Чакаревић Љубица

1337
Чакаревић Љубица
Чакаревић Љубица

 

 

име: Љубица
презиме: Чакаревић
име оца: Јеврем
место: Ужице
општина: Ужице, умрла у Сарајеву
година рођења: 1894.
година смрти: 1980.
извор података: „Солунци говоре“ и “Жене солунци говоре”од Антоније Ђурић и wikipedia

 

Рођена је у Ужицу 1894. године. Завршила је учитељску школу. До окупације Србије радила је као учитељица. У току Првог светског рата, заједно са сестром Милицом, била је болничарка у Војној болници у Ужицу. Одбила је да ради као учитељица у току окупације. Са групом Драгутина Јовановића – Луна, после 27 дана избегавања бугарских заседа стигла је на Солунски фронт и донела драгоцене податке српској Врховној команди из окупиране отаџбине. Војводе Степа Степановић и Живојин Мишић, с којима се срела на фронту рекли су јој да је први весник из поробљене Србије. За тај подвиг одликована је златном медаљом за храброст „Милош Обилић“.

Умрла је у Сарајеву 1980. године где је сахрањена на гробљу Баре. Данас једна улица у Ужицу носи њено име. Дана 29.10.2016. године њени посмртни остаци су пренесени из Сарајева у родно Ужице и сахрањени у породичну гробницу на гробљу Доварје.

ПОДВИГ УЧИТЕЉИЦЕ ЉУБИЦЕ

… Две недеље уочи оног судбоносног јуриша српских ратника једна млада, витка, лепа жена, ишла је из рова у ров и говорила војницима да су спаљена њихова огњишта и да их уцвељене мајке и сестре жељно чекају…
… То је била учитељица Љубица Чакаревић, први весник из поробљене Србије, која је „ходом по мукама”, пробијајући се кроз заседе и потере, дању вучки а ноћу хајдучки, после 27 дана, из Ужица стигла на Солунски фронт …
… На челу те необичне дружине био је Драгутин Јовановић Луне, наредник Добровољачког одреда на служби у Четвртом пешадијском пуку, а чинили су је његов отац Мирча, фијакерист из Врњаца, Милутин Петковић, наредник, родом из Јагодине и Обрен Милићевић, кмет општине врњачке. Љубица је на фронту имала оца и три брата. Хтела је да се бори, да допринесе ослобођењу своје земље. Ево шта она прича …
… Ноћу између 28. и 29. јула 1918. прешли смо прве километре пута према Брусу. Мост преко Расине, видели смо, био је добро чуван. Повукли смо се неколико стотина метара ниже и препливали реку… Зора нас је затекла у шумарцима села Марковићи, близу Куршумлије… Из склоништа, са ивице шуме, гледамо села: сва су спаљена, виде се само згаришта… Приметисмо жену, која је у наручју носила двоје деце. Стајала је поред своје куће и плакала… Луне и ја јој приђосмо. Она устукну, уплашена. Замолисмо је да нам однекуд, ако може, донесе мало хлеба, па ћемо јој поштено платити…
… Али у очима жене блесну мржња. Рече: ,,Ви сте Бугари… Правите се да сте Срби, а после да ми убијете децу, као толику другу… Кућу сте ми спалили…”. Жена зајеца, и ја схватих да је то због Лунетове бугарске блузе и шапке. Рекох му да се повуче, а ја приђох ближе, раскопчах блузу и показах груди… Рекох јој да сам девојка, Српкиња, учитељица, да бежим из Србије од окупаторских војника и да хоћу на Солунски фронт где су ми три брата и отац. Рекох јој да је онај човек Луне и да носи бугарску униформу да би се лакше пробили кроз непријатељске положаје…
… Жена поново заплака, стежући у наручју дечака и девојчицу… Обећа да ће отићи код стрица у суседно село и да ће се вратити кроз три сата…
… Око подне стиже. Носила је торбу пуну хране: два велика хлеба, сира, белог лука и мало дувана. Осмехивала се. У њеним очима више није било страха. Остала је с нама све до сумрака. Кад смо се растајали, она поново заплака и рече: „Нека вас срећа прати… Па, кад стигнете на фронт, кад нађете српске војнике, кажите им како изгледају њихови попаљени домови, како су уцвељене њихове жене и мајке… И кажите им нека пожуре …”. И мени пођоше сузе и обећах да ћу, ако жива стигнем, све пренети нашим војницима…
… Те ноћи смо прешли пут од Орашког виса и код Преполца преданили. Старији човек који нам је на путу био водич, упозори нас на бугарска потерна одељења. Пред Подујевом приметисмо Бугаре… Двојицу смо приметили у шуми, на путељку. Ту су заувек остали… Од једног сељака смо купили козу и стари Мирча ми је од коже направио опанке… Ноге су ми биле отекле, израњављене по кршу…
… За 27 дана, колико је трајало наше путовање, западали смо у свакојаке заседе, замке, и извлачили се захваљујући Лунету и Милутину који су живе препреке уклањали – бајонетом… Иза нас су остајали лешеви бугарских војника…
… Али најгоре је тек долазило: вребале су нас очи и пушке српских војника, јер нису знали ко им долази. И, заиста, само што смо прешли бугарске ровове, наши осуше ватру… Косили су на све стране, зрна су фијукала поред