Чакаревић Љубица

776
Чакаревић Љубица
Чакаревић Љубица

 

 

име: Љубица
презиме: Чакаревић
име оца: Јеврем
место: Ужице
општина: Ужице, умрла у Сарајеву
година рођења: 1894.
година смрти: 1980.
извор података: „Солунци говоре“ и “Жене солунци говоре”од Антоније Ђурић и wikipedia

 

Рођена је у Ужицу 1894. године. Завршила је учитељску школу. До окупације Србије радила је као учитељица. У току Првог светског рата, заједно са сестром Милицом, била је болничарка у Војној болници у Ужицу. Одбила је да ради као учитељица у току окупације. Са групом Драгутина Јовановића – Луна, после 27 дана избегавања бугарских заседа стигла је на Солунски фронт и донела драгоцене податке српској Врховној команди из окупиране отаџбине. Војводе Степа Степановић и Живојин Мишић, с којима се срела на фронту рекли су јој да је први весник из поробљене Србије. За тај подвиг одликована је златном медаљом за храброст „Милош Обилић“.

Умрла је у Сарајеву 1980. године где је сахрањена на гробљу Баре. Данас једна улица у Ужицу носи њено име. Дана 29.10.2016. године њени посмртни остаци су пренесени из Сарајева у родно Ужице и сахрањени у породичну гробницу на гробљу Доварје.

ПОДВИГ УЧИТЕЉИЦЕ ЉУБИЦЕ

… Две недеље уочи оног судбоносног јуриша српских ратника једна млада, витка, лепа жена, ишла је из рова у ров и говорила војницима да су спаљена њихова огњишта и да их уцвељене мајке и сестре жељно чекају…
… То је била учитељица Љубица Чакаревић, први весник из поробљене Србије, која је „ходом по мукама”, пробијајући се кроз заседе и потере, дању вучки а ноћу хајдучки, после 27 дана, из Ужица стигла на Солунски фронт …
… На челу те необичне дружине био је Драгутин Јовановић Луне, наредник Добровољачког одреда на служби у Четвртом пешадијском пуку, а чинили су је његов отац Мирча, фијакерист из Врњаца, Милутин Петковић, наредник, родом из Јагодине и Обрен Милићевић, кмет општине врњачке. Љубица је на фронту имала оца и три брата. Хтела је да се бори, да допринесе ослобођењу своје земље. Ево шта она прича …
… Ноћу између 28. и 29. јула 1918. прешли смо прве километре пута према Брусу. Мост преко Расине, видели смо, био је добро чуван. Повукли смо се неколико стотина метара ниже и препливали реку… Зора нас је затекла у шумарцима села Марковићи, близу Куршумлије… Из склоништа, са ивице шуме, гледамо села: сва су спаљена, виде се само згаришта… Приметисмо жену, која је у наручју носила двоје деце. Стајала је поред своје куће и плакала… Луне и ја јој приђосмо. Она устукну, уплашена. Замолисмо је да нам однекуд, ако може, донесе мало хлеба, па ћемо јој поштено платити…
… Али у очима жене блесну мржња. Рече: ,,Ви сте Бугари… Правите се да сте Срби, а после да ми убијете децу, као толику другу… Кућу сте ми спалили…”. Жена зајеца, и ја схватих да је то због Лунетове бугарске блузе и шапке. Рекох му да се повуче, а ја приђох ближе, раскопчах блузу и показах груди… Рекох јој да сам девојка, Српкиња, учитељица, да бежим из Србије од окупаторских војника и да хоћу на Солунски фронт где су ми три брата и отац. Рекох јој да је онај човек Луне и да носи бугарску униформу да би се лакше пробили кроз непријатељске положаје…
… Жена поново заплака, стежући у наручју дечака и девојчицу… Обећа да ће отићи код стрица у суседно село и да ће се вратити кроз три сата…
… Око подне стиже. Носила је торбу пуну хране: два велика хлеба, сира, белог лука и мало дувана. Осмехивала се. У њеним очима више није било страха. Остала је с нама све до сумрака. Кад смо се растајали, она поново заплака и рече: „Нека вас срећа прати… Па, кад стигнете на фронт, кад нађете српске војнике, кажите им како изгледају њихови попаљени домови, како су уцвељене њихове жене и мајке… И кажите им нека пожуре …”. И мени пођоше сузе и обећах да ћу, ако жива стигнем, све пренети нашим војницима…
… Те ноћи смо прешли пут од Орашког виса и код Преполца преданили. Старији човек који нам је на путу био водич, упозори нас на бугарска потерна одељења. Пред Подујевом приметисмо Бугаре… Двојицу смо приметили у шуми, на путељку. Ту су заувек остали… Од једног сељака смо купили козу и стари Мирча ми је од коже направио опанке… Ноге су ми биле отекле, израњављене по кршу…
… За 27 дана, колико је трајало наше путовање, западали смо у свакојаке заседе, замке, и извлачили се захваљујући Лунету и Милутину који су живе препреке уклањали – бајонетом… Иза нас су остајали лешеви бугарских војника…
… Али најгоре је тек долазило: вребале су нас очи и пушке српских војника, јер нису знали ко им долази. И, заиста, само што смо прешли бугарске ровове, наши осуше ватру… Косили су на све стране, зрна су фијукала поред нас… Спасла нас је само срећна околност што су неки препознали Лунетов глас… Неколико војника истрчаше из рова и кренуше нам у сусрет… Била сам готово боса, рањавих ногу, исцрпљена и гладна… Војници нам прилазе, загледају нас, грле, љубе, плачу, шапућу: „Наши,… домовина…“
…Плачем и ја од радости. Најзад сам међу својима. Тражим да видим браћу, оца… Кажу ми да су у рововима, видећу их… Хоће да ме воде у Врховну команду… Дође мој брат Милутин… Војници унаоколо седе и слушају наш разговор. Мисле, сигурно, на своје сестре, мајке, жене и децу. Охрабрени су мојим доласком. Нестрпљиви су, једва чекају да крену… Снажни су. Гледам их и мислим да ништа неће моћи да их заустави кад крену у јуриш …
… Дотрча један официр и рече да одмах кренемо у Врховну команду, тамо нас чекају. Кренусмо у Буковик. А тамо на окупу, испред бараке: Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић… Почех да дрхтим: толики пут, муке, заседе, потере, успутна клања Бугара, све ми се то нађе пред очима… Стадох наједном, као укопана. Али, они мени прилазе, стежу ми руке, честитају, говоре да сам јунак, да сам дошла у прави час, да сам први весник из поробљене Србије… Одликоваше нас… Војвода Мишић пита ме: „Девојко, шта хоћете да учинимо за вас… Кажите слободно, ви сте учинили подвиг…”. Официри унаоколо стоје. Чекају мој одговор… Шта да пожелим, шта да кажем… Сетих се оне мајке двоје деце, оне што нам је донела хлеб, сетих се њених суза на спаљеном огњишту, сетих се испраћаја и њене поруке нашим војницима. Осетих неку чудну храброст, подигох главу и рекох: „Ако сте, Војводо, заиста спремни да ми испуните жељу, онда ми дозволите да својом руком испалим један топовски хитац на бугарске и немачке ровове, да од овог часа почнем да се светим за све патње мога народа… Официри су се немо гледали. Али друге није било: то је моја жеља. Одвели су ме у оближњу шуму, где је, добро скривена, била једна батерија. Цев је већ била уперена према непријатељским рововима. Испалила сам топовски хитац и – сузе су ми грунуле. Сузе радоснице…
… Убрзо за овим хицем,испаљеним руком младе учитељице, грмели су картечи и зрна фијукала. Млада девојка је потом ишла од рова до рова, говорила је војницима о домовини, мајкама које их жељно очекују… Било је то пред онај судбоносни јуриш… Солунци су брзо стигли до Ужица. С њима је, горда и поносна, срећна, била и Љубица. Одмах је наставила позив учитељице и често се лаћала гусала да својим малим ћацима уз гусле пева о великом јунаштву њихових очева и дедова.

Љубицу Чакаревић смо недавно срели на Златибору, у друштву њене сестре Катарине, професора. С њима је био и њихов брат Милутин. Ту смо из њене дуге, узбудљиве приче, узели овај део. Њен подвиг није заборављен.

Детаљније сведочанство, дато у “Жене солунци говоре”:

Искрадајући се из осамљене куће на јужној страни Врњачке Бање, утонуле у мрак и заклоњене високим боровима, необична група журно је кренула према Гочу. На њеном челу је Драгутин Јовановић, познатији као војвода Луне, наредник у Четвртом пешадијском пуку Дринске дивизије, у бугарској униформи и са шапком дубоко натакнутом па високом челу. За њим је корачао његов отац Мирча, знани врњачки фијакерист.
Трећа прилика у колони била је лепа, млада учитељица из Ужица Љубица Чакаревић, па Милутин Петковић, наредник, родом из Јагодине.
До њега веома млад човек кога до тада нико, осим Лунета , није познавао.
Претпоследњи у колони је Обрен Младеновић, кмет врњачке општине, а на зачељу Италијан Пега Ђовани, доскорашњи аустроугарски заробљеник.
Њихов пут води од Врњачке Бање и Гоча према солунском фронту, кроз немачке и бугарске ровове и позадину.
Прођу ли, биће први весници из поробљене Србије.
Луне је, нешто раније, по задатку српске Врховне команде, тајно прешао линију фронта и дошао у окупирану Србију. Пошто је неко време прикупљао значајне податке о броју и наоружању непријатељских пукова, посебно у околини Велеса, Скопља, Градског, Пирота, одлучио је да се, захваљујући добрим везама, пребаци до Врњачке Бање и види свога оца. Одатле је требало да крене на фронт.
Неко је, по свему судећи, обавестио немачку команду да је Луне у близини Врњачке Бање, па су потерна одељења крстарила околином трагајући за њим. Томе је свакако допринела и необична прича. Говорило се, истина шапатом, да је Луне виђен усред града и то у униформи немачког мајора. Дошао је, причало се, испред хотела у центру града и сео у први фијакер који је био пред хотелом. Стари фијакерист је био спреман да повезе немачког официра. Требало је само да му овај каже куда. Како је мајор ћутао, фијакерист је мешавином српског и немачког језика упитао куда господин жели. На то је немачки мајор шапнуо на чистом српском: „Тата, вози ме у вилу „ Рај”.
Они који су добро познавали Лунета, посебно његову смелост и начин прерушавања, заклињали су се да је све то истина, да се све збило онако како се и у народу препричавало.
Кад су Немци сазнали да је Лунетов отац фијакерист у Бањи, претили су му најпре логором а потом и смрћу ако не открије где се његов син скрива. Старац се бранио тако што је говорио да му је син, ако је жив, негде на фронту и да га већ три године није видео, нити је о њему ишта чуо.
То субили разлози који су навели старог Мирчу да се придружи сину и крене на далек пут.
Наредник Милутин Петковић био је тешко рањен у јесен 1915. године. Повлачећи се ка југу војници су га оставили у близини његове куће у Јагодини. Ту се лечио и крио од окупатора. Кад је ухватио везу с Лунетом, одлучио је да крене с њим на фронт. Он је повео Италијана Ђованија, који је успео да побегне из заробљеничког логора. Њега су сељаци скривали као савезника и пријатеља.
Кмет врњачке општине Обрен Младеновић био је под непрекидном присмотром окупацијских власти, па је вребао прилику да побегне.
Непознати младић, за кога ће Љубица Чакаревић сазнати да је обавештајац Милоје Петровић, нестрпљиво је чекао час да се дочепа фронта.
Сви су имали разлог да што пре напусте окупирану Србију, да се придруже војницима на фронту и учествују у ослобођењу земље.
Али, шта је младу Ужичанку Љубицу Чакаревић навело на тај далеки и неизвесни пут. Како је живела и шта је радила пре тога.
Ово је њена прича:
– Судбоносне 1914. године била сам с братом Милутином који је, као и ја, био учитељ, у селу Мачкату. То је лепо, планинско село измећу Ужица и Златибора. Договарали смо се како да проведемо летњи распуст, али изненадни догађаји пореметише наше планове и одвукоше нас на другу страну.
У нашој кући, у граду, на улици, у кафани, при сваком сусрету, најчешће су се изговарале речи: рат, мобилизација, фронт, рањеници, болнице…
Мој отац Јеврем, који је четрдесет година учио ђаке како се воли отаџбина, зграбио је пушку и као добровољац отишао на фронт. Већ после неколико недеља повучен је с дринског бојишта и постављем за начелника војне станице у Новој Вароши.
Брат Драгутин, коме је било само седамнаест година, не питајући ни оца ни мајку, отишао је с једним одредом добровољаца на границу према Дрини. Најстарији брат Милутин отишао је на бојиште с Четвртим пешадијским пуком.
Старија сестра Милица и ја латисмо се посла као болничарке у војној болници у Ужицу. У скромној кући у граду остала је мајка с петоро мале деце.
Почеше да стижу црне вести да се непријатељ преко Дрине ближи Ужицу и да убија децу и пали куће. Мачва је већ била у црно завијена: отуда су стизали гласови о страшним зверствима аустријских и мађарских војника који су набијали на бајонет српску децу, силовали девојке и жене, а старце затварали у куће и живе спаљивали.
Наређена је евакуација. Ја, са мајком, браћом и сестрама и нешто најнужнијих ствари у завежњајима, одох у Поморавље, где смо код неких познаника остали близу два месеца. Вратили смо се кад је Србија била ослобођена.
Настало је неко чудно затишје. Дринска дивизија дошла на одмор у Ужице. Војска добро расположена, народ такође. С времена на време приређиване су и забаве.
Вратих се послу учитељице. Мислила сам се да више никад нећу видети ужасне ратне призоре, нити гледати младе војнике без руку и ногу ни слушати њихове болне јауке…
Прође неколико месеци, па се поново поче говорити о бојиштима, о мртвим и рањеним. На многим кућама у Ужицу вијорили су се црни барјаци: у њих се више неће вратити они кршни младићи које Душан Пурић, командант Четвртог пешадијског пука, поведе на Мачков Камен…
У то време, изненада и тихо, Дринска Дивизија напусти град. Већ и то је било довољно да почну злослутне приче о новој најезди непријатеља.
У народу се све чешће говорило да смо пред великим, судбоносним догађајима. Пронеше се гласови да ће наша војска да се повуче према Нишу и Скопљу, како би се састала са савезницима који се искрцавају у солунском пристаништу, па ће заједничким снагама да ударе на аустроугарску војску, којој се придружила и немачка.
Одлучила сам да се повлачим с војском и то саопштих мајци. Она ме прекорно погледа и тихим гласом рече:
– Љубице, дете моје, зар није доста што су ти отац и два брата на бојишту! Зар и ти да ме оставиш! Куда ћу с оном децом… Зар мислиш да мајка све може сама?
– Не мислим, мајко, – рекох јој – али ја не могу да останем и чекам Швабе. Знаш добро шта ме чека…
Мајка је неко време ћутала. Онда још тишим гласом рече:
– Добро, дете. Ти онда иди у Нову Варош. Остани код оца неко време, па кад се оконча овај проклети рат, врати се својој мајци…
Сирота мати! Она није ни слутила да је и отац у опасности и да га неће видети пуне три године.
Кад је чуо овај разговор, мој петнаестогодишњи брат Чедомир рече усплахирено:
– Е нећу ни ја овде да чекам Швабе! Идем и ја код тате!
Узалуд је мати молила, преклињала, претила: брат је био непоколебљив. И тако, двадесетак дана након овог разговора, добисмо писмо од оца. Донеше га коморџије које отац беше послао за следовање намирница. Стадосмо их молити да нас поведу у Нову Варош, али они ни да чују. Нико им, веле, ништа о томе није говорио. Још се и љуте: ратно је стање, није време за шетње и излете. Тако нам кажу. Гледамо молећиво у мајку и она нема куд – замоли коморџију да нас поведу. Рече им да се њихов начелник неће због тога љутити. Једва пристадоше да нас поведу.
Ускоро по нашем доласку у Нову Варош, почеше да пристижу поједини одреди српске војске и да се пребацују у Пријепоље и даље према Црној Гори. Више, изгледа, није било тајни – војска се нагло повлачила…
Иза војске друмом куљају избеглице: мајке с децом у наручју, пешице, друге на таљигама, старији људи с бошчама на леђима, или у рукама. Деца плачу, несрећне мајке пошле за војницима, мисле да им је уз њих сигурније. Као да је читав народ пошао у бежанију. Неће нико да остане код куће и чека Швабе.
И ми се почесмо збијати у групе, шапућемо, гледамо војску и народ у повлачењу. Нико више не слути добро. И војници забринути: душа их боли што остављају своје најмилије и иду у неизвесност.
Једног поподнева приђе ми отац и шапатом рече:
– Спреми се, узми најнужније ствари. Можда већ ноћас или сутра напустићемо станицу. Морамо!
– Куда, тата?
– То само Бог зна. Али, о томе ником ни речи. Дође ли до панике, народ ће закрчити друмове тако да војска неће моћи да прође.
Молила сам га да одмах кренемо. Бојала сам се да ће нас ту затећи аустроугарски војници.
На то отац рече:
– Тек кад испратим последњег војника моћи ћемо да кренемо.
И, збиља, кад су последњи војници прошли кроз станицу и кад се иза њих могао очекивати непријатељ, отац је био спреман да пође. Било је подне кад се у пратњи старог муслимана Сулејмана Шећерагића појавио у станици.
Знала сам да је кућа овог Шећерагића увек била наклоњена Србима и да је за време Турака била у врло пријатељским односима са породицом мога оца. Отуда су се они ословљавали као побратими.
Отац је био забринут. Можда и уплашен, збуњен свакако. Кад је угледао Чедомира и мене, рече нам:
– Аустријска војска се налази на неколико километара од Вароши! Морамо одмах да кренемо. Имам само једног коња, остале сам дао војницима. Једно од нас двоје мора да остане!
Тог тренутка Чедомир, онако мали и слабашан, рече одлучним гласом:
– Мене нећете оставити! Ако то учините, побећићу у шуму!
Тада се отац и стари Шећерагић погледаше и готово у исти мах рекоше:
– Нека остане Љубица!
Њихова одлука ме је поразила. Хтедох да се успротивим, али се сретох са очевим погледом. Ућутах. Он ми приђе, загрли ме и благим гласом рече:
– Ти си више потребна мајци, а Чедомир би својом усијаном главом могао да донесе неприлике моме побратиму…
Пред великом дрвеном капијом куће Шећерагића, отац и брат се опростише самном.
Повукох алку на капији, она се отвори и сретох се са Ђулом, ћерком старог Шећерагића, коју сам раније упознала. Она ме загрли. У њеном загрљају почех да плачем. Зачух два различита гласа:
– Збогом, Љубице!
То су били поздрави оца и брата.
Кућа Шећерагића била је пространа и удобна. Сместише ме у Ђулину собу. Упркос умору и узбуђењима која сам доживела тога дана, нисам могла да заспим. Учинила сам то тек пред зору, али сам се убрзо пробудила са болом у души и нејасним мислима у глави. Нисам могла одмах да схватим где се налазим, али кад приметих Ђулин осмех, све ми би јасно…
Од тог дана Ђула и ја нисмо се раздвајале за све време боравка у њиховој кући. Као и она, и ја сам носила димије и настојала да се понашам као права муслиманка…
Тек пошто је главна аустријска војска прошла кроз варошицу, Ђулини родитељи одобрише нам да с времена на време, али накратко, посећујемо њихове рођаке и пријатеље.
Ови сусрети су за мене били нови и пријатни, јер се на њима доста и занимљиво причало, пушило, смејало… То је, у ствари, био скуп жена и девојака. Све су оне показивале пупо разумевање за мој неугодни положај и трудиле се да ме што боље угосте и развеселе. Ни једно њихово посело није прошло без мене. Била сам им на томе много захвална.
Туга ме није напуштала. Све више сам размишљала о својима; ни о коме ништа нисам знала. Видећи ме тако сетну, моја добра Ђула би ми пришла, нежно ме загрлила, широко се осмехнула и рекла:
– Ма, хајде, бона, све ће бити добро! Ускоро ћеш, видећеш, сазнати добре вести о твојима у Ужицу и о оцу и браћи на фронту… Не тугуј, мила моја… Можда ће мој отац успети да ухвати везу са твојима…
Пролазили су дани пуни неизвесности, страха и туге. У град сама нисам смела да излазим, нити да посетим коју српску кућу, иако сам то веома много желела. Била сам одвојена од света, јер се мој заштитник стари Шећерагић, бојао за мене. При сусрету, а они су били чести, на сваки мој уздах, рекао би:
– Имај стрпљења, дете. Времена су мутна. Не зна се шта нам ко мисли. Због неопрезности, и ти и моја породица могу да страдају. Дао сам реч твоме оцу да ћу те одвести мајци у Ужице, ако се он не врати да те узме…
Надала сам се каквом гласу од оца, али узалуд. На растанку ми је обећао да ће се убрзо јавити преко веза свог побратима Шећерагића. Но, кад год би се старац вратио из вароши, чинило ми се да је све брижнији. На питање да ли има каквих вести од оца, одговарао је:
– Ни гласа од побратима. Надам се гласницима сваког часа. Морамо имати више стрпљења…
Дође зима, а ја не сазнах ништа о оцу и браћи, нити о мајци и осталима у Ужицу. Неизвесност сам тешко подносила. У мени се чешће и снажније јављала жеља да се вратим кући.
Стари Шећерагић ме одвраћао, говорећи да је снег велики, да је окупатор на сваком кораку, да је путовање мучно и опасно. Никаквих превозних средстава није било. Једино су се, истина веома ретко, само у најнужнијим приликама, кретали поједини трговци који су на јаким коњима преносили робу.
Тако би одлучено да чекам пролеће.
Међутим, неколико дана касније, дође стари Шећерагић и рече ми да напишем писмо мајци, јер су се неки његови пријатељи спремали на пут у Ужице.
– Кроз неколико дана, кад се врате, имаћеш вести о твојима у Ужицу – рече ми Шећерагић. – Надам се да су твоји добро и да ће их твоје писмо обрадовати и одагнати им зле слутње…
У мени се поново јави силна жеља да кренем с оним непознатим људима и рекох то Шећерагићу. Он се дуго опирао, али видећи да сам непоколебнаљива, попусти и рече да ће ми набавити доброг коња и топлу одећу.
Тако дође дан растанка с мојим дивним домаћинима. Била сам искрено заволела ову породицу у чијој сам кући провела тешке дане окупације. На растанку, Ђула ме је дуго љубила, а и ја њу, јер сам је веома заволела. Све своје девојачке тајне само је мени поверавала. Нас две се растасмо тешка срца… Никад се више нисмо виделе. Много година касније сазнала сам да се одселила у Турску и тамо удала.
Пред поноћ последњег дана децембра 1915. године, стари Шећерагић ми донесе одећу: топле чакшире, гуњ постављен крзном, чизме, фес и чалму…
Почех да се смејем због феса и чалме. Рекох да ће ми то бити сувишно, али је старац захтевао да баш тако будем одевена, тврдећи да ћу прерушена у Турчина најсигурније стићи до својих у Ужицу. Послушала сам га. И док сам се облачила, он је тројици својих пријатеља давао упутства куда и како да се крећемо, шта треба да радимо ако уз пут наиђемо на аустроугарске патроле… Рекао нам је да понесемо доста хране и да уз пут ни по коју цену нигде не свраћамо.
Кренусмо. Био је мраз какав се луго памти. Путовање је било споро и тешко. Снег је био велики. Често смо силазили с коња да бисмо се ходањем мало загрејали. Моји сапутници су били добри, честити људи. Веома су ценили старог Шећерагића.
Преко Златибора смо упадали у снег до појаса. Коњи су се тешком муком пробијали кроз сметове.
Најзад, после двадесетак часова, били смо на прилазима Ужицу. Почела сам да дрхтим и од помисли шта ћу све затећи код куће, какве ме вести и сазнања очекују. Што сам се више ближила кући, све сам више страховала. Тако се у мени јавише две жеље: једна, да што пре стигнем, друга, да се пут што више одужи… Бојала сам се црних вести…
Био је први дан нове, 1916. године. Нешто око осам часова увече били смо на брду Доварју, одакле се види цео град. Спуштали смо се полако, улице су биле јако осветљене, али никог живог није било на њима. Као да сам улазила у мртав град…
Најзад сам била пред кућом! Из ње је допирала светлост, али је, као и свуда унаоколо, било тихо. Стајала сам неколико тренутака пред вратима, не усуђујући се да одмах покуцам… Најзад, чух тихи мајчин глас:
– Ко је?
– Ја сам, мајко, Љубица!
Врата се брзо отворише и мајка, видећи ме онако одевену и с тројицом непознатих људи, устукну уплашена. Брзо скинух фес с чалмом и нађох се у њеном загрљају… Моји сапутници везаше коње у дворишту и уђоше да се окрепе и одморе. Око нас окупише се четири моје сестре и брат. Сви смо плакали од радости. Ни они нису ништа знали о оцу и тројици браће…
Написах писмо пуно захвалности породици Шећерагић и замолих моје сапутнике да га свакако предају. Они обећаше и одоше да завршавају своје послове.
Сутрадан сам морала ла се пријавим властима. То је био мој први контакт са окупатором. Зачудо, показаше се веома љубазни. Чак ми пожелеше и добролошлицу. Рекоше ми да је добро што сам се вратила, јер су им учитељице потребне. Ја сам се, међутим, држала веома резервисано. У ствари, била сам чврсто одлучила да се не бавим учитељским позивом све док се не врате наши војници.
У нашој кући је становао један Мађар са женом, која је добро говорила наш језик. Мајка ми је одмах скренула пажњу да пазим шта ћу рећи пред њима. Она је то учинила из страха да ми се што непријатно не догоди, а и због тога што су ови Мађари били заиста добри људи. Па ипак, ми их нисмо радо гледали. Кад је једном Мађарица упитала моју шестогодишњу сестру Кату да ли ће је волети ако јој из Мађарске донесе велику, лепу лутку, одговорила је:
– Можеш ми донети и десет, али ја те не волим! Ти си Швабица!
Требало је живети, а у кући се ни на кога није могло рачунати, осим на мене. Нешто се морало радити и обезбеђивати средства за свакодневни живот. Али, шта? То питање сам себи често постављала.
Једнога дана позваше ме у команду и понудише место учитељице. Рекоше ми да одмах напишем молбу. Кад сам се вратила кући и рекла мајци зашто су ме звали, она се обрадова. Најзад ћу радити свој посао, зарађиваћу и колико-толико побољшати наше прилике, јер су резерве хране биле на измаку.
Чврсто сам одлучила да не радим док траје окупација! Мислила сам да сачекам пролеће, па ако се наши не врате, да се преселим на имање близу града… Мислила сам: кад наше сељанке, чији су очеви, браћа и мужеви у рату, могу да обрађују земљу, могу и ја. Најважније је, бити независна, располагати својим временом и слободом кретања…
Кад сам укућанима н пријатељима, саопштила своју одлуку били су не мало запрепашћени. Неки су ме чак и осуђивали. Говорили су:
– Зар да копаш земљу и обављаш грубе послове, кад можеш да будеш учитељица! Ти ниси разумна…
Другог излаза није било. Посветила сам се имању. Уз помоћ сестре и четрнаестогодишњег брата водила сам економију: орала, копала, жела, као и праве сељанке. Ишле смо једна другој у позајмицу, да не бисмо плаћале надницу…
У предаху између два посла, или увече, седеле смо у дворишту и причале. То су већином биле младе жене и девојке, понеки старац и дечак. После договора шта још коме треба да се уради, ко коме дугује надницу, прелазиле смо на оно што нас је највише интересовало: где ли су наши? Кад ће нам се вратити? Да ли су живи?
Наши се, најзад, почеше јављати и карте или писма почеше да круже из руке у руку. По неколико пута читали су се исти редови. Читало се и „измећу редова”, оно што смо желеле. Понека млада жена или мајка извадила би писмо из недара, да би ми се овако обратила:
– Дела, Љубице, очију ти, прочитај још једом…
Једног дана позваше ме поново у команду.
– Ако нећете да радите као учитељица, има места у канцеларији! – рекоше ми. – Зашто ви бежите од свог позива?
Чудили су се и просто ме жалили што радим тако грубе послове.
Уверавала сам их да морам да останем на имању, да нема ко да га обрађује… То је била истина, али ја сам волела кретање по селу; нисам сусретала Аустријанце и покаткад ми се чинило да нисмо окупирани…
Пролазили су месеци, а мени је бивало све теже. И моји се, најзад, јавише: добих писмо од оца и браће, али нико није давао наде скором повратку…
Докле ћу да будем роб?- питала сам се. Поново сам почела да размишљам о бекству. Али куда? На скаком кораку су окупаторски војници.
Отац је, у међувремену, почео да шаље нешто новаца преко Швајцарске. Мислио је да живимо у крајњој оскудици. Није знао да сам се посветила имању и да смо, упркос свему, имали готово свега. Свега, осим слободе…
Изненада, једног дана, сазнадох да је у Топлици букнуо устанак. О томе ме је обавестила моја пријатељица Андријана Јеремић. Договориле смо се да ухватимо везу по сваку цену и да се прикључимо борцима за слободу.
Била је то, чинило ми се, најбоља прилика да побегнем из Ужица. На моју велику жалост, изгубила сам везу са Јеремићком, тако да је и тај покушај пропао.
Касније сам сазнала шта се догађало у Топлици. С пролећа 1917. године, наши људи су дигли устанак против масовних покоља, паљења и пљачке. Устанак је почео у Косаници, али је одмах захватио и копаонички и крушевачки крај. Вођа устанка био је Коста Војиновић који је исте године јуначки погинуо. У његовом одреду било је неколико жена-бораца. У почетку, устанак је имао успеха, али су Бугари, Аустријанци и Немци довели знатна појачања у људству и артиљерији и побили неколико хиљада људи, жена и деце.
Слом топличког устанка бацио ме је у очајање.
Почетком пролећа стиже писмо од оца. Налазио се у Француској, где је у једном мањем граду радио као васпитач наше омладине која је тамо прешла с војском.
У писму отац предлаже мојој мајци да одмах упути молбу властима, да јој дозволе да двоје деце пошаље преко Црвеног крста њему, у Француску, на школовање. Он је свакако желео да олакша мајци око нашег издржавања.
Мени тада поново сину мисао: ето још једне могућности да се извучем одавде. Рачунала сам: деца су мала, не могу да иду сама, потребан им је пратилац. Сместа написах молбу властима и наведох разлоге. Уз то, рекла сам, да и сама желим да наставим студије педагошке групе…
Кад сам предала молбу, помислих да ли ћу имати среће да се, најзад, после толико покушаја, дочепам слободе?
Али, ни овај пут, срећа ми није била наклоњена.
После неког времена, можда две недеље, позваше ме у команду и саопштише да је молба одбијена.
– Остали из ваше породице могу свакако да иду, али ви не! – рече ми један Аустријанац у команди.
– Зашто? – питала сам, збуњена и усплахирена.
– Ви сте нам овде јако потребни! – узвратио је пакосно се смејући.
– Отићи ћу ја и без ваше дозволе, неће ми требати! – рекох пркосно, увређена и љута. – И то ускоро!
Тог тренутка заиста није било никаквог изгледа да ма куда одем, али ме је довео до беса мој узалудни покушај да се извучем из тог пакла, а нарочито ме је разбеснело подругљиво држање оног Аустријанца.
Нисам ни слутила да ћу само месец дана касније бити на путу да остварим своју жељу – да се извучем из канџи окупатора и нађем се на слободи.
Кад се вратих кући, затекох нашу станарку у разговору с мајком. Онако увређена испричах зашто су ме звали. Неочекивано, она добра Мађарица ме ухвати за руку и рече:
– Слушајте, девојко, ви сте врло рђаво достављени нашим властима! Пазите шта радите, прати се сваки ваш корак! Да није добрих људи (а то су били они) ви бисте одавно били у логору. Зашто хоћете да упропастите и себе и целу породицу?
– Хвала вам, госпођо – рекла сам јој – врло сам вам благодарна, и вашем мужу такође, али ја ћу ипак настојати да побегнем из ове земље у којој не могу да дишем…
Нисам имала куда да бежим, али ова добра жена слеже раменима и ућута.
После свега што сам доживела, почех се мирити са судбином. Вратих се раду у пољу. Некако ми је у природи било много лакше, слободније сам се кретала. Сви су тешко подносили ропство, али изгледа да сам ја од свих укућана највише патила.
– Понашаш се као да си само ти изгубила отаџбину! – прекоревала ме је млађа сестра.
Колегинице су ми говориле да претерујем и убеђивале ме да, као и оне, радим у школи.
Моја најстарија сестра Милица се у међувремену разболела, па су јој лекари препоручили Врњце. Тако би договорено да нас две део лета проведемо заједно у Бањи.
Пред одлазак, требало је да се заврше многи послови, нарочито на имању, да би мајка била обезбеђена до нашег повратка. У послу су ми помагали суседи. Година је била родна. Људи су, прекидајући за часак рад, говорили: „Одавно година није овако понела… Ово је добар знак. Мора да ће наши доћи! Ала ће бити препеченице, свадби, весеља…”
Половина јула се ближила, а то је било време кад смо Милица и ја намеравале да идемо у Врњце.
Дан-два пред полазак, позваше ме у команду града, у одсек за прославу. Начелник је био Хрват, старији човек и веома љубазан. О њему сам раније слушала да је добар човек и да је многима чинио услуге. У ходнику сам затекла све своје колеге из града. Неко је прозивао.
Кад сам, прозвана, ушла у канцеларију, начелник је листао мој учитељски досије. Онда подиже главу, погледа ме, и тихим, пријатељским гласом рече:
– Зашто сте се ви тако одвојили од света? Зар вам није жао да тако млади огрубите од тешког физичког рада? Зар ви, збиља, толико волите сељачки живот?
Ћутала сам док ме је он пријатељски посматрао. Затим, изненада, и смешећи се, рече:
– Ја знам шта је код вас… Мрзите Аустријанце! Али, зар мислите да сте једини?! Мислите да сте само ви изгубили отаџбину? Много је таквих као ви, само су други паметнији и више стрпљиви…
Тог тренутка у канцеларију уће један официр. Тада ми начелник озбиљним гласом рече:
– Ви ћете ове јесени бити постављени у забавишту. Тамо је потребна млада и вредна учитељица…
Изашла сам без речи. Њихова намера да ме запосле и задрже у Ужицу, није се остварила. Неке срећне околности ми ипак указаше на прави пут…
Лето је било топло и лепо. Милица и ја стигосмо у Врњачку Бању. Изнајмиле смо собицу у главној улици, мало се одмориле, затим пођосмо да трагамо за Андријаном Јеремић, која ме је била обавестила о побуни у Топлици. Она је, сазнала сам, имала кућу у Бањи. Идући њеној кући, сретосмо је у парку. После срдачног поздрава, позва нас да мало прошетамо. С њом је била још једна жена.
Андријана и ја се мало издвојисмо. Кад смо биле сигурне да нас нико не може чути, почесмо да причамо о нашима… У једном тренутку, Андријана ми шапатом рече:
– Имам за тебе радосну вест: овде је Луне! Ваљда си чула за њега! Он је дошао са солунског фронта да прикупи неке податке и за који дан треба да се врати…
Андријана се обазре око себе, па ми још тише рече:
– С њим се виђам сваке вечери у једној вили мало даље од центра. Пази, Љубице, то је строга тајна! Нико не сме да сазна. Има нас неколико који му помажемо… Ако си спремна да нам се придружиш, можеш… Размисли добро. Сутра увече имамо састанак с њим…
У том часу приђоше нам Милица и наша нова познаница.
– Ма шта то вас две шапућете? – рече прекорно моја сестра. – Све нешто говорите у поверењу…
Андријана узврати, смешећи се:
– Ма волим ја вас Ужичанке. Умете тако лепо да причате…
После тога се опрости с нама и рече да ће доћи после вечере, да мало прошетамо. Кад смо остале саме, сестра ми рече:
– Слушај, Љубице, предосећам ја шта вас две радите… Смири се већ једном, не упуштај се у авантуре, ђаво ће те однети…
Ето, а ја сам баш намеравала да јој испричам шта сам чула од Андријане. После ових прекора, не усудих се да јој одам тајну.
Све време од сусрета са Андријаном Јеремић, кроз главу су ми се врзмале чудне мисли: зар је то заиста могуће? Зар овде, у Врњачкој Бањи, поред аустријске команде, поред толико непријатељских војника, који држе Србију под окупацијом, да буде наш војник?!
Андријана је била жена у чије се речи није смело сумњати. Уз то била је веома одважна. Њен муж је био мајор и налазио се нафронту…
Као што је и обећала, Андријана доће око осам часова. Поседеле смо мало на клупи у парку, затим нам предложи да мало прошетамо до виле „Рај”.
– Можемо, ако није много далеко – рече на то моја сестра.
Андријана ме ухвати под руку и ја осетих како она дрхти од узбуђења. Мене обузе исто осећање, иако да сам једва ходала. Ишле смо ћутећи. Знала сам да су нам исте мисли, иста осећања.
Моја сестра није била плашљива, али јој је шетња по мраку изгледала врло тајанствена. Застаде и упита нас:
– Ма шта је вама двема? Куда се ломите по овом мраку код овако дивног парка?
Више нисмо имале куд, морале смо да јој откријемо тајну. Учини то Андријана врло тактично. Рече:
– Милице, да ли би волела да видиш једног нашег војника? И то солунца?
Милица за тренутак застаде, на лицу јој се појави широк осмех и хитро одговори:
– Волела бих, наравно, али… Тешко је у то поверовати. Зар овде, у Бањи, поред толико окупаторских војника! Немојте да се шалите, ружно је…
– Онда, хајде само напред. Ускоро ћеш видети једног! – рече Андријана осмехујући се.
Коначно се нађосмо на брежуљку испред једне виле окружене старим, високим дрвећем. Из ње није допирала светлост, нити је било људског знака да у њој неко живи. Свуда унаоколо било је тихо.
Андријана једва чујно куцну на прозор. Тренутак касније отворише се врата и на њима се појави млада сељанка. Она препозна Андријану и пусти нас унутра.
У соби, слабо осветљеној, с дебелим завесама на прозорима, затекосмо још две жене. Андријана ме представи. Рече да сам ја та учитељица о којој им је раније говорила.
У очекивању шта ће се даље догодити, ко ће све доћи, причале смо о обичним, свакодневним стварима. Она млада сељанка, чинило ми се, све више је задржавала поглед на мени.
Није прошло ни десетак минута, зачу се тихо куцање на вратима. Млада жена хитро скочи и одшкрину их. Затим их широм отвори и пропусти два висока, снажна човека.
Срце ми затрепери, сузе овлажише очи. Гледам: наша униформа, наша шајкача, пушке у руци, бомбе за појасом… Иако све то гледам, тешко могу да поверујем. Као да је бајка, сан… Годинама нисам видела српску униформу, готово сам била заборавила и како изгледа.
Нешто ми је говорило да је онај високи, као од брега одваљен – Луне. И нисам се преварила. Други, нешто нижи, али исто тако снажан, са дугим, лепим брковима повијеним на горе, био је Милутин Петковић, наредник, родом из Јагодине.
Нас шест жена стајале смо ћутећи, чекајући ко ће први да проговори. Војници су нас гледали проницљиво и мени се чинило да се Лунетов поглед највише задржао на мојој сестри Милици и мени.
Приметивши то, Андријана приђе ближе војницима и рече:
– Да вам представим две сестре Ужичанке. О мој учитељици – Андријана показа руком на мене и раније сам вам говорила. Она је несуђени учесник топличког устанка…
Војници приђоше и пружише руку у знак поздрава. Луне затим рече:
– Значи, овде су сви наши…
Мени су те речи звучале као најлепша музика, као мелем на тешке ране. „Наши, наши … ” А наши су били далеко. Сетих се оца и браће. Где ли су? Да ли су живи?
Војници одложише оружје па стадоше да одговарају на наша питања. А ми смо, углавном, питале исто: кад ће наши? Има ли какве наде?
Луне је, сећам се, говорио да су нестрпљењем обузети и наши војници, да једва чекају час општег напада на непријатеља. Говорио је о савезницима, наоружању. Рече да ће у најскорије време бити пробијен фронт и да више нема силе која ће моћи да задржи српске војнике да ослободе земљу. Али треба имати још мало стрпљења…
Те вечери морали смо да се растанемо раније, јер се Милица и ја нисмо јавиле газдарици код које смо становале.
Растали смо се уз обећање да ћемо се сутра поново видети.
Те ноћи ока нисам могла да склопим. Тешко сам, упркос свему што сам видела и доживела, могла да схватим да сам ту, у Бањи, коју стотину метара од центра града, поред толиких окупаторских, разговарала са једним нашим војником, и то солунцем! Ни сестра није могла да спава. Проведосмо бесану ноћ.
Било је договорено да се свако од нас потруди да дозна шта се говори о Лунету, који су људи протнв њега у служби Аустријанаца, затим у којим крајевима има наших одметника и све што се односи на бројно стање и наоружање непријатеља.
Ови наши састанци трајали су недељу дана. Једне вечери, кад се нађосмо у вили „Рај”, Луне рече да ће најдаље за три-четири дана морати да крене назад, на фронт.
– Можда су ме већ прежалили! – рече уз осмех.
Истог тренутка, кад је Луне то рекао, мени поново сину мисао: ево, најзад, праве прилике! Како би било да кренем с овим људима? Али, хоће ли ме повести? Стресох се од језе при помисли да би лако могли да ме одбију. Јер, размишљала сам логично, шта ћу им ја? Какве би користи могли да имају од мене? Била би им само терет? А зашто терет? Зар ја не могу да поднесем све што и они? Млада сам, здрава, пуна патриотских осећања…
Упитала сам Лунета колико њих иде на фронт и он ми рече да ће их бити шест.
– Да ли бисте још неког повели? – упитала сам.
– Ко год има храбрости и добре ноге! – одговори осмехујући се.
Ова мисао ме више није напуштала. Ма где била, ма шта радила, мисао је била иста: отићи на фронт, наћи оца и браћу, придружити се борцима, учествовати у ослобођењу своје земље…
Време је брзо пролазило, ближио се дан Лунетовог поласка. Требало је нешто учинити док није касно. Мислила сам да је, ипак, најбоље да прво поразговарам са својом сестром, да је припремим за овај корак који сам намеравала да учиним.
Једне вечери, кад смо се Милица и ја вратиле са састанка у вили „Рај”, почех изокола, опрезно:
– Знаш, Милице, ових дана сам о свему много размишљала: о мајци, теби, оцу, браћи на фронту. Знаш и сама колико сам била несрећна што ме отац није повео. Не бавим се учитељским послом откако је почео онај проклети рат… Заклела сам се да нећу крочити у школу док траје окупација. Видиш, време пролази, а наших нема. Размишљам, како би било да кренем са Лунетом… Али, не знам да ли ће хтети да ме поведе…
Милица је неко време ћутала, као да се колебала шта да каже шта мисли. Напослетку рече:
– Вала, Љубице, да сам здрава ишла бих и ја… Ово више није никакав живот, ово је пакао из кога треба побећи. Зато иди ти, живи у слободи, нађи оца и браћу…
Нисам се надала оваквом одговору. Скочих да загрлим сесгру и почех да је љубим. Онда обе бризнусмо у плач…
Пред Лунетов полазак, рекох му колико патим и како тешко подносим ропство. Говорила сам и о својим покушајима да побегнем, да одем са оцем. Дуго сам говорила о својој браћи на фронту. Он ме је пажљиво слушао и говорио да се стрпим, да није далеко дан када ће доћи наши војници.
Једног тренутка скупих храброст и изразих жељу да кренем с њима.
Луне то, на моју велику жалост, одби покретом руке, а Милутин речима:
– Није то за тебе, девојко! Ко зна какве нас муке чекају па путу. Питање је да ли ћемо и ми стићи живи!
Увиђајући колико сам упорна, Луне рече:
– Па добро, повешћемо те…
Учинило ми се да не говори истину; хтео је само да прекине разговор и да затим, кроз три дана, крену без мене.
Сваке вечери, кад бисмо се опет сви заједно нашли у вили „Рај”, молила сам да ме поведу.
Они су вероватно мислили да пред собом имају младу девојку која се тренутно одушевила фронтом и бекством из окупиране Србије, а да ће касније, при првој опасности и препреци, почети да кука и запомаже.
Једног тренутка, Луне ми приђе и благим гласом рече:
– Слушај, Љубице, биће то за све нас тежак, неизвестан пут. Преостаје нам да се крећемо само ноћу. Окупатор је свуда око нас. Он зна за мој долазак у Србију. Знаш и сама да трагају за мном. Иза нас ће бити потере, испред нас заседе… Треба имати много храбрости и снаге да прођемо кроз непријатељске положаје. Овај пут није за тебе. Остани овде и чекај слободу. Уверавам те да ће кроз неколико месеци наши кренути. Слобода је на прагу…
Ове речи нису могле да ме умире. Напротив. Наставих да молим да ме поведу. Била сам спремна на све. До живота ми више није било стало. Осталих пет жена биле су на мојој страни. Оне су биле увређене Лунетовим поступком и неповерењем према једној младој жени спремној да поднесе све муке.
– Добро – рече напослетку Луне. – Имаш ли ти храбрости да кренеш на тако неизвестан пут?
– Имам! – рекох одлучним гласом. – Да немам не бих била овде на овим састанцима… Поднећу, сигурна сам, све што и ви. Моја жеља није тренутна, није изненадна, хтела сам да кренем са оцем. У првим данима рата била сам добровољна болничарка, видела сам рањене и мртве… Нећу се уплашити и нећу посустати…
Изгледало је да ће Луне и Милутин да попусте. Андријана Јеремић, коју је Луне веома ценио, изразила је негодовање због овог неповерења према мени.
Ипак, коначан пристанак нисам добила ни те ноћи, а остала су још само два дана до поласка. Надала сам се да ће ме повести. Није било разлога да то не учине.
У тим тренуцима размишљала сам о мајци. Како ће јој бити ако се не вратим кући, кад чује да сам отишла на фронт? Да ли је паметно да оставим своје и кренем са овим људима које добро и не познајем? А шта ако ме ухвате окупаторски војници, врате у Ужице и обесе, као толике друге! Мислила сам на све оно што сам преживела, на боравак у Новој Вароши, на Ђулу, на старог Шећерагића, позиве у команду…
Дрхтала сам од таквих мисли, али сам у дубини душе осећала неку радост. Милица ме је бодрила да истрајем у својој жељи. Већ сам видела себе како стижем на фронт, проналазим оца, браћу: Милутина, Драгутина и Чедомира. Причам пм о мајци, о свему што смо преживели…
Дан уочи поласка, Луне и Милутин дођоше у вилу ,,Рај” нешто раније него што је било уобичајено. Били су ведри и расположени. Сви смо били на окупу. Андријана Јеремић је била нестрпљива да сазна да ли су коначно одлучили да ме поведу.
Таман се спремала да их о томе пита, кад се Луне обрати мени:
– Надам се да си се предомислила.
– Не! – рекох одлучним гласом. – Идем с вама и у смрт! Боље и то него бити роб!
– Слушај, девојко, – поче Луне озбиљним гласом. Ти си, ипак, господско дете, ниси навикла на патње којима можемо бити изложени. Остани овде и чекај слободу. Ускоро ће је донети наши војници на својим бајонетима…
Увиђајући да ништа не може да ме поколеба, да сам спремна на све, на највеће муке и патње, Луне приђе корак ближе и још озбиљнијим гласом настави:
– Кренеш ли с нама чека те глад, жећ, борба са окупаторским војницима, све што и нас! Посустанеш ли, разболиш ли се – то ће бити твој крај!
– Добро, пристајем на све… Убијте ме, ако не будем могла да идем!
– Хеј, девојко, ово је рат! Ми сваки метак чувамо за непријатеља!
– Имате нож! – рекох одлучним гласом. – Изадржаћу све што и остали!
Луне је неколико тренутака ћутао, затим погледа у Милутина па рече:
– Онда, у добри час! Спремај се за пут!
Милутин, који је све време ћутао, пружи ми руку и рече:
– Надајмо се да је у добри час!
Уговорено је да сутрадан око девет часова увече дођем у вилу „Рај”, где ће ме чекати она млада сељанка да би ме одвела на Гоч одакле, дан касније, треба да кренемо Према солунском фронту.
Луне ми на растанку даде последња упутства. Рече ми да обавезно одем у аустријску команду и да се одјавим као да идем у Ужице, потом да одем до железничке станице да некако заварам траг и вратим се до виле „Рај”.
Рано изјутра упаковала сам најнужније ствари и отишла и аустријску команду. Прими ме један млад човек који је добро говорио наш језик.
– А зашто ви тако брзо одлазите из наше лепе Бање? – упита ме.
– Мајка ми је болесна, па морам вечерас да се вратим – рекох ужурбано и забринуто. – Надам се да ћу за који дан поново доћи…
Он се осмехну и пружи ми документа.
Предвече Милица и ја одосмо на станицу, узесмо карте, она се смести, а ја прошетах кроз вагоне. Настојала сам да ме сви примете. С Милицом сам се већ била поздравила.
Пре него што је воз кренуо заобилазним путем, кроз шибље и између стабала, упутих се у Бању. Нисам имала други избор, морала сам да прођем кроз парк, али сам бирала стазе; рачунајући да ме неће нико препознати. Међутим, на самом улазу у парк срела сам своју школску другарицу Ружицу Нешковић. И њен отац је био на фронту. Овај сусрет ми у том тренутку није био пријатан, а она се веома обрадовала. Тек што смо се поздравиле, Ружица ме упиха да ли сам чула за Лунета. Рекох јој да немам појма о њему, на шта ми она исприча да је Луне у околини Врњаца, чудећи се како то да ја, кад сам две недеље овде, не знам ништа о томе, а она је рече јуче дошла и зна многе појединости…
– Настојаћу да дођем у везу с њим! – рече Ружица. – Зар тебе не интересују наши војници?
Рекох јој да веома журим. Обећах да ћемо се сутра свакако наћи, па ћемо о свему попричати. Она је била изненађена мојим понашањем.
Кад остадох сама помислих: Е, моја Ружице, сутра ћу ја бити на путу ка слободи. Ако ме срећа послужи, ускоро ћу бити тамо где су твој и мој отац, твоја и моја браћа, где су наши војници…
Слабо освстљеним путем изашла сам из центра града и журним корацима кренула према вили ,,Рај”. Било је близу девет часова. У вили није било никога, свуда унаоколо владао је мир. Склоних се иза једног стабла да причекам. Била сам сигурна да ће она жена доћи. И, збиља, тачно у девет часова појавила се идући стазом кроз шуму. Истрчах пред њу, она се само осмехну, узе ме под руку и, најпре, лагано, а затим све брже кренусмо према Гочу…
Чини ми се да смо ишле најмање два часа. У једној усамљеној колиби, на пропланку, затекосмо групу људи. Поред Лунета и Милутина, била су још четворица. Лунетов отац Мирча, Обрен Младеновић, Италијан Пега и један младић за кога сам касније сазнала да је био у обавештајној служби српске Врховне команде.
Луне ми је однекуд набавио војничке чакшире и шајкачу. Дадоше ми и неке цокуле, половне, али доста јаке и по мери. Милица ми је дан раније одсекла косу.
Луне је на себи имао бугарску војничку блузу и шапку. Сви остали, осим Мирче, који је имао сеоску одећу, били су полувојнички одевени.
Чим сам се пресвукла, кренули смо…
Исте ноћи прешли смо прве километре пута према Брусу. Испред Бруса прешли смо преко моста на Расини. Чудили смо се што није било страже на мосту. То је била прва срећно преброђена прспрека.
Уморни од дуга пута, одлучисмо да преданимо у непосрсдној близини Бруса, на левој обали Грашевачке реке. Друмом су се повремено кретала возила са окупаторским војницима, али смо ми обили заклоњени од њихових погледа. Провели смо дан у разговору. Лунетов отац, Мирча, био је говорљив човек. Забављао нас је уз пут својим причама о томе како је фијакером возио аустријске и немачке официре по Бањи. Причао нам је и о томе како су му претили интернацијом, јер су га сумњичили да одржава везу са српским комитама.
Следеће ноћи прешли смо пут од Дражевца до Буровца, у близини Блаца. Предахнули смо у једном честару, појели смо готово све што смо имали за храну. Кад је пао мрак, кренули смо према Куршумлији.
Зора нас је затекла у шумарцима села Марковићи. Умили смо се на оближњем потоку. Милутин оде да извиди околину, али се убрзо врати и рече да су готово све куће у селу спаљене, остала су само згаришта.
На стотинак метара од нашег склоништа, приметисмо једну жену која је у наручју носила двоје деце. Стајала је неко време поред своје спаљене куће и плакала… Луне и ја јој приђосмо. Кад нас је спазила, жена устукну, уплашена. Онда као да се укочи од страха. Мени би јасно да је то због Лунетове бугарске блузе и шапке. Помислила је да је Бугарин. Луне је замоли да нам однекуд, ако може, набави мало хлеба, па ћемо јој поштено платити.
Жена нас је гледала преплашено и неповерљиво. Ћутала је неколико тренутака. Онда јој очи блеснуше и мирним гласом рече:
– Ви сте Бугари, само се правите да сте Срби. Знам, дошли сте да убијете децу и мене, као толике друге…
Глас јој је био миран, очи пуне мржње.
Шапнух Лунету да се повуче, а ја јој приђох сасвим близу, раскопчах блузу и показах груди… Рекох јој да сам девојка, Српкиња, учитељица, да сам кренула на Солунски фронт, да су ми тамо отац и три брата, а да је овај човек који је био са мном војвода Луне, да носи бугарску униформу како бисмо лакше прошли кроз непријатељске положаје…
Ово је коначио уверило сироту жену, разбило јој страх и она поново заплака… Рече да су готово све куће спаљене, да су миоги људи побијени… Обећа да ће отићи код стрица у суседно сеоло и да ће се вратити најдаље кроз три сата…
Вратих се и испричах шта је жена обећала. Луне примети да је веома уплашена и да не верује да ће се вратити. Међутим, око подне, жена стиже. Носила је торбу пуну хране: два велика хлеба, сира, белог лука… Понела је и мало дувана.
Кад приђе смерно пољуби старог Мирчу у руку и спусти торбу. Осмехивала се. У њеним очима више није било страха. Остала је с нама све до сумрака. Испратила нас је до села Тијовца, причајући нам о мукама које је преживела, о мужу на фронту, деци…
Кад смо се растајали, она се пољуби са свима и рече:
– Нека вас срећа прати! Па кад стигнете на фронт, кад нађете наше војнике, кажите им да су спаљени њихови домови, да су им уцвељене сестре, мајке и жене… И кажите им нека већ једној дођу и освете нас…
Жена се загрцну, грунуше јој сузе.
Са сузама у очима обећах да ћу све пренети нашим војницима. Тако се растадосмо.
Те ноћи смо прешли пут до Орашког виса и код Преполца преданили.
Један старији сељак, који нам се уз пут понудио као водич, упозори нас на бугарска потерна одељења и рече да нипошто не идемо друмом за Подујево.
Колико је старац био у праву, увидели смо пред самим Подујевом: приметили смо неколико камиона пуних војника. Даље нисмо могли. Милутин оде да обиђе околину, врати се после неког времена и шапну нешто Лунету. Луне нам предложи да се склонимо у једну увалу и чекамо. Обузе нас стрепња. Нешто се свакако дого- лдило. Чекали смо најмање сат. Потом зачусмо кратак звиждук, али се нико није усудио да устане и види ко је. Тек кад сам чула своје име и препознала Лунетов глас, јавила сам се.
Кад настависмо пут, Луне исприча шта се догодило. Милутин је у оном кратком извиђању приметио бугарског војника. Али, кад се с Лунетом вратио назад, војника више није било. Настало је трагање. Бојали су се да нас је војник открио и да лако можемо набасати на заседу. Морали су то по сваку цену да спрече.
Једним правцем је ишао Луне, другим Милутин, али нису се много удаљавали. У једном тренутку, Луне је помислио да се Милутин преварио. Хтео је да се врати, кад иза једног стабла примети Бугарина. И Бугарин је приметио њега, па се у два скока нашао пред Лунетом с ножем у руци… Настало је гушање и ко зна какав би исход био, да није притрчао Милутин. Бугарин је био веома спретан и снажан. Милутин га је усмртио снажним ударцем кундака…
Дуго сам мислила на тог несрећног бугарског војника. Трагична је његова судбина! Можда је и он пошао на Србију против своје воље, не слутећи да ће своје кости оставити у једном шумарку близу Подујева…
Можда није никоме ништа нажао учинио. Али, схватила сам, то је закон рата: убиј, или ћеш бити убијен…
Догађаји који су се потом низали прекинули су моја размишљања о бугарском војнику. Требало је мислити на свој живот, јер је опасност вребала сваког часа.
Надомак Приштине наиђосмо на бугарску стражу. Луне, који је добро говорио бугарски и био одевен у бугарску униформу, приђе им и започе разговор… Ми брзо прођосмо, готово неопжени… Убрзо нас Луне стиже.
Свратисмо у једну циганску кућу и затражисмо воде. Дадоше нам. Радознало су нас посматрали. Вероватно им је била необична наша шаролика одећа: српска и бугарска.
Једва смо прешли километар, кад се иза оближњег шумарка појави бугарска патрола. Луне нам шапатом рече да скренемо лсво, а он и Милутин убрзаше корак и нађоше се иза дрвећа. Готово истог тренутка одјекнуше пуцњи. Допирали су с бугарске стране. Зрна су фијукала око нас. Пега ме снажно повуче за руку и нађох се у неком потоку. Дуго нисам смела да се помакнем…
Отпузах некако до Пеге и Мирче. Обрен нам рече да ту останемо и не дижемо се, док он опрезно крену према месту одакле су пуцали Бугари.
Не знам колико је трајала та пуцњава. Мени се чинило да је много времена протекло. Ипак, све се наједном утиша, смири, и пред нама се појавише Луне, Милутин и Обрен. Носили су по две пушке и гомилу бомби… Било ми је јасно шта се уогодило с бугарском патролом…
Поделисмо по парче хлеба и сира и кренусмо даље.
Свитање нас је затекло у близини Штимља. Ту смо, на једном пропланку, преданили. Неочекивано, наиђе један сељак. Замолисмо га да нам донесе нешто за јело и мало дувана. Луне му даде паре, сељак обећа да ће се брзо вратити, али га не би.
Одједном, припуцаше пушке и зрна зафијукаше око нас. Неко је, очевидно, знао положај на коме се налазимо. Помислили смо да нас је онај сељак издао. Морали смо да скренемо с пута бар два-три километра.
Идући према Призрену стигосмо, следеће ноћи у Ново Село, а затим настависмо до Врбичана и ту нас затече зора.
Цокуле које су ми биле удобне и на први поглед јаке, већ су пропале – прсти су вирили напоље, ђон се одвалио… Али то није била једина невоља.
На путу од Бродца према Шипковици приметише нас Бугари и отворише ватру. Пега ме поново повуче у јаругу. У тој јарузи Обрен угану ногу и то је била нова невоља.
Идући погнуте главе, наставили смо према Тетову. Гладни, преданисмо у нечијем винограду, а чим се спустио мрак кренусмо даљс. С отеченом ногом, Обрен је једва ходао. Трпео је болове, али се није жалио.
Хране више нисмо имали. Морали смо негде да је потражимо. У селу Кунови, где смо преданили, свратих у једну кућу да потражим хлеба. Остали су ме чекали у шумарку. Млада сељанка, чим отвори врата, устукну, али кад проговорих, она се осмехну и пусти ме унутра.
У соби ме запахну јак мирис босиока, заденутог за рамове са фотографијама војника. Поред младе сељанке била је још једна старија жена која је хранила двоје деце…
Сетих се мајке, браће и оца, сетих се Ужица, Нове Вароши… Сетих се оног начелника у аустријској команди у Ужицу, оног Хрвата који ме је пријатељски гледао и схватио моје намере. Говорио ми је да треба бити „паметан и стрпљив”. Нисам стрпљива, а не знам ни да ли сам паметна кад сам се одлучила на овај далеки пут, пун заседа и потера, пушкарања и убијања…
Млада сељанка напуни ми торбу хлебом и сиром. Однекуд донесе и мало дувана, коме се сви обрадоваше, посебно стари Мирча.
Следећи дан проведосмо у близини села Железна Река. Од једног сељака куписмо козу, коју је стари Мирча заклао. Наложили смо ватру. Док сам припремала ручак, Мирча је од сирове козје коже почео да ми прави опанке. Ноге су ми биле отекле, па још изранављене од оштрог камења… Дан је био сунчан. После обилног ручка, седели смо и причали. Посматрала сам Пегу. Био је то млад, леп човек, црне косе, крупних очију. Он је мало говорио, мада је прилично добро знао наш језик. Ко је он и како се нашао у овој групи?
Уз пут сам, од Милутина Петковића, који је Пегу и повео, сазнала неколико појединости. Милутин је од својих јатака у Јагодини чуо за ратног заробљеника Италијана. Долазио је у контакт с нашим људима и онако, у поверењу, пошто је сматрао да је међу пријатељима, говорио ла би радо побегао из аустријске команде, која га је користила и за физичке послове. Иначе је банкарски чиновник, родом из Милана. Говорио је да би се борио против окупатора Србијт само кад би имао с ким. Тако је, захваљујући нашим људима, упознао Милугтина. Кад је Милутин кренуо на овај пут, Псга га је молио да га поведе. Није ожењен, отац му је погииуо у рату, а код куће има само мајку…
Те ноћи кренули смо према Звечанима.
Због пресланог козјег меса, жеђ нас је ужасно морила. Нигде ни реке, ни потока, ни бунара. Ја сам, иначе, лакше подносила глад него жеђ. Наравно, сви су били жедни, али се то, изгледа, највише примећивало на мени. Непца су ми била потпуно сува…
Ишли смо даље. На једној ливади застадосмо и стари Мирче предложи да ископамо земљу и удишемо влагу. Биће нам лакше. И, заиста, дадох се на копање земље, загњурих главу и почех да удишем влагу. Било ми је лакше…
Срећом, испред Звечана наиђосмо на бунар. Написмо се хладне воде, напунисмо чутурице и кренусмо даље.
У кући неког Илије, у Топоници, провели смо дна дана. Тај Илија је био узет у бугарску војску, али је убрзо побегао и крио се у селу. Кућа му је била на једном узвишењу, могли смо надалеко да видимо сваког ко би се појавио. Одавде, од његове куће, један путељак је водио према пећини, за коју нам рекоше да нико у њу није смео да крочи ни у мирно доба, а камоли у ратно. Понашали смо се слободније, брали смо тек заруделе шљиве и пекли млад кукуруз…
За та два дана добро смо се одморили и освежили. Успела сам да свима оперем кошуље, тако да смо се много пријатније осећали.
Илија нам је испричао занимљиве појединости у вези с нашом групом:
– Пре три дана овде су били Бугари и трагали за вама. Изговарали су Лунетово име и обећали велику награду ономе ко га пријави.
Све је то, рече, чуо од неких стараца који су пролазили поред пећине у којој се он крио…
Рече још да не верује да би се нашао неко ко би издао Лунета, али ваља бити опрезан…
Илија је говорио истину. То смо касније сазнали. Окупаторске власти издале су за нама потерницу. Расписане су уцене, обећане велике награде. Потерна одељења, кренула су за нама… Можда је то била она патрола, коју су Луне, Милутин и Обрен изрешетали мецима, можда онај војник кога је Милутин кундаком усмртио…
А можда су то били они с којима смо се на друму сусретали, па нису посумњали у нас, захваљујући Лунету, његовој униформи и знању бугарског језика…
Кад је моја сестра стигла из Врњачке Бање у Ужице, одмах су је одвели у команду и саслушали. Били су груби према њој. Псовали су и претили да ћу висити на вешалима у Ужицу кад ме ухвате…
Из Звечана смо кренули према Прилепу. Уз пут смо срели неколико бугарских војника. Луне их поздрави на бугарском и они узвратише.
Испред Прилепа скренусмо лево и заданисмо у некој пећини. Били смо готово мртви од умора, али нисмо могли ока да склопимо од силне пуцњаве. Испред пећине су се бугарски војници све до сумрака вежбали у бацању бомби…
Док смо лешкарили, Луне, Милутин, Обрен и Милоје се повукоше мало у страну. Није дуго трајало. Рекоше нам да предстоји најопаснији део пута и да су одлучили да Мирчу, Пегу и мене вежу и спроводе као војне бегунце и јатаке. Мирча, одевен у српску народну одећу, требало је да буде јатак, Пега и ја бегунци. Одлуку примисмо без поговора…
Мало касније видело се колико је ово било паметно. Тек што смо прошли две-три стотине метара, зачуло се брујање мотора. Легосмо у јарак крај пута. Поред нас протутња ауто с немачким официрима. Нису нас, срећом, приметили. Кренемо даље. Наиђосмо на неку башту коју су чували бугарски војници. Они нас приметише и опалише неколико метака…
У току ноћи дошли смо у Селце, а код Петимана преданили. Судећи по Лунетовом расположењу, били смо близу циља. Он се шалио са својим оцем, бодрећи га да издржи још мало…
На путу према неком вису сустиже иас бугарски војник. Интерессовао се куда идемо.
– Спроводимо ова два бегунца и овог јатака у 28. пук! – рече Луне на бугарском и показа на нас троје везаних.
Војник на то рече да је и он из тог пука и да ће пас тамо одвести. Ишао је поред мене и загледао ме. Бојала сам се да ће ме нешто упитати…
Видећи да се нађосмо у опасној ситуацији, Милутин рече да, у ствари, треба да нас предају дивизији. Ова Милутинова изјава као да је побудила војникове сумње. Гледао нас је неповерљиво. Мене обузе сграх, помишљала сам да ћемо упасти у заседу и да ће нас побити пред циљем…
Међутим, чим скренусмо с друма и нађосмо се у шумарку, Луне приђе војнику и рече му нешто на бугарском. Истовремено, хитро извуче нож и прислони га уз војниково грло… Овај претрну од страха и, мада га нико није питао, поче да говори о распореду војних јединица у околини… Нема сумње, војник је схватио с ким има посла и поче молити Лунета да му поштеди живот. Био је млад…
Кад избисмо на један пропланак, Бугарин застаде и показа руком десно где је 28. пук… Отуда су допирали гласови. Било је очигледно да говори истину. Наједном, Луне га снажно удари песницом по слепоочници. Војник се онесвести и скотрља до једног дебелог стабла.
– Сад напред, само право! – рече Луне. – Док се Бугарин освести, ми ћемо бити далеко…
Пошто се на овај начин ослободисмо нежељеног сапутника, журним корацима кренусмо даље. Стрепела сам да ћемо наићи на заседу. Мислила сам да најгоре тек долази…
Пошто су нас одвезали, Луне, Милутин, Обрен и Милоје су ишли напред, са припремљеним бомбама…
Наслућивала сам да се ближи крај пута, да смо надомак наших војника, али се ипак у мене увукла нека стрепња. Наши војници не знају ко им долази. Могло би се лако догодити да нас они побију…
Свитање нас затече у омањој шуми близу села Градешнице. Даље нисмо могли. Требало је да чекамо ноћ.
Једва три стотине метара одатле угледасмо немачке војнике. Кретали су се погнутих глава. Приметисмо и неколико топова. Свуда унаоколо дрвеће је било оштећено, а земља изрована гранатама…
– То наши траже немачку батерију! – рече Милутин шапатом. – Ех, кад бисмо одавде могли да им јавимо где се налази. Много је пребацују…
Мрак се спуштао, ишли смо увучене главе, ћутећи. Паљба је била све учестанија. Мало затим огласише се они исти топови, сада иза наших леђа, које смо приметили у шуми близу села Градешнице. Нађосмо се између две ватре. Први пут осетих истински страх. Чинило ми се да се сва тресем. Срећом био је сумрак, па нико није видео колико сам се уплашила.
Избећи толике потере и заседе, трпети глад и жеђ, па сада, уморни и изранављених ногу, изгубити главу овде, пред рововима наших војника!
Не знам колико је трајало пузање према једном брегу, али знам да је пуцњава била ужасна. Земља се тресла.
Једног тренутка Пега замоли Лунета да му дозволи да оде у оближњи шумарак… Луне му шапатом рече да се не удаљује, да су Немци сасвим близу и да ћемо, чим сване, бити с друге стране фронта, мећу нашима…
Чекали смо неко време, али од Пеге ни трага ни гласа. Милутин рече да би било добро да променимо место. Двадесетак метара даље нашли смо добар заклон и чекали. Очекивали смо најгоре. Помислили смо да су Немци ухватили Пегу и да нас може издати…
Милутин, забринут, оде да претражи шумарак у који је Пега био отишао. После десетак минута врати се и рече да нема никаквих трагова. Ипак, чекали смо још читав час, али пошто се Пега не појави, кренусмо даље.
– Јадни Пега! – рече Милутин шапатом.
Мрзео је рат изнад свега. Волео је песму, весеље, живот… Баш му се не да да види своју Италију, да се врати својој мајци…
На стотинак метара одатле приметисмо једног бугарског војника. Приметио нас је и таман што је отворио уста да нешто каже – груну наша аргиљерија. Хитро полегасмо по земљи. Кад смо устали, бугарског војника више није било…
Још стотинак метара даље и наиђосмо на искидану бодљикаву жицу. Лако је пређосмо. Али мало даље наишли смо на још једну, много тежу. Ипак, савладасмо и њу и нађосмо се у празној објавници. Нисмо били довољно обазриви, замало да настрадамо.
Неочекивамо, појави се бугарски војник и хитну на нас, једну за другом, две бомбе. Оне, срећом, падоше у ров испред нас и експлодираше… Истог часа, појавише се још два бугарска војника, који у трку бацише још две бомбе… Једна паде изнад објавнице, шрапнели зазујаше, али, срећом, сви остадосмо читави. Одмах затим, с друге стране ровова, наши војници отворише ватру из митраљеза, тукући правац нашег кретања… Полегали смо по земљи, очекујући да ватра умине…
Ватра је била све жешћа; наши су тукли митраљезима, али су са друге стране на којој смо се ми налазили, одговарали истом мером. Били смо у бугарским рововима и смрт нас је вребала на сваком кораку. Луне, Милутин, Обрен и Милоје шапатом се договорише шта да радимо даље. Знали смо да зору не смемо да дочекамо у бугарским објавницама… Могли би Бугари да нас заробе! А могу наши војници да крену у јуриш и да нас побију, јер не знају ко смо. Не знају да смо им кренули у сусрет…
Одлучено је да ту чекамо. Били смо на опрезу: страховали смо од Бугара, али и од наших…
Кад се ватра утишала и пао мрак, кренули смо даље. Пузали смо у колони по један и у току ноћи прешли бугарску борбену линију…
Од поласка са Гоча прошло је тачно двадесет седам дана.
Сишли смо у неки поток и опрезно кренули према рововима српских војника. Али, тек што смо прешли стотинак метара, наши нас приметише и засуше митраљеском ватром. Меци су звиждали поред нас, забијали се у дрвеће, кидали га… Даље нисмо могли. Дуго смо лежали у том потоку.
Поново ме обузе силан страх. Тешко је помислити на смрт уопште, а поготво на смрт од својих војника и то сада, пред циљем, после толико дана повлачења између непријатељских положаја, између заседа и потера…
Лежали смо и договарали се шта да радимо.
Чинило ми се да је она храброст, коју су Луне и други у свакој прилици испољавали, ишчезла. Видећи и њих забринуте, још више сам се уплашила.
Моји опанци подерани, ноге рањаве, из њих липти крв, снага на измаку. Мислила сам да је дошао крај нашим мукама. Остала је само једна препрека: ровови наших војника. На нишану смо њихових митраљеза којима су косили све који би им се приближили.
Свитало је, а ми смо још лежали у потоку.
Луне, забринут овом ситуацијом, рече:
– Иза нас су немачки и бугарски ровови. Провукли смо се… Међутим, права опасност је тек пред нама: наши војници! Не знају ко им долази. Морамо, ипак, напред… Најгоре је да овде останемо. Ако нам је суђено да погинемо од метка наших војника – нека буде…
Милутин предложи да сам крене према нашим рововима. Можда би тако успео да спречи несрећу… Међутим, Луне то одби. Затим заповеди да исечемо делове одеће и крпама завијемо ноге да се кретањем не бисмо одали. Пошто смо и то учинили, направилв смо овакав распоред: да Мирча, Обрен и ја идемо први, а Луне, Милутин и Милоје да нас штите с леђа ако наиђу Бугари.
Обрен се успротиви:
– Мене нико од наших не познаје! Распалиће по нама чим нас угледају. Искомадаће нас… Држе нас на нишану и само чекају да помолимо главу…
Пузили смо до жице. Таман сам помислила да ћемо се спасти, кад заштекта митраљез. Кад се ватра смири, Луне викну:
– Људи, браћо, не пуцајте! Овде Луне! Не пуцајте ако за Бога знате… Наши смо…
Митраљески рафал поново одјекну. Ако су нас и чули, наши нам, значи, не верују. Меци су нас приковали за земљу. Кутали смо неко време и чекали…
Наши су нас чули, али нам нису веровали. То сам касније сазнала од Ужичанина Љубинка Тамбурића, наредника у Четвртом пешадијском пуку Дринске дивизије, пред чијим смо рововима заустављени митраљеским рафалима.
Тамбурића је тог јутра предстража известила да је приметила неколико људских прилика које се примичу њиховом положају и да је отворила митраљеску ватру. Његова дужност је била да у случају опасности испали ракету – позив артиљерији да отвори ватру. Тамбурић је рекао предстражи да не отвара ватру, већ да нас пусти да се приближимо…
После неколико тренутака и он нас је видео. Стотине војника пратило је наше кретање према бодљикавој жици. Тамбурић је припремио ракете, али је оклевао. Војници гунђају зашто оклева. Говоре му: „Ваљда не чекаш, наредниче, да баце бомбе, па да тек онда гађамо?…”
Кад смо били на стотинак метара, Тамбурић је чуо Лунетов глас:
– Војници, браћо, не пуцајте! Ја сам Луне! Водим пријатеље…
Војници се ускомешаше. Неки гласно говоре:
– Море, треба распалити по бугарским шпијунима! Какав Луне! Лажу! Погледајте, сви су наоружани! Не оклевај, наредниче, весела ти мајка!
Очи војника гледале су час прилике које се примичу, час нишан на пушци, смањујући растојање. Тамбурић је заповедио да се не пуца без његове команде. Био је сигуран да се Бугари не би усудили да у зору дођу тако близу. Као да је имао неко предосећање. Говорио је војницима: „Можда су стварно наши! Ено, видим старијег човека у сељачкој одећи. Можда је онај високи Луне? Али откуд он насупрот нашим рововима?! А можда су Бугари? Али не, шта би сада Бугари могли да учине? Ништа! Видим их добро: наши су сигурно…”
Одлучио је да још мало причека. У том тренутку поново се чуо Лунетов глас. Питао је да ли има кога из чете капетана Миливоја Млађеновића.
Драма се ближила крају, јер је наредник Тамбурић одмах позвао капетана Млађеновића, који је, срећом, био у суседном рову.
Капетан је дотрчао. Препознао је Лунетов глас и позвао га да приђе ближе. Препознали су га још неки официри…
Неколико војника искочи из рова и пође нам у сусрет. Један каплар истрча и видећи ме изнемоглу, рањавих ногу, зграби ме у наручје и пренесе преко жице… Била сам у подераним опанцима, готово боса. Настаде неописива радост. Уведоше нас у неку бараку и понудише кафом… Однекуд донеше цокуле и шињел и дадоше их мени.
За Лунета је мало ко знао да је прешао у Србију. То је била строго поверљива тајна.
Вест о доласку необичне групе из Србије брзо око нас окупи војнике. Било их је из свих крајева земље и сви су питали исто: како је у Србији…
Док су ми превијали ране на ногама, говорила сам о страдању у отаџбини, о окупаторским војницима који пале српске домове, хапсе и прогоне старце, жене, чак и децу… Чинило ми се да свака моја реч у њима изазива нестрпљење да већ једном крену у пробој фронта.
Ту се нашло доста Ужичана. Сви су питали за своје и ја сам неуморно одговарала оно што сам знала. Међу њима био је и Малиша Стефановић, учитељ, који се није одвајао од свог фото-апарата ни у судбоносним бојевима. Он нас је сликао испред ровова. Те фотографије су убрзо стигле на све наше положаје дуж фронта…
Чим смо се мало окрепили, упутише нас најпре у пук, затим у штаб дивизије и Врховну команду.
У штабу дивизије сликали смо се са официрима и Швајцарцем Арчибалдом Рајсом, који је био велики пријатељ српског народа. Он је одлично говорио наш језик. О њему сам и раније слушала и дивила му се. Уживао је велику популарност међу војницима, волели су га као најрођенијег…
Рајс се распитивао о стању у Ужицу, у Врњачкој Бањи, селима кроз која смо прошли. Дуго смо причали и он је брижљиво бележио. Док смо разговарали, око нас се окупило на стотине војника. Као да не верују својим очима. Прилазе нам, загледају нас, грле, плачу, шапућу: „Наши… Отаџбина…”
Плачем и ја од радости. Најзад сам међу својима. Тражим да видим брата Милутина. Рекоше ми да је у близини. Обећаше ми да ће га одмах позвати телефоном. И, збиља, зову га, рекоше му да му је дошла сестра из Ужица, он се љути, не верује, каже да то с њим неко збија шалу… Говоре му то и официри, али он не верује. Прилазим телефону и кажем: „Ја сам, Милутине, твоја сестра, Љубица…” Чујем како грца, гуше га сузе… И ја плачем…
Мало касније дотрча Милутин. Грли ме, одмиче се, загледа. Као да не верује да сам то ја, његова сестра.
Седимо и причамо. Ја њему о мајци, сестрама, Ужицу, путу; он мени о оцу, браћи Драгутину и Чедомиру. Живи су, каже ми, то је најважније. Они су, рече ми, у Француској, отац је васпитач наших младића који су тамо наставили школовање.
Војници, упаоколо, седе и слушају наш разговор. Мисле на своје сестре, мајке, жене, децу. На своје домове. Охрабрени су мојим доласком. Нестрпљиви су, једва чекају тренутак да крену. Снажни су. Гледам их и знам да ништа неће моћи да их задржи кад крену у јуриш. Нема те силе која ће моћи да их заустави…
Док седимо и причамо, дотрча један официр и рече да одмах кренемо у Врховну команду, тамо нас чекају. Кренусмо у Буковик. Како су нас дочекали војводе и официри! Ту сам, први пут, видела војводе Степу Степановића и Живојина Мишића. Стегли су ми руку и честитали. Говорили су ми да сам јунак, да сам дошла у прави час, да сам први весник из поробљене Србије. Рекоше да ме треба и одликовати. И учинили су то: добила сам Златну медаљу за храброст Милоша Обилића.
Били су вољни да ми испуне сваку жељу. Вероватно су мислили да ћу пожелети да одем у Француску, да студирам…
– Реците слободно, учинићемо све што је у нашој моћи – рекоше у Врховној команди.
Шта да пожелим? Шта да кажем? Сетих се оне сељанке из села Марковића, оне племените мајке двоје деце, која је плакала поред свог спаљеног огњишта… Она нам је дала торбу пуну хране, испратила нас до Тијовца и молила да кажемо нашим војницима да су спаљени њихови домови, да су уцвељене њихове сестре и мајке и да – пожуре… Сетих се њеног унезвереног лица, суза…
Официри су стајали унаоколо и чекали.
Сетих се свега што сам преживела за време окупације. Скупих снагу и рекох у једном даху:
– Дозволите ми да својом руком испалим топовски хитац на бугарске и немачке ровове! Због патње мога народа…
Изненађени официри су се немо згледали. Али, друге није било: то је била моја жеља. Одвели су ме у оближњу шуму, где је добро скривена, била једна батерија… Цев је већ била уперена према непријатељским рововима. Кад сам испалила топовски хитац сузе су ми грунуле.
Убрзо су за оним топовским хицем загрмели картечи и зрнад зафијукала. Ишла сам од рова до рова и говорила војницима како изгледају њихове куће, колико су уцвељене њихове мајке, сестре, како их отаџбина жељно очекује…
Били су то дани пред онај судбоносни, одлучујући јуриш српске војске.
Солунци су брзо стигли до Ужица. С њима сам стигла и ја.

Од дружине с којом је кренула Љубица Чакаревић у сусрет борцима солунског фронта нико више није жив. Осим Италијана Пеге, који је оне ноћи нестао, и обавештајца Милоја Петровића, кога више никад није срела, остали су завршили живот пре другог светског рата и то под необичним околностима.
Драгутин Јовановић – Луне изгубио је живот почетком јула 1932. године у Нишу. Убио га је један полицијски агент. Новине нису опширно писале о том убиству, тако да су узроци овог злочина остали неразјашњени.
Зна се да је Луне у Нишу скупљао добровољне прилоге за бивше ратнике, инвалиде и изнемогле, који су, као што је познато, у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, живели у крајњој оскудици.
Шест година касније, у осамдесет трећој години, умро је његов отац Мирча. Сахрањен је поред свог сина на врњачком гробљу.
Милутин Петковић, наредник из Јагодине, стекао је чин мајора, али је, 1939. године и он умро под необичним околностима: инфаркт га је срушио с коња у кругу касарне…
Те године умро је и Обрен Младеновић, кмет омштине врњачке: напрасно, на улици у родном граду, испред тадашњег хотела „Јадран”.
Италијан Пега Ђовани се оне ноћи вратио назад. Уплашио се да ће их побити српски војници пред самим циљем. Избегао је оне заседе и потере и стигао у Јагодину. Ту је дочекао ослобођење. Касније се вратио у своју земљу и био секретар општине у једном малом месту близу Рима.
У ослобоћеној земљи Љубица Чакаревић је наставила племенити позив учитељице. Желела је да надокнади све оно што је изгубила за време аустроугарске окупације. Учитељевала је у Мачкату, Крвавцима, Табановићима, све у ужичком крају. Затим, после удаје, у Охриду, Ћићевцу и Раљи, где је стекла пензију.
Три године по завршетку рата, удала се за Николу де Сарна, сина италијанског дипломате Дионисија, који је био конзул у Београду. Мајка му је рођена у Перасту. Никола се родио у Београду, ту се школовао и дуго година био шеф железничке станице у Ћуприји, Рипњу, Ужицу, где су се и упознали. У првој години брака родила им се кћер Ида. Она је матурирала у Београду, али је отац желео да студира у Риму. Растанак са јединим дететом Љубици је тешко пао и желела је да се не раздвајају, па макар се привремено сви преселили у Италију. Тако је и било: живели су неко време у Ђенови, Милану и потом прешли у Рим. Ида је доктор фармацеутских наука. Удала се, али није заборавила ни своју отаџбину, ни гусле уз чије је звуке расла.
Љубица Чакаревић је зиме проводила у Италији, лета у својој отаџбини. Кад је умро њен муж, све чешће је долазила у Београд, где живе њене сестре Катарина, професор, и Милица, пенионер. У Ужицу је до пре неколико година имала сестру Ружицу, лекара, а у Сарајеву је доскора живео њен брат Милутин, учитељ у пензији…
Судбина је хтела да ова јунак-жена и велики родољуб не умре у туђини. Почетком јуна 1980. године дошла је у посету свом брату Милутину у Сарајево. Ту се разболела и после неколико дана умрла. Сахрањена је на сарајевском гробљу.
Октобра 2016. године њени посмртни остаци су ексхумирани, пренети у завичај и сахрањени уз све војне почасти на гробљу Доварје у Ужицу.