Ђорђевић Р. Коста

682
Ђорђевић Р. Коста
Ђорђевић Р. Коста

 

 

име: Коста
презиме: Ђорђевић
име оца: Радојица
место: Шабац
општина: Шабац
година рођења: 1885.
година смрти: 1959.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Ђорђевић Р. Коста, официр – дивизијски генерал, командант и војни писац (Шабац, 31. VII 1885 – Београд, 30. VI 1959).

Отац Радојица и мајка Наталија.

Основну школу и шест разреда гимназије завршио у родном граду. Као питомац XXXVI класе Ниже и XXII класе ВШ завршио је ВА у Београду.

Највећи део свог радног века провео је у Ваљеву. Као командир Митраљеског одељења XVII пешадијског пука отишао је у балканске ратове. Потом је био командир IV чете IV батаљона тог истог пука. На почетку Првог светског рат лечен је у ваљевској болници, а потом био командир Митраљеског одељења у Моравској дивизији I позива и командир Митраљеске чете у Вардарској (Југословенској) дивизији.

После рата обављао је више значајних дужности. Поред осталог био је помоћник начелника штаба Дринске дивизијске области, командант II и III батаљона V пешадијског пука Краља Милана, командант V пешадијског пука Краља Милана и вршилац дужности команданта и командант Дринске дивизијске области (1939-1941).

Активно је учествовао у друштвеном животу Ваљева. У децембру 1931. године изабран је за председника Стрељачке дружине Илија Бирчанин Ваљево.

Ваљевцима је посебно остао у сећању обраћањем демонстрантима са прозора зграде Команде Дринске дивизије, у марту 1941. године, када је поручио да ће се наша војска одупрети немачкој сили. У Априлском рату 1941. године као командант Дринске дивизије заробљен је и интерниран. По повратку из заробљеништва пензионисан 1. јула 1945. године.

Као професор на војној академији написао је више уџбеника:
Географија (Београд, 1934),
Војна географија,
Основни део Балканског полуострва,
Краљевине Југославије, Арбаније, Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Аустрије и Италије (Београд, 1935) и
Одредска бојна гађања (Сарајево, 1938).

Са Станом, кћерком Михаила Стошића, марвеног трговца из Врања оженио се 1909. године. Други брак склопио је 16. фебруара 1919. годи- не са Зорком, кћерком Милана Зарића, професора Ваљевске гимназије. Брат му Александар, правник, погинуо је 1913. године. Брат му Милорад, био је вицегувернер Народне банке и министар финансија.

Одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Орденом белог орла са мачевима IV реда, грчким Ратним крстом, медаљама за храброст и са више мирнодопских одликовања.

 

Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:

Син Радојице и Наталије Ђорђевић, рођен у Шапцу 31. јула 1885. године, где је учио основну школу и шест разреда гимназије. У војну академију ступио је 1903. године и произведен у чин потпоручника 36. класе 1907. године. Распоређен је у Седми пешадијски пук „Краљ Петар I“ у Београду, а касније прекомандован у 5. пешадијски пук у Ваљеву. У Вишу војну академију примљен је 1911. године, али због насталих ратова прекида даље школовање.

Учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године. У рату са Турцима 1912. године као командир митраљеског одељења учествовао је у Кумановској бици и на челу митраљезаца је освојио косу Зебрњак. Учествовао је у ослобођењу Прилепа, у бици код Алинаца и у борбама за ослобођење Битоља.

У рату 1914. године учествује у одбрани Цера и за заслуге у успешној бици на реци Јадар одликован је Орденом Карађорђева звезда са мачевима . Тридесет првог августа тешко је рањен и пренет у ваљевску болницу на лечење. После излечених рана враћа се на фронт и 1915. године почиње повлачење са својим митраљеским одељењем од Дунава све до Пећи, одакле прелазе преко Црне Горе и Албаније до Крфа.

На Солунски фронт долази 1917. године и постављен је за командира митраљеске чете у 10. комбинованом пуку Вардарске дивизије. Учествује у пробоју Солунског фронта на сектору Црна Река где показује изузетну храброст и војну вештину.

За храброст и ратне заслуге одликован је са четири златне медаље за храброст „Милош Обилић“, два ордена Карађорђева звезда са мачевима, Орденом „Бели орао“, француским орденом Легије части и Ратним орденом Краљевине Грчке.

После рата 1920. године ступа у Вишу војну академију коју завршава 1924. године одличним успехом. По завршетку школе враћа се у Пети пешадијски пук у Ваљево. Од 1925. до 1930. године био је у Војној академији одељенски класни старешина и професор „Војне географије“. Од 1930. до 1934. године био је командант Петог пука у Ваљеву. Године 1935. унапређен је у чин бригадног генерала и распоређен за команданта пешадијске официрске школе у Сарајеву, а 1939. године произведен је у чин дивизијског генерала и постављен за команданта Дринске дивизијске области. У том чину завршио је своје активно службовање у војсци, по повратку из заробљеништва 1. јула 1945. године.

Поред напред наведених ратних одликовања, добио је више наших и страних мирнодопских ордена.

ИЗВОРБесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918.
Претходни чланакЂорђевић С. Добросав
Следећи чланакЂукановић Н. Илија