Цвијовић К. Јосиф

628
Цвијовић К. Јосиф
Цвијовић К. Јосиф

 

 

Име: Јосиф
Очево име: Крста
Презиме: Цвијовић
Место: Дрежник
Општина: Ужице
Година рођења: 1878.
Година смрти: 1957.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић

 

РАТНИК И ДУХОВНИК ЈОСИФ

Јосиф К. Цвијовић, свештеник при цркви у Сечој Реци, професор Богословије, епископ Битољске епархије (1878 – 1957).

Јосиф К. Цвијовић, од оца Крсте и мајке Јелисавете, рођен је у селу Дрежник, код Ужица,1878. године.

Основну школу завршио је у Пожеги и шест разреда гимназије у Ужицу. Православну богословију је уписао „тек на поновљеном конкурсу, пошто су професори у почетку сматрали да нема слуха за црквено певање“ и завршио у Београду. Јосиф се 1902. године оженио кћерком учитеља и попа Сима Ђурића из Сече Реке, Милевом, па је 1903. произведен у ђакона, а исте године у чин свештеника у маковишкој парохији при цркви у Сечој Реци. У својој парохији уживао је изузетан углед и дао велики допринос у просвећивању својих парохијана. Основао је библиотеку, узгајао нове сорте воћа, „купује прасад (…), гаји пчеле и стоку, обрађује имање поред Реновице. Набавља мају за сирење, жене из среза су долазиле код њега за мају и упутство како се она користи. Уз помоћ Дмитра Јовичића и старог проте Новака Милошевића а уз неразумевање многих сељана, 1904. године оснива прву Задругу. Набавља алат, машине, тријер, сецкалицу, гвоздени плуг комет. Гвозденом плугу парохијани су се највише противили, па и они у одбору Задруге. И сам невичан руковању кометом, поп Јосиф унајмљује волове и са својим момком послужитељом, једне ноћи пуне месечином, оре своју башту поред Реновице, како би све марифете око плуга упознао.“

Са супругом Милевом имао је две ћерке, старија је рођена 1904. и од ње има потомство. Млађа ћерка је рођена септембра 1905. године. Међутим, у октобру те 1905. Јосифу умире млађе дете, супруга и таст. Он добија премештај у драгојевачку парохију, код Ариља.

Одатле, 1908, као питомац Светог архијерејског сабора, одлази на студије у Кијевску духовну академију, где је магистрирао тезом „Улога српског свештенства у ослобађању свога народа”. После студија, 1912, он је професор Београдске богословије и управник монашке школе у манастиру Раковица. Као удовац замонашио се у манастиру Раковица 1913.

Почиње Први балкански рат, и професор Цвијовић је у одреду војводе Вука. „У Другом балканском рату био је у једној од београдских војних болница. На почеку Првог светског рата 1914. обучио је за борбу групу полазника Монашке школе и придружио се са њима одреду мајора Војина Воја Танкосића. Учествовао је у одбрани Београда, а затим у Колубарској бици и борбама око Ваљева.“

Приликом повлачења српске војске, прешао је Албанију и стигао на Крф. У Бизерту, потом у Русију у пастирско-националну мисију упутила га је српска влада, ради окупљања добровољаца у борбене јединице за ослобођење земље. У повратку је због болести пребачен у Лондон на лечење. После опоравка, Цвијовић је ректор у Српској православној богословији у Оксфорду.

Јосиф Цвијовић је за допринос борби српског народа и очувању његове духовности, одликован орденом Карађорђеве звезде са сребреним зрацима. Носилац је и следећих одликовања: Ордена белог орла, Медаље за храброст, Ордена Светог Саве I, II и V реда, Ордена Црвеног крста, Албанске споменице као и руских и белгијских одликовања.

После рата постао је ректор Призренске богословије, потом епископ битољски и митрополит скопски. У Скопљу је до 1941, када су га протерале бугарске окупационе власти.

Дошао је у Београд и у ратним условима од 1941. потом до 1947. обављао дужност председника Синода Српске православне цркве. Пошто му није му био дозвољен повратак у Скопље, он се настанио у Врању и одатле управљао делом скопске епархије. Хапшен је 1950. године, када је и оболео. Последње дане свог живота провео је у манастиру Ваведење у Београду и ту умире 3. јула 1957. године. Писао је мемоаре. Сахрањен је у манастирском дворишту у Раковици.

Заслужан је за подизање школе и цркве у родном Дрежнику, где је поводом 130 година од рођења, 28. августа 2008. године, свечано отворен Спомен-дом посвећен животу и раду митрополита Јосифа Цвијовића. Овом скупу присуствовала је и Милева Каракашевић, унука Јосифа Цвијовића.

У Летопису Сече Реке и овдашње цркве, име Јосифа Цвијовића има значајно место. Он је овај крај несебично помагао и после одласка из њега, пре свега новчано. Значајан је његов прилог за подизање Дома сечоречке задруге, као и спомен плоче изгинулим борцима српске војске из овог краја у ратовима од 1912 – 1918. година, а плоча је постављена у новој цркви у Сечој Реци. За њу је, раније, митрополит Цвијовић набавио звона.

 

Јосиф Цвијовић у Полошници

КУПИ ПОПЕ ДРУГИ ПЛУГ

После испробавања плуга „комета“, са којим је поп Јосиф Цвијовић при месечини прву бразду заорао у својој башти у потесу Реновица, у Сечој Реци, он сутрадан са унајмљеним воловима и својим послужитељем одлази у Полошницу, код старине Ивана Павловића да заоре коју бразду јер, баш тај Иван највише се противио новотарији какав је гвоздени плуг.

Налазе га како дрвеним плугом кога вуку два пара волова уз помоћ четири комшије, оре своју њиву.

Његова два унука са новом машином почну орати други крај њиве. Видећи како деца са песмом слажу бразду за браздом, Иван и сам узима да проба плуг. Испитује децу за шта је која чивија, рупа, како се бразда продубљује, проширује… Затим се обраћа попу са питањем:
– Колико ова направа кошта?
Добивши одговор, вади из недара пет дуката, даје попу и чашћава га јагњетом, говорећи:
– Купи ти попе други плуг, а ја овај не дам! Благосиља тебе чича Иван да и даље учиш народ добру!

Тако је први гвоздени плуг ушао у употребу у неколико општина тада среза Црногорског.

Милан Живковић

(Објављено у листу „Наш траг“, бр. 2, Косјерић, 7. март, 2013. стр. 24)