заробе Светолика Ђукића и групу војника. Један њихов официр почео је да их испитује зашто су се предали. Један Мачванин је рекао да је он из мачванског села Глушци и да је чуо да су окупирали његово село те да више нема воље да се бори. Слично су говорили и други. Кад је дошао ред на Ђукића он му рече: Господине, не познајем твој чин да бих могао да те ословим, али могу да ти кажем да се ја нисам предао. Ја сам кундаком убио два твоја војника док су ме њих четворица оборали и везивали. Зато сам ја сам свезан.

Није познато када је и како ослобођен из заробљеништва, али се зна да је прешао Албанију и да се борио на Солунском фронту. За један од својих подвига добио је Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима. Имао је и Албанску споменицу и још нека одликовања и признања.

По завршетку рата радио је као помоћник и сувласник у кафани свога брата Милутина Ђукића у Словцу, да би доцније, децембра 1943. године, постао и власник те кафане. Касније је држао и трговину и бавио се купопродајом пшенице и других житарица. Сваке године организовао је кување и продају пекмеза и других производа од воћа. Поред тога закупљивао је Срећковића каменолом и организовао вађење и транспорт камена посредством железнице. Тако је временом постао веома имућан човек.

Умро је у болници у Београду, а сахрањен у месту рођења. Био је ожењен Наталијом Томашевића из Рајковића, са којом је добио кћи Милену и сина Славољуба, од 1944. године учесника НОБ-а и омладинског и скојевског руководиоца, а потом познатог новинара и уредника Политике и НИН-а. По одласку у пензију посветио се писању књига о ововременим политичким личностима, догађајима и појавама.