Чокић Лазар

1388
Чокић Лазар
Чокић Лазар

 

 

име: Лазар
презиме: Чокић
име оца:
место: Ковачевац
општина: Младеновац
година рођења:
година смрти: 1959.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938. и чукунунука Гордана Нешић

 

САМ НА ТОПУ

Космај је освануо сав у пламену. Хладно новембарско јутро било је ведро и чисто. Са широких пропланака лепо су се распознавала шумадиска села у којима су остале само жене и деца. Сем изнемоглих стараца и нејаких малишана, мушких глава у њима није било. Сви су они под оружјем. Ваљало је бранити земљу, јер Аустријанци су већ били прешли и Саву и Дрину, и пребацили се у Србију. Отимали су и освајали село по село слободне српске земље, којој је судбина, изгледа, доделила да вечито грезне у крви. Али ма да су имали много бољу опрему и већу снагу, Аустријанци нису могли тако лако да напредују. Шумадинци су се борили последњим снагама и без крви нису напуштали ни један педаљ земље.
Несрећни двадесет трећи новембар подједнако су запамтиле обе стране. И они који су освајали и отимали, и они који су бранили родну груду. Тутњава топова отпочела је тога јутра пре него што се мрак дигао са земље. Стотине челичних грла било је окренуто према шумадиским селима, која је требало збрисати са лица земље. Непријатељске трупе већ су биле запоселе село Ђуринце. Њихова артиљерија била се концентрисала на неколико места, тако да је из једног полукруга непрекидно сипала ватру. Од силног огња изгледало је да гори цело небо, на оној страни ка Београду.
Наши су одолевали. Али тешко се могло одолети сили, која је много већа, многобројнија, спремнија. Аустријанци су засипали шрапнелима и гранатама из брзометних топова, којих су они имали више него наши митраљеза. А Космај је бранила Дунавска дивизија. На Брљочевцу било је постављено шест топова. Три вода са по два мала пољска топа, који су били једва по петнаест метара удаљени један од другога. Под другом косом била је још једна батерија са тежим топовима. То су биле хаубице, које су баш пред рат добијене из Француске. Али, све те наше топовске цеви нису могле да одоле оној киши граната које су сипали Аустријанци.
Тог јутра они су брзо напредовали, упињући се да освоје Космај. Наши осматрачи тачно су видели како превозе батерију за батеријом и помичу их напред. Свака борба изгледала је узалудна. Зато су наши почели да узмичу, јер би било лудо погубити људе на једном послу, који никако не може донети успеха. И наши су, притешњени ватром са свих страна, почели да напуштају ров по ров. Војници су повадили затвараче из топова и заједно са пешацима из прве линије почели да узмичу. Топове су морали да напусте, јер су се Аустријанци таквом брзином примицали, да би им лако пали шака и људи и топови. Зато је било боље жртвовати само топове, којима се они без затварача свакако неће моћи да користе.
Само два војника нису напустила свој топ. То је био Лазар Чокић, нишанџија трећег вода оне пољске батерије, и његов друг Јаков Шарчевић, једини од послуге. Нико не би знао да објасни због чега су они остали поред свог топа. То нису знали чак ни они сами.
Лазар Чокић са свог положаја мирно је посматрао све шта се догађа. С једне стране видео је силну непријатељску војску која се у плавим униформама све више примицала, а с друге стране видео своје село Ковачевац. Гледао је родно село и срце му се стезало од жалости што га можда више никада неће видети ако га сада напусти. Зато је он, на своју руку, одлучио да погине ту, поред свога топа.
Његов друг Јаков Шарчевић, који је родом из Мале Моштанице, није могао да изневери Лазара, свог друга, па је и он остао поред њега. И збунио се човек, па остао не знајући ни сам зашто. У рату се то често дешава да људи потпуно несвесно донесу и изврше извесне одлуке. Тако је било и овога пута. А сада је, уосталом, било и доцкан да беже, јер Аустријанци су све даље гађали шрапнелом, пратећи наше који су замицали за косу. И њихова пешадија била је већ на домаку. Тако су се Лазар Чокић и Јаков Шарчевић нашли између две ватре. Ако крену за нашима, морају проћи кроз бескрајно ватрено поље из кога сигурно не могу изнети живу главу. Крену ли напред, удариће право на непријатеља, који им сигурно неће опростити живот.
Зато су одлучили да сами бране свој положај.
– Удри, Јакове, удри! Дошло је време да се гине, – узвикнуо је Лазар стављајући метак у топовску цев.
Јаков му није ништа одговарао него само додавао муницију. А Лазар је сада сам и пунио, и нишанио, и палио. И да видите, није то било без дејства. Његов пољски топ таквом брзином давао је ватру да је изгледало као да гађа цела батерија.
– Удри, славу ти твоју, што си стао као нека жентурача!…
– Ама видиш ли, болан, да се све плави. Има их ко на гори листа. Шта нас двојица можемо учинити оволикој сили?
– Удри, Јакове, кад ти вел