Čokić Lazar

1257
Čokić Lazar
Čokić Lazar

 

 

ime: Lazar
prezime: Čokić
ime oca:
mesto: Kovačevac
opština: Mladenovac
godina rođenja:
godina smrti: 1959.
izvor podataka: “Vitezi slobode” Milan Šantić, 1938. i čukununuka Gordana Nešić

 

SAM NA TOPU

Kosmaj je osvanuo sav u plamenu. Hladno novembarsko jutro bilo je vedro i čisto. Sa širokih proplanaka lepo su se raspoznavala šumadiska sela u kojima su ostale samo žene i deca. Sem iznemoglih staraca i nejakih mališana, muških glava u njima nije bilo. Svi su oni pod oružjem. Valjalo je braniti zemlju, jer Austrijanci su već bili prešli i Savu i Drinu, i prebacili se u Srbiju. Otimali su i osvajali selo po selo slobodne srpske zemlje, kojoj je sudbina, izgleda, dodelila da večito grezne u krvi. Ali ma da su imali mnogo bolju opremu i veću snagu, Austrijanci nisu mogli tako lako da napreduju. Šumadinci su se borili poslednjim snagama i bez krvi nisu napuštali ni jedan pedalj zemlje.
Nesrećni dvadeset treći novembar podjednako su zapamtile obe strane. I oni koji su osvajali i otimali, i oni koji su branili rodnu grudu. Tutnjava topova otpočela je toga jutra pre nego što se mrak digao sa zemlje. Stotine čeličnih grla bilo je okrenuto prema šumadiskim selima, koja je trebalo zbrisati sa lica zemlje. Neprijateljske trupe već su bile zaposele selo Đurince. Njihova artiljerija bila se koncentrisala na nekoliko mesta, tako da je iz jednog polukruga neprekidno sipala vatru. Od silnog ognja izgledalo je da gori celo nebo, na onoj strani ka Beogradu.
Naši su odolevali. Ali teško se moglo odoleti sili, koja je mnogo veća, mnogobrojnija, spremnija. Austrijanci su zasipali šrapnelima i granatama iz brzometnih topova, kojih su oni imali više nego naši mitraljeza. A Kosmaj je branila Dunavska divizija. Na Brljočevcu bilo je postavljeno šest topova. Tri voda sa po dva mala poljska topa, koji su bili jedva po petnaest metara udaljeni jedan od drugoga. Pod drugom kosom bila je još jedna baterija sa težim topovima. To su bile haubice, koje su baš pred rat dobijene iz Francuske. Ali, sve te naše topovske cevi nisu mogle da odole onoj kiši granata koje su sipali Austrijanci.
Tog jutra oni su brzo napredovali, upinjući se da osvoje Kosmaj. Naši osmatrači tačno su videli kako prevoze bateriju za baterijom i pomiču ih napred. Svaka borba izgledala je uzaludna. Zato su naši počeli da uzmiču, jer bi bilo ludo pogubiti ljude na jednom poslu, koji nikako ne može doneti uspeha. I naši su, pritešnjeni vatrom sa svih strana, počeli da napuštaju rov po rov. Vojnici su povadili zatvarače iz topova i zajedno sa pešacima iz prve linije počeli da uzmiču. Topove su morali da napuste, jer su se Austrijanci takvom brzinom primicali, da bi im lako pali šaka i ljudi i topovi. Zato je bilo bolje žrtvovati samo topove, kojima se oni bez zatvarača svakako neće moći da koriste.
Samo dva vojnika nisu napustila svoj top. To je bio Lazar Čokić, nišandžija trećeg voda one poljske baterije, i njegov drug Jakov Šarčević, jedini od posluge. Niko ne bi znao da objasni zbog čega su oni ostali pored svog topa. To nisu znali čak ni oni sami.
Lazar Čokić sa svog položaja mirno je posmatrao sve šta se događa. S jedne strane video je silnu neprijateljsku vojsku koja se u plavim uniformama sve više primicala, a s druge strane video svoje selo Kovačevac. Gledao je rodno selo i srce mu se stezalo od žalosti što ga možda više nikada neće videti ako ga sada napusti. Zato je on, na svoju ruku, odlučio da pogine tu, pored svoga topa.
Njegov drug Jakov Šarčević, koji je rodom iz Male Moštanice, nije mogao da izneveri Lazara, svog druga, pa je i on ostao pored njega. I zbunio se čovek, pa ostao ne znajući ni sam zašto. U ratu se to često dešava da ljudi potpuno nesvesno donesu i izvrše izvesne odluke. Tako je bilo i ovoga puta. A sada je, uostalom, bilo i dockan da beže, jer Austrijanci su sve dalje gađali šrapnelom, prateći naše koji su zamicali za kosu. I njihova pešadija bila je već na domaku. Tako su se Lazar Čokić i Jakov Šarčević našli između dve vatre. Ako krenu za našima, moraju proći kroz beskrajno vatreno polje iz koga sigurno ne mogu izneti živu glavu. Krenu li napred, udariće pravo na neprijatelja, koji im sigurno neće oprostiti život.
Zato su odlučili da sami brane svoj položaj.
– Udri, Jakove, udri! Došlo je vreme da se gine, – uzviknuo je Lazar stavljajući metak u topovsku cev.
Jakov mu nije ništa odgovarao nego samo dodavao municiju. A Lazar je sada sam i punio, i nišanio, i palio. I da vidite, nije to bilo bez dejstva. Njegov poljski top takvom brzinom davao je vatru da je izgledalo kao da gađa cela baterija.
– Udri, slavu ti tvoju, što si stao kao neka ženturača!…
– Ama vidiš li, bolan, da se sve plavi. Ima ih ko na gori lista. Šta nas dvojica možemo učiniti ovolikoj sili?
– Udri, Jakove, kad ti velim! Možemo ih makar stotinu ubiti! Eto, šta im možemo učiniti.
Sada se i Jakov malo ohrabrio. Snašao se nekako i pribrao pa počeo da cima upaljačem.
Među Austrijancima nastala je izvesna pometnja, pogotovu kad je Lazar počeo da bije kartečom u zbijene redove plavih uniformi, koje su i usred borbe htele da imaju nekakav paradni nastup.
Ali ni neprijatelj nije sedeo skrštenih ruku. Zrna su fijukala oko ušiju dvojice usamljenih boraca, ali, eto, po nekoj ratnoj sreći, ni jedno ih nije pogađalo. I granate počeše da se rasprskavaju svuda oko njih.
– Ovo ti je, Jakove, ono što naši kažu: obučeni smo u zmijsku košuljicu. Ništa nam, vala, ne mogu. Ja ti kažem, ima Boga, ima pravde! Pali samo, majku im dušmansku. Naše glave neće jevtino kupiti.
– Fiju — tras!
Jedna ogromna granata tresnula je pored njih i zakopala se pod sam topovski lafet. Ali, eto, opet po ratnoj sreći, nije eksplodirala. Od silnog udarca zemlja kao da se zatresla. Ali Lazar i Jakov nisu se zbunili. Hladni i pribrani, oni su nastavili svoj posao. Izgledalo je kao da ih se savršeno ne tiče onaj udar neeksplodirane granate, koja je mogla obojicu da raznese.
– Velim ti ja, da nas je majka obukla u zmijsku košuljicu, pa nas ništa ne bije! Udri i ničega se ne boj!
– Ih, kolika je, po Bogu brate! Dosta ovake tri četiri pa da ceo Kovačevac odleti u vazduh.
– Jes, sreće mi, ali, evo, vidiš, nije nju ispalila muška ruka.
Ohrabreni junaštvom ove dvojice tobdžija, najednom istrčaše na položaj i ostali artiljerci, koji su bili pre pola časa napustili ovaj položaj, misleći da ga neće moći zadržati. Pred njima je istrčao i major Vladimir Matić, komandant diviziona haubica, koje su Austrijanci već bili tako reći zaposeli.
– Alal ti vera, Čokiću, majka te junaka rodila!
I major Matić zagrli i poljubi Lazara Čokića, niz čije je opaljeno lice curio znoj.
– Pali, Jakove, ne puštaj!
Artiljerci dohvatiše druge topove i osu se jedna mahnita paljba kartečom. Neprijateljske trupe, koje su bile već tu, na domaku, počeše da beže u jednoj neobičnoj zabuni i haosu, da su vojnici padali jedni preko drugih, a čelična zrna samo ih kosila. Istina, s druge strane, i oni su sipali vatru na naše, tako da ni ovamo gubici nisu bili manji. Tog nesrećnog jutra proplanci uvek vedrog Kosmaja bili su okrvavljeni, ali i haubice i poljski topovi opet su pali našima u ruke, i zatvarači su opet postavljeni na njih. Sada je borba bila mnogo lakša, jer bez oružja uzaludno je svako junaštvo. A junak sa Kosmaja Lazar Čokić to je najbolje pokazao.
O njegovom junaštvu počelo je da se priča po rovovima. Oficiri se raspitivali za njega, vojnici se ponosili i hvalili kako su mu najbolji drugovi. Sada su naši počeli da nastupaju i da gone austriske trupe. Za kratko vreme ponovo su ih potisnuli preko Save i Dunava. Posle Kosmaja došla je Koviona, pa Torlak, i onda proterivanje neprijatelja preko obeju velikih reka.
A kad su naši Kosmajci, terajući Švabu, stigli u Ritopek i obalu Dunava očistili od njih, jednoga jutra postrojena je ona ista baterija i svi artiljerci. Komandant diviziona prišao je i pozdravio vojnike.
– Kažite, ljudi, ko je bio najhrabriji među vama u onom krvavom okršaju na Kosmaju. Kralj hoće da ga nagradi i odlikuje.
– Lazar Čokić! – odgovorili su vojnici u jedan glas.
– I ja velim da je on. Lazare, čestitam ti Karađorđevu zvezdu, jer si je muški i junački stekao. Hiljadili se takvi junaci!
A onda su došle nove borbe, došla nova stradanja. Lazar Čokić nije se odvajao od svoje jedinice za sve vreme rata. Vidimo ga opet kako se ističe na Badnjevcu, više Kragujevca, gde je zadobio sedam rana, sedam tužnih uspomena iz rata. Sretamo ga posle u borbama sa Bugarima, vidimo ga kako se provlači kroz albanske gudure, pa najzad on je neustrašivi osmatrač na Kožuhu, gde su ostali mnogi zaboravljeni grobovi naših Šumadinaca. Uvek u prvim borbenim redovima, uvek na položajima gde se nisu štedeli ljudski životi.
Za sve vreme rata o Lazaru Čokiću niko ništa nije znao. U Kovačevcu se pričalo kako je poginuo na Kosmaju, a neki su opet tvrdili da se udavio u Dunavu. A on se sam nikom nije javljao. Pojavio se u selu jedne kišne novembarske noći. Drumovi su bili mračni i kaljavi, a selo pusto. Niotkud glasa, nigde žive duše. U iscepanom šinjelu, koji je prošao tolike frontove, prokisao i zamoren, Lazar Čokić se lagano kretao kroz selo, gde je proveo prvu svoju mladost, gde je odrastao i zametnuo kućno ognjište.
Poznavao je svaku kapiju, svaku njivu i svako drvo. Ali nikada u ratu nije osetio takav strah i zebnju kao one mrkle jesenje noći kad se vraćao u svoje selo, u kome je bio siguran da ga neće niko napasti ni ubiti. Bilo ga je strah od istine na koju može naići, plašio se da sazna sve ono što se u njegovom selu odigralo onih mučnih godina rata. Ko zna da li su mu živa deca? I da li je krov uopšte održan? Žena mlada ostala je za njim, a neprijateljske horde harale su i pljačkale kud su prolazile. Ko zna?…
“Eno, ono je kuća, ono je Stanojeva livada. Ali ne, ne, neću svom domu”, najednom je odlučio Lazar. “Prvo ću svratiti kod rođaka Radisava Boškovića, da čujem šta se sve u selu dogodilo”.
Kao da je doneo neku važnu odluku, on je snažno zakoračao i posle nekoliko časaka zakucao na prozorče oniske Radisavljeve kuće.
– Ko je? – začuo se iznutra jedan krupan muški glas.
– Otvori, naši smo.
Nije bilo malo iznenađenje kad je Radisav ugledao svog rođaka Lazara, a ovaj ga je samo gledao, hoteći iz njegovih očiju da pročita već u prvom trenutku pravu istinu.
– Šta ima u selu, Radisave, govori odmah, govori brže? Je li sve živo i zdravo na domu?
– Jes, brate, sve je živo i zdravo, samo smo mnogo osiroteli, nemamo nigde ništa.
– Živa glava opet će steći.
I razgovor je otpočeo. Radisav je ovog iznenadnog putnika počastio rakijom, a žene otrčale Lazarevoj kući i obavestile čeljad o njegovom dolasku.
– Što se, bolan, nikad ne javi? – upita ga jedna starica.
– E, majko, kako da vam se javim. Da sam imao trista glava, mislio sam da ni jednu neću izneti iz rata. Pa šta džabe da vas varam da sam živ kad nikada nisam znao da li ću se vratiti.
Jedan mališan uđe u sobu i pristupi mu ruci:
– Dobro veče, – prošaputa mali tiho.
– Čije je to dete?
– Bog s tobom, pa to je tvoj Voja!
– E, neka si mi, sine, živ i zdrav, ja sam ti otac.
U Lazarevim očima prvi put zablistaše suze i poče nešto da ga davi u grudima. Hteo je da se isplače, hteo da zajeca