Ћатић Милан Милија

892
Ћатић Милија
Ћатић Милија

 

 

име: Милија
презиме: Ћатић
име оца: Милан
место: Каран
општина: Ужице
година рођења: 1893.
година смрти: 1943.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, допуњено сазнањима Милоша Познановића из Ужица, “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић

 

ДЕСЕТИНА КАПЛАРА МИЛИЈЕ

Новембарски дан ближио се крају. Сипила је ситна и хладна киша, а небо сиво и непомично навалило се на земљу као неки тежак терет. Касна јесен отргла је и последње листове са оголелих грана. Под ногама је пиштала мокра земља.
Млад каплар Милија Ћатић командовао је двадесетчетворици војника, које је водио ка Дубовом Брду. Био је најмлађи међу њима, али командир, ето, баш њега одабрао да буде вођ патроле. Није му било криво. У својој младићкој бујности, он је са радошћу примио задатак и, свестан одговорности доброг команданта, хтео је да га изврши.
– А и право је, брате, доста извлачимо и ми пешаци, – говорио је један Милијин сељак. – Требало је, капларе, да узму само вас прекомандоване артиљерце, да и ви осетите шта је пешачка ватра.
– Доста више… И ви, пешаци, много сте уображени. Као да само ви ратујете, а ми се овамо проводимо и шенлучимо, – љутио се један Милијин друг, који је заједно са њим прикомандован пешадији када им је нестало артиљериске муниције.
– У сваком послу мора човек бити батлија, – додао је каплар Милија, који је мислио своју мисао. – Ако будемо имали среће, сатрћемо их ноћас, а ако нас срећа остави, изгинућемо… То ти је све у Божјој руци. И ми, артиљерци, знамо шта је рат, нисмо ни ми с крушке пали.
Тако у разговору прокисли војници корачали су кроз шуму, добацивали један другом и мудровали. А кад су стигли под Дубово Брдо, Милија је почео да их распоређује.
– Ти ћеш, Добросаве, са тројицом другова ударити улево, али пази да се не удаљујете много, него да смо стално у вези. И пази се, јер знаш да си јединац у мајке.
– Сви смо ти, капларе, можда јединци, – додаде тужно један Ужичанин. – Од пре неколико дана и ја сам остао јединац. Брат Милорад ми погибе, причали су ми другови из његовог вода. Нисам га видео откако смо отишли од куће.
– Шта ћеш, друже, и нас смо четворица отишли, а ко зна хоће ли се и један жив вратити.
– Капларе, ено их Аустријанци!
Неколико плавих униформи промицало је између голих стабала. Губили су се и бежали уз брдо. Замицали су за шибље. Каплар Милија потрчао је на десну страну, а за њим неколико другова. Скакали су као срндаћи. Успон је био велик, али лаки сељаци брзо су се кретали. Стигли су их.
– Стој! Предај се!
Непријатељски војник, који је први нагазио на њих, није ни покушао да се брани. Послушно је бацио пушку и дигао рука увис. Још седморица ишла су за њим. Они су то исто учинили.
У исти час појавила се непријатељска патрола из борбеног реда. Било је једанаест људи. Изненађени појавом српских војника, и они су положили оружје.
– Руке у вис! – командовао је каплар Милија.
– Немојте пуцати, сви ћемо се предати, – спокојно је одговорио аустриски цугсфирер, који је био родом Далматинац.
– Хвала Богу, кад сте нас заробили.
– Одакле си ти?
– Ја од Книна, Далматинац.
– Има ли вас много тамо?
– Пуно, брате, сила Божја. Овде је цела наша јединица. Сви ће се предати. Ја ћу вам показати где су…
– Добро, друже. Сад ћемо свршити и тај посао. Али, пази: ако ме заведеш да ме ваши заробе – знај да си изгубио главу. Пре него што ме ухвате, убићу тебе, а онда нека иде и моја глава. На превару ништа не може да буде.
– Не бој се, капларе, и ја сам Србин.
– Све ти верујем, али ти опет кажем да ћу те убити ако ме превариш.
Каплар Милија осврну се и погледа своје другове. Као да је погледом хтео да се договори нешто с њима.
– Ти, Добросаве, води ове заробљенике у чету, јави командиру где смо и шта радимо, па нам после пођи у сусрет.
– Немој, капларе, славе ти, да их ја водим. Пошаљи неког другог, а ја да пођем с вама. Ево Милосава, он је и тако матор, па нека их он води.
– Добро, друже, а ја ко хтедох да тебе сачувам.
Милосав је одвео заробљенике, а каплар Милија са својим друговима и заробљеним Далматинцем кренуо напред. Сваких четврт сата извештавао је командира где се налази, јер тако је било уговорено. Због тога да наши не би лутали. Зашли су непријатељу с бока и напали цео њихов строј. Почео да пада снег, па се они покрили шаторским крилима и шћућурили се један поред другога. Тек појединци испале понеки метак, али уопште не гледају и не осврћу се на страну откуда је долазио Милија са својим војницима. Они су пуцали у ваздух, колико да се види да су живи.
А Милија је стојао на самој ивици брда, на боку. Позади је био њихов други строј, удаљен отприлике стотину метара.
– Доле оружје! – узвикнуо је Милија и са друговима, бацио према њима неколико бомби.
Није их гађао, него само хтео да их заплаши. И заиста, цео строј се дигао и бацио оружје. Далматинци су једва чекали такву прилику. Али, у зао час. Тек што су побацали пушке, подигао се онај други строј и почео да их бије из митраљеза. Позади су били Мађари и Аустријанци. У том комешању, док је Милија разоружавао ове који су се предали, отворила се жестока ватра.
– Погибе Добросав Барјактаревић! – , чу се један глас.
– Бог да му душу прости! Јадна његова мајка.
– Хватајте брдо, па удрите другом линијом! – командовао је каплар Милија.
– Погибе и Радосав! – опет се јави онај глас.
Ватра је постајала све жешћа, све махнитија. Један војник отрчао је командиру и јавио шта се догађа. Први строј са четири стотине и осамдесет људи био је заробљен, али требало се бранити од другога строја. Милијини војници борили су се као дивови. Поколебао се и онај други строј, јер је изгледало као да одовуд наваљује читав један батаљон, а не шака људи.
– Вама је стигла помоћ од савезника? – питао је један од заробљених официра.
– Јест, – смешкајући се одговорио Милија, – стигла нам грдна помоћ. Дошло триста хиљада војника, само нам мало муниције фали.
Други непријатељски строј још увек се држао. Митраљез је сипао ватру без прекида. Требало је кренути на јуриш. Али, срећом, пристигао је командир Милан Миљаковац са четом и ударио с левог бока. Труба је свирала јуриш. Војници су у скоковима трчали и хитали да што пре стигну и сударе се прса у прса са непријатељем. Један метак погодио је каплара Милију Ћатића, просвирао му леву руку и пробио испод леве сисе.
Њему је клонула рука, није више могао да држи пушку. Али, још се није дао, пушку је понео уздигнуту у десној руци. Један непријатељски војник са растојања од десет метара гађао је право у њега. Хтео да га убије.
Други куршум погодио га у уво, одбио му пола шкољке. Милија се још није дао. Сав огрезао у крви, десном руком прислонио је брзометку уз раме и опалио на оног војника. Срушио га је као врапца.
Војници се измешали па се гушају. Командир Миљаковац ухватио се са једним непријатељским официром па му поднео револвер под гушу. Мађарски војник потрчао да га убије. Али Милија поскочио и кундаком од пушке звекнуо га по глави. Ватра је трајала још читавих пола сата док није разбијен и други непријатељски строј. Изгинуло је много наших људи, али непријатељски губици били су несравњиво већи.
Пошто су разоружани и последњи заробљеници, болничари су по разбојишту купили рањенике и сахрањивали мртве. Командир Миљаковац и каплар Милија заједно су пренесени у Смрдљаковац и тамо превијени. Командир је био тешко рањен у обе ноге.
Доцније су обојица упућени у крагујевачку болницу.
Ту је Милија издржао једну операцију, а после је пренесен у Битољ. И опет на фронт. Из дана у дан, све до конца рата. Нову рану стекао је на Солунском фронту, на Жељину. Тамо на фронту једнога дана предали су му и Карађорђеву звезду са мачевима, коју је стекао у окршају на Дубовом Брду.
У своје село Каран вратио се пред сам Ускрс хиљаду деветсто деветнаесте. Код Беле цркве био је вашар. Ту га затекло јутро. Међу сељацима који су се нашли на вашару био и његов брат Димитрије. Једва га је познао. Он више није ни личио на оног Димитрија каквог га је он сачувао у сећању. Некада је то био снажан и отресит младић, а сада се тешко вукао са инвалидским штакама испод пазуха. Граната му отсекла ногу до чланка. Тамо у некој борби код Зворника. Браћа су се заплакала и загрлила.
– Грујица и Здравко су погинули, а, ево, ја се вратио без ноге, – кроз сузе је причао Димитрије.
Док је Милија на вашару у Белој Цркви са братом препричавао догађаје из рата, дотле су неки малишани отрчали у село и јавили старици да јој се из војске вратио Милија. Збуњена и подбрађена црном шамијом из жалости за двојицом старијих синова, старица је оставила кућу и кривудавом сеоском стазицом потрчала у сусрет сину. Срели су се пред самим селом.
Када је угледала свог Милију, мајка се срушила. Док се он крвавио на фронту, у селу јој казали да је погинуо. Несрећна, и подушје му је давала, и на празном гробу упалила воштаницу. А он био најмлађи син, кога је највише мазила.
Када се старица повратила, дуго је грлила сина и грцала у сузама. Заједно су оплакали миле и драге који се никада нису вратили са бојишта. Остали су тамо на кајмакчаланском вису, пали на капији родне земље коју су бранили и волели.
У очинској кући Милија је нашао тешку сиротињу. Отац кириџија, и док је био жив, једва је везивао крај с крајем и хранио чељад. А за време рата старац умро, два брата погинула, а трећи се вратио без ноге. Милија на својим грудима донео три ране и три војничка одличја: Карађорђеву звезду са мачевима, руски Крст Светога Ђорђа и Обилићеву златну медаљу за храброст.
Пред кућом је нашао само једну јуницу и две кокошке. Хамбар је био празан, њива неузорана.
Витез у рату морао је да надничи и ради код другога. Изучио је опанчарски занат, штавио туђе коже, резао туђу опуту. И док је опанчарски занат добро пролазио и он је некако живео. Надница била висока, тридесет до четрдесет динара дневно.
А сада?
Опанчарски занат је пропао. Милија зарађује десет динара дневно, а ради четрнаест сати. Али не увек, јер нема посла.

Ћатић Милија
Ћатић Милија

Допуна Милоша Познановића из Ужица:
Милија се касније активирао у жандармерији, где је добио чин наредника. Када је почео рат, обзиром на положај, постао је припадник Српске државне страже, познате као Недићевци.
Пошто није желео да учествује у братоубилачком ратовању, немачки SS га је привео и затворио у Бањицу, као “великог народног непријатеља”.
Милија Ћатић је стрељан дан након Видовдана, 29. јуна 1943. године, само четврт века након рата против истог непријатеља, из кога је изашао са три рана и три највиша одликовања.

 

Сведочанство Стевана Ћатића Ћате:
Занимљиво је и то да је Милија имао осморо сестара и осморо браће. Један од њих је и мој деда, Димитрије Ћатић (1889-1939).

 

Текст из књиге “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић:

ИСКУСНИ ТОБЏИЈА

Милија Милан Ћатић, артиљеријски каплар, опанчар и жандармеријски наредник (1893 – 1943).

Милија Милан Ћатић је рођен 1893. године у Карану, код Ужица. Оженио се Наталијом Мијаиловић из Косјерића (насеље Гајеви) и дошао на мираз. У Косјерићу је имао опанчарску радњу у којој је радио све до почетка Првог светског рата.

Учествовао је у ослободилачким ратовима од 1912 – 1918. године као артиљеријски каплар.

У Балканским и Првом светском рату, артиљерија је, поред „омекшавања терена“ и гађања циљева, стварала осећај несигурности, како на бојишту тако и у позадини. Њен тактички значај се огледао и у учинку разорне моћи. „Разликовала се ватра отворена (…) ради припреме општег напада, постојала је и паљба узнемиравања која је имала циљ да противника лиши сна и психички га исцрпе. Ту је и паљба изненађења која је наступала по добијању изненадних података о размештају противника. Паљба разарања следила је у случајевима када се желело уништење неког конкретног циља.“

Српски топ је до данас део ратничког памћења и по вештини руковања наших бораца тим оруђем. Међу искусним тобџијама тог времена био је и Милија Милан Ћатић, који је, кажу, са Авале гађао непријатељску крстарицу и са посадом је потопио у Дунав.

У току борбе на Дрини, када је његова јединица остала без артиљеријске муниције, командовао је пешадијски напад и заробио већу групу војника. У тој борби задобио је две ране, али после лечења вратио се у јединицу.

Прешао је Албанију и дошао на Крф са српском војском. После опоравка и припреме, Милија је учествовао у пробоју Солунског фронта. У многим приликама исказао је херојско држање, али и добро око и тачан прорачун елемената за гађање непријатељских циљева. Све то биле су заслуге које су га овенчале златном војничком Карађорђевом звездом (11123), коју је донео на грудима враћајући се из Првог светског рата у Косјерић.

Милија Милан Ћатић једно време поново ради у својој опанчарској радњи, а потом је ступио у жандармерију у чину наредника. Старији Косјерци памте да је он био строг и правичан жандар, а била су то тешка времена (која времена пак, у нас Срба нису била тешка?), када је требало заштити људе некада и од њих самих. То је Милија умео. Кажу, „његове батине су чувале главу несрећницима“.

Није тако било у току Другог светског рата када је братоубилаштво оставило велики ожиљак на националном поносу, поред многих страдао је и Милија.

Ухапшен је 1943. године, од стране немачких СС трупа и спроведен у логор на Бањици. Тамо је стрељан 29. јуна 1943. године.

Радован Ћатић, син Милије и Наталије (1930 – 2011), живео је у Косјерићу и радио у Електродистрибуцији, где је једно време био руководилац погона. Био је резервни официр у чину мајора. Има синове Зорана (1955) и Горана (1980).