Дамјановић Страхиња

512
Дамјановић Страхиња
Дамјановић Страхиња

 

 

име: Страхиња
презиме: Дамјановић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1894
година смрти: 1979
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић и wikipedia

 

Страхиња Дамјановић (Смедерево, 1894 – Београд, 1979) је био један од 1300 каплара, борац свих ратова 1912—1918 и носилац Албанске споменице, ордена св. Саве и Обилићеве медаље за храброст. Такође је био почасни грађанин Париза.
На Солунском фронту борио се на Совичкој коси, Кајмакчалану и Старковом гробу.
Био је професор и директор гимназије у Јагодини (1934—1938). Сахрањен је са женом Олгом у гробници породице Николић, на старом јагодинском гробљу.

ПАДЕ МАЈОР БОРА

… На Сувобору смо. Четрнаести је новембар 1914. Пред мрак се појављују прве аустријске патроле. За њима чете. Ватром их заустављамо. Они се утврђују, подижу, чак, шаторе. Дебеле букве пуцају од мраза, као стакло… Крв се леди, уста се лепе, нос се запушава. Војници предлажу да нападнемо Аустријанце испод нас, да се загрејемо…
… Стражари су нас касно приметили. Десетак бомби дижу шаторе увис… Избезумљен непријатељ бежи. Многи остављају оружје. Њихов логор постаје наш плен. Шаторска крила за све нас, ћебад, шећер, кафа… Ћебад и врућа кафа повратили су нам живот…
… Сунце осваја. Борба је на врхунцу. Рањеници, све бројнији, промичу. Све се слило у непрекидан бук, врење… Низ падину, видим, трчи војник к нама. Пада, устаје, трчи… Доноси наређење да ја, поднаредник Страхиња Дамјановић, са својим водом, дођем одмах у батаљон, а трећи вод да остане на месту. Јављам се мајору Бори Маринковићу, команданту Првог батаљона. Каже ми: „Пази, поднаредниче, и ви војници, кад викнем јуриш, ура, хоћу да се – боде, поток крви хоћу да видим, зу-би-ма да се коље! Да Шваба упамти српског војника на чију је земљу пошао…”
… Развио сам вод фронтом према непријатељу. Војници су повадили бомбе, прегледали бајонете на пушкама – све немо, без израза на лицу. Најзад, мајор викну: „Јуриш, у-ра…!” Понових за њим. Војници прихватише „ура” и излетесмо на косу, код једне дивље крушке. Бомбе одјекнуше, али се даље није могло: на самој заравни, десетак метара испред нас, три густа аустријска стрељачка строја, један иза другог. Први је лежао, други клечао, трећи стајао…
… Окидам, али истог тренутка десна рука ми одлете уназад, осетио сам јак, туп удар… Не могу да подигнем руку. Низ шаку осетим топлину… Са левог крила довикује ми војник: „Сви изгибосмо, поднаредниче!”. Гледам: скоро цео мој вод лежи непомично, сем неколицине који се по снегу ваљају, и двојице, сасвим лево, који још гађају… Спопаде ме ужас. Потрчах назад, низ падину. Налетех на мајора Бору Маринковића: „Куда ћеш поднаредниче, милога ти бога… Натраг!” Рањен сам, вичем, али он не чује од борбене хуке, већ иде према мени са револвером у рукама. Вадим крваву шаку из шињела и показујем, а он ми само довикну: „Иди…”.
… Само што сам кренуо, распрскава се над нама шрапнел их хаубице… Паде мајор Бора, паде његов ађутант Милош… Обојица леже наузнак, у последњим трзајима… У превијалиштима много рањених…
… Повукли смо се са Тамника и прешли Мораву. Октобар је, двадесет трећи. Кад сам обријао десни образ, чух: „Четврти вод, дижи се!” Скочио сам и обрисао сапуницу са образа. Зове ме командир Воја Петровић, поручник. Морао сам на мост да браним пролаз, а мост да порушим… Командант батаљона Петар Мирковић, рањен је. Аустријска артиљерија снажно туче прилаз мосту с Милочајске косе. Свог помоћника Радисава Миладиновића, шаљем десно, а ја идем лево. Трком, под разорном и шрапнелом, улећемо у ровове на два метра од Мораве, пуне воде. Артиљерија туче и наноси ми грдне губитке. Ашовчићем копам заклон за главу и рамена. Гине ми војник на мом пређашњем месту. Мењам место, опет ми гине војник. И треће место ми је угрожено, па идем улево иза траверзе у рову. Разорна разноси грудобран и војника с мог трећег места…
… Више од 40 војника ми је избачено из строја, а још нисмо ни метка опалили. Око четири сата, почиње наша артиљерија да гађа мост да га поруши, а ми на два метра од њега! Наше гранате падају свуда: испред и иза нас, по рову. Гину ми војници од наших граната! Ужас! Непријатељ ми туче вод са 25 топова, па још и наша артиљерија! Излећем из рова да јавим команданту, јер ми се ордонанси не враћају. Командант ме утеши да је послао ордонанса, али да до наше артиљерије има око шест километара… При повратку паде наша граната и баци ме увис, па треснух о земљу… Чујем гласове: „Погибе наредник Страхиња”. Педесет шест је погинулих, рањених, контузованих… Ту битку смо преживели нас седморица…
… Штитимо укрцавање у Драчу, према положајима Преза, иза реке Ишме. Ноћу дежурају по два официра и броје ватре у долини од Љеша до Ишме. Према ватрама оцењујемо снагу непријатеља који нас гони. Обрачунавамо по четири-пет људи на ватру. Испред нас су Мађари. Нападају нас. Немамо ни муниције, ни ашовчића, ни бајонета… Добијамо по 25 метака на пушку, али зарђалих. Гладни смо, прави лешеви… Топло приморско сунце нас откравило и готово онеспособило…
… Ноћ измећу осмог и деветог августа 1916. Бугари одсекли око 80 војника и нас седам официра. Решили смо да се пробијемо. Оставили смо сву спрему. Задржали смо само бомбе, пушке с бајонетима и предњу фишеклију с муницијом. То имају и официри. Пузимо опрезно, без шума по Совичкој коси. Пред нама су још Старков гроб и Кајмакчалан. Ситна киша, око два сата по поноћи, помрчина као тесто… Тресак бомби па други… Затим – ура… и клање. Пипамо на све стране: ако је шлем – наш је, ако је шапка – боди! Оштар и пискав глас једног Бугарина пресече ноћ, црну, злокобну: „Братко не ме кољи, не ме боди…“.
… Недеља 4. март 1918. Полазимо са Крфа малим бродом „Адриатико Бари”. Зле смо среће. У два сата ноћи страховит тресак избацује нас из постеље… Лађа тоне брзо. Паника. Хоћу да уђем у чамац који се љуља, али нема мојих другова… С крова лађе неко баца даске, шлипере сплавове. Мој друг из ђачког батаљона Пера Пинтеровић враћа се на брод да узме чутурицу… Тамо је и остао… Чамац спуштамо, али је он потонуо чим је додирнуо воду. Скачем у воду са својим другом Богољубом Милосављевићем држимо се за руке… Не знам да пливам, излећем на површину воде и грабим ваздух… Налећем на неки шлипер, обгрлим га… Не видим без наочара… Пењем се на неки сплав. После два сата, спасени смо. Сто педесет пет се утопило, сто четрдесет ипет се спасило… Удавио се и мој друг Богољуб…

Страхиња Дамјановић има 85 година. Носилац је осам високих одликовања, међу којима су четири Обилићеве медаље за храброст, Албанска споменица и Орден Св. Саве. Почасни је грађанин Париза. Учествовао је у свим ратовима од 1912. -1918. Био је професор и директор гимназије у Јагодини и Београду. Један је од 1300 каплара. Живи у Београду, Тополска 19.