Цукавац Г. Владимир

581
Цукавац Г. Владимир
Цукавац Г. Владимир

 

 

име: Владимир
презиме: Цукавац
име оца: Грујица
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1884.
година смрти: 1965.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Цукавац Г. Владимир, официр – армијски генерал, (Ваљево, 29. V 1884 – Београд, 7. IV 1965).

Отац Грујица, официр и мајка Полексија, домаћица. Питомац XXXVI Ниже и XXI Више класе ВА. Пре балканских ратова био је водник у IX пешадијском пуку, помоћник класног старешине у Војној академији и командир III чете I батаљона VII пешадијског пука.

За време балканских ратова био је ађутант Дринске дивизије I позива. У Првом светском рату био је ангажован као командир чете у VII пешадијском пуку и командант III батаљона у XI пешадијском пуку. На тој дужности тешко је рањен после чега је упућен у Бизерту на лечење и опоравак.

После рата радио је као помоћник начелника штаба Шумадијске дивизијске области, а од 15. октобра 1920. године био на генералштабној припреми, коју је завршио, као и генералски течај у Паризу. По повратку био је начелник штаба Коњичке дивизије, шеф Наставног одсека Оперативног одељења ГШ, шеф Мобилизацијског одсека истог. Потом предавао Тактику и Ратне игре на НШ ВА, био помоћник начелника штаба II армијске области, начелник штаба команде Гарде, војни изасланик у Софији, помоћник управника ВА за ВШ, начелник Генералштабног одељења МВМ, управник ВА, в. д. команданта и командант V армијске области. Поред редовне дужности био је уредник часописа Ратник од 1. децембра 1923. године.

У Априлском рату 1941. као командант V армије, заробљен је и интерниран. По завршетку рата међу првима вратио се у отаџбину и извесно време радио у једном од београдских архива.

У чин бригадног генерала унапређен је 17. децембра 1929, дивизијског генерала 1. априла 1934. и армијског генерала 1. децембра 1940. године. За заслуге у миру и рату добио је бројна одликовања и друга признања. Поред осталих и Орден Карађорђеве звезде са мачевима VI реда. Написао је и објавио књигу Ратна игра (Београд, 1925).

Од 1920. године био је ожењен Анђелијом – Анђом, кћерком Драгутина – Драгића Атанацковића имућног трговца из Ваљева и једног од председника Ваљевске општине, за коју савременици тврде да је била права лепотица. Имали су сина Бранка и кћери Јелку и Даринку. Други брак склопио је 1964. са Косаром Јанковић из Београда.

Сахрањен на београдском Новом гробљу, у парцели број 17.

 

Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:

Рођен је 29. маја 1884. године у Ваљеву, као трећи од пет синов Полексије и Грујице Цукавца, активног капетана српске војске. Школу је учио у Пожаревцу. После завршеног шестог разреда гимназије, 17. септембра 1901. године ступио је у Војну академију, као један од 157 питомаца 36. класе. Завршио је и вишу школу Војне академије са генералштабним течајем, као и течај француске Војне академије у Паризу.

Учествовао је у свим ратовима за ослобођење домовине од 1912. до 1918. године, и у повлачењу кроз Албанију и у пробоју Солунског фронта. При једном од јуриша на непријатељске положаје тешко је рањен у главу – метак му је пробио лобању испод слепоочница. За испољену храброст и пожртвовање у борбама, осим Карађорђевом звездом са мачевима, одликован је и многим другим високим домаћим и страним одликовањима.

По ослобођењу службовао је у Ваљеву, Сарајеву, у Софији, као војни аташе југословенске владе, у Љубљани на положају команданта Дравске дивизијске области, у Београду најпре као помоћник министра војске и морнарице, а затим као управник Војне академије и у Нишу на положају команданта Пете армијске области. У мирнодопској служби одликовао се самодисциплином и увек доследним и правичним ставом, због чега га је у лепој успомени задржала већина подчињених му подофицира и официра, као и питомаца Војне академије.

После капитулације југословенске војске у априлу 1941. године, заробљен је и у немачком заробљеништву дочекао крај рата. У домовину се вратио једним од првих транспорта југословенских ратних заробљеника које су ослободили западни савезници.

Умро је као армијски генерал у пензији 7. априла 1965. године у Београду.