Čakarević Ljubica

1338
Čakarević Ljubica
Čakarević Ljubica

 

 

ime: Ljubica
prezime: Čakarević
ime oca: Jevrem
mesto: Užice
opština: Užice, umrla u Sarajevu
godina rođenja: 1894.
godina smrti: 1980.
izvor podataka: „Solunci govore“ i “Žene solunci govore”od Antonije Đurić i wikipedia

 

Rođena je u Užicu 1894. godine. Završila je učiteljsku školu. Do okupacije Srbije radila je kao učiteljica. U toku Prvog svetskog rata, zajedno sa sestrom Milicom, bila je bolničarka u Vojnoj bolnici u Užicu. Odbila je da radi kao učiteljica u toku okupacije. Sa grupom Dragutina Jovanovića – Luna, posle 27 dana izbegavanja bugarskih zaseda stigla je na Solunski front i donela dragocene podatke srpskoj Vrhovnoj komandi iz okupirane otadžbine. Vojvode Stepa Stepanović i Živojin Mišić, s kojima se srela na frontu rekli su joj da je prvi vesnik iz porobljene Srbije. Za taj podvig odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“.

Umrla je u Sarajevu 1980. godine gde je sahranjena na groblju Bare. Danas jedna ulica u Užicu nosi njeno ime. Dana 29.10.2016. godine njeni posmrtni ostaci su preneseni iz Sarajeva u rodno Užice i sahranjeni u porodičnu grobnicu na groblju Dovarje.

PODVIG UČITELJICE LJUBICE

… Dve nedelje uoči onog sudbonosnog juriša srpskih ratnika jedna mlada, vitka, lepa žena, išla je iz rova u rov i govorila vojnicima da su spaljena njihova ognjišta i da ih ucveljene majke i sestre željno čekaju…
… To je bila učiteljica Ljubica Čakarević, prvi vesnik iz porobljene Srbije, koja je „hodom po mukama”, probijajući se kroz zasede i potere, danju vučki a noću hajdučki, posle 27 dana, iz Užica stigla na Solunski front …
… Na čelu te neobične družine bio je Dragutin Jovanović Lune, narednik Dobrovoljačkog odreda na službi u Četvrtom pešadijskom puku, a činili su je njegov otac Mirča, fijakerist iz Vrnjaca, Milutin Petković, narednik, rodom iz Jagodine i Obren Milićević, kmet opštine vrnjačke. Ljubica je na frontu imala oca i tri brata. Htela je da se bori, da doprinese oslobođenju svoje zemlje. Evo šta ona priča …
… Noću između 28. i 29. jula 1918. prešli smo prve kilometre puta prema Brusu. Most preko Rasine, videli smo, bio je dobro čuvan. Povukli smo se nekoliko stotina metara niže i preplivali reku… Zora nas je zatekla u šumarcima sela Markovići, blizu Kuršumlije… Iz skloništa, sa ivice šume, gledamo sela: sva su spaljena, vide se samo zgarišta… Primetismo ženu, koja je u naručju nosila dvoje dece. Stajala je pored svoje kuće i plakala… Lune i ja joj priđosmo. Ona ustuknu, uplašena. Zamolismo je da nam odnekud, ako može, donese malo hleba, pa ćemo joj pošteno platiti…
… Ali u očima žene blesnu mržnja. Reče: ,,Vi ste Bugari… Pravite se da ste Srbi, a posle da mi ubijete decu, kao toliku drugu… Kuću ste mi spalili…”. Žena zajeca, i ja shvatih da je to zbog Lunetove bugarske bluze i šapke. Rekoh mu da se povuče, a ja priđoh bliže, raskopčah bluzu i pokazah grudi… Rekoh joj da sam devojka, Srpkinja, učiteljica, da bežim iz Srbije od okupatorskih vojnika i da hoću na Solunski front gde su mi tri brata i otac. Rekoh joj da je onaj čovek Lune i da nosi bugarsku uniformu da bi se lakše probili kroz neprijateljske položaje…
… Žena ponovo zaplaka, stežući u naručju dečaka i devojčicu… Obeća da će otići kod strica u susedno selo i da će se vratiti kroz tri sata…
… Oko podne stiže. Nosila je torbu punu hrane: dva velika hleba, sira, belog luka i malo duvana. Osmehivala se. U njenim očima više nije bilo straha. Ostala je s nama sve do sumraka. Kad smo se rastajali, ona ponovo zaplaka i reče: „Neka vas sreća prati… Pa, kad stignete na front, kad nađete srpske vojnike, kažite im kako izgledaju njihovi popaljeni domovi, kako su ucveljene njihove žene i majke… I kažite im neka požure …”. I meni pođoše suze i obećah da ću, ako živa stignem, sve preneti našim vojnicima…
… Te noći smo prešli put od Oraškog visa i kod Prepolca predanili. Stariji čovek koji nam je na putu bio vodič, upozori nas na bugarska poterna odeljenja. Pred Podujevom primetismo Bugare… Dvojicu smo primetili u šumi, na puteljku. Tu su zauvek ostali… Od jednog seljaka smo kupili kozu i stari Mirča mi je od kože napravio opanke… Noge su mi bile otekle, izranjavljene po kršu…
… Za 27 dana, koliko je trajalo naše putovanje, zapadali smo u svakojake zasede, zamke, i izvlačili se zahvaljujući Lunetu i Milutinu koji su žive prepreke uklanjali – bajonetom… Iza nas su ostajali leševi bugarskih vojnika…
… Ali najgore je tek dolazilo: vrebale su nas oči i puške srpskih vojnika, jer nisu znali ko im dolazi. I, zaista, samo što smo prešli bugarske rovove, naši osuše vatru… Kosili su na sve strane, zrna su fijukala pored nas… Spasla nas je samo srećna okolnost što su neki prepoznali Lunetov glas… Nekoliko vojnika istrčaše iz rova i krenuše nam u susret… Bila sam gotovo bosa, ranjavih nogu, iscrpljena i gladna… Vojnici nam prilaze, zagledaju nas, grle, ljube, plaču, šapuću: „Naši,… domovina…“
…Plačem i ja od radosti. Najzad sam među svojima. Tražim da vidim braću, oca… Kažu mi da su u rovovima, videću ih… Hoće da me vode u Vrhovnu komandu… Dođe moj brat Milutin… Vojnici unaokolo sede i slušaju naš razgovor. Misle, sigurno, na svoje sestre, majke, žene i decu. Ohrabreni su mojim dolaskom. Nestrpljivi su, jedva čekaju da krenu… Snažni su. Gledam ih i mislim da ništa neće moći da ih zaustavi kad krenu u juriš …
… Dotrča jedan oficir i reče da odmah krenemo u Vrhovnu komandu, tamo nas čekaju. Krenusmo u Bukovik. A tamo na okupu, ispred barake: Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Petar Bojović… Počeh da drhtim: toliki put, muke, zasede, potere, usputna klanja Bugara, sve mi se to nađe pred očima… Stadoh najednom, kao ukopana. Ali, oni meni prilaze, stežu mi ruke, čestitaju, govore da sam junak, da sam došla u pravi čas, da sam prvi vesnik iz porobljene Srbije… Odlikovaše nas… Vojvoda Mišić pita me: „Devojko, šta hoćete da učinimo za vas… Kažite slobodno, vi ste učinili podvig…”. Oficiri unaokolo stoje. Čekaju moj odgovor… Šta da poželim, šta da kažem… Setih se one majke dvoje dece, one što nam je donela hleb, setih se njenih suza na spaljenom ognjištu, setih se ispraćaja i njene poruke našim vojnicima. Osetih neku čudnu hrabrost, podigoh glavu i rekoh: „Ako ste, Vojvodo, zaista spremni da mi ispunite želju, onda mi dozvolite da svojom rukom ispalim jedan topovski hitac na bugarske i nemačke rovove, da od ovog časa počnem da se svetim za sve patnje moga naroda… Oficiri su se nemo gledali. Ali druge nije bilo: to je moja želja. Odveli su me u obližnju šumu, gde je, dobro skrivena, bila jedna baterija. Cev je već bila uperena prema neprijateljskim rovovima. Ispalila sam topovski hitac i – suze su mi grunule. Suze radosnice…
… Ubrzo za ovim hicem,ispaljenim rukom mlade učiteljice, grmeli su karteči i zrna fijukala. Mlada devojka je potom išla od rova do rova, govorila je vojnicima o domovini, majkama koje ih željno očekuju… Bilo je to pred onaj sudbonosni juriš… Solunci su brzo stigli do Užica. S njima je, gorda i ponosna, srećna, bila i Ljubica. Odmah je nastavila poziv učiteljice i često se laćala gusala da svojim malim ćacima uz gusle peva o velikom junaštvu njihovih očeva i dedova.

Ljubicu Čakarević smo nedavno sreli na Zlatiboru, u društvu njene sestre Katarine, profesora. S njima je bio i njihov brat Milutin. Tu smo iz njene duge, uzbudljive priče, uzeli ovaj deo. Njen podvig nije zaboravljen.

Detaljnije svedočanstvo, dato u “Žene solunci govore”:

Iskradajući se iz osamljene kuće na južnoj strani Vrnjačke Banje, utonule u mrak i zaklonjene visokim borovima, neobična grupa žurno je krenula prema Goču. Na njenom čelu je Dragutin Jovanović, poznatiji kao vojvoda Lune, narednik u Četvrtom pešadijskom puku Drinske divizije, u bugarskoj uniformi i sa šapkom duboko nataknutom pa visokom čelu. Za njim je koračao njegov otac Mirča, znani vrnjački fijakerist.
Treća prilika u koloni bila je lepa, mlada učiteljica iz Užica Ljubica Čakarević, pa Milutin Petković, narednik, rodom iz Jagodine.
Do njega veoma mlad čovek koga do tada niko, osim Luneta , nije poznavao.
Pretposlednji u koloni je Obren Mladenović,