Bjelajac Natalija

1482
Bjelajac Natalija
Bjelajac Natalija

 

 

ime: Natalija
prezime: Bjelajac
ime oca:
mesto: Maribor, Beograd
opština: Maribor, Beograd
godina rođenja: 13. maj 1893.
godina smrti: 16. avgust 1974.
izvor podataka: „Žene solunci govore“ Antonije Đurić

 

SLOVENKA SLAVOM OVENČANA

Na tu veliku svečanost, na taj veličanstveni doček, koji i danas, posle šest i po decenija pamtim, poveo me stric Martin, oficir u jedanaestom pešadijskom puku “Karađorđe”… Kasnije ćemo o tome kako je moj stric, Slovenac Martin Javnornik, bio kapetan u srpskom puku, kako je iz Bosne prebegao u Srbiju, u Kragujevac. Posle možemo i o tome kako sam ja, Antonija Javornik, svršena gimnazijalka iz Maribora, došla u Kragujevac. Možda će to nekoga zanimati…
Vodeći me na tu svečanost stric kaže:
– Otvori dobro oči da vidiš i uši da čuješ. Otvori i dušu da sve to upiješ, da pamtiš…
I, stvarno, pamtim: granula zora, svanuo vedar dan, sinulo sunce, led se raskravio; svest je probuđena: brat bratu hrli, drug druga grli; ruka u ruci, u očima suze radosnice, na usnama opojne reči: dobro došao, brate moj…
Vidim li dobro? Vidim. Čujem li dobro? Čujem. Vidim razdraganu povorku koja kulja prema železničkoj stanici i tu se sabira, zastaje, raspituje, šapuće, propinje na prste da bolje vidi. Pristižu nove i nove grupe, u talasima, uglavnom mladići i devojke, moji vršnjaci, osamnaestogodišnjaci, ali ima i starijih, kao što ima i dece…
– Pustite i mene, deco, da i ja vidim kralja! – viče jedan starac i pokušava da se probije napred, da bi bolje video, ali ne vredi: masa je zbijena, ne može niko više napred, pa ni ovaj uporni starac.
Ali on se ne predaje tako lako:
– Ama, deco, čuste li vi mene, pustite me napred, da vidim kralja…
– Nije došao kralj! – šapuće neko starcu uvo. – Da je kralj, pustili bi te…
– Stvarno? – šeretski uzvraća starac. – Ma nemoj mi, sinovče, reći da nije kralj… A šta će ovoliki narod ovde? Nemojte, deco, zbijati šalu sa mnom. Nije lepo… Jeste, jeste, sigurno je došao kralj…
Starcu onda govore da su stigla braća iz Hrvatske, Hrvati i Srbi, studenti. Došli iz Zagreba, Praga, Beča, Graca, Splita, iz Bosne… Došli da ovde, u srcu Karađorđeve Šumadije u kojoj je planula prva puška za oslobođenje, pokažu zajedničkim neprijateljima, i srpskim i hrvatskim, da smo jednim mlekom zadojeni, da smo deca iste majke, da nam je istovetna sudbina, ideal i put – put narodnog ujedinjenja… Došli da se pobratime i da jedan drugom obećaju da će uvek biti zajedno, u dobru i u zlu…
Starac sve to sluša, kaže da sve to razume, da je sve to potrebno:
– E, ako je tako, neka bude sa srećom! – dovikuje onima oko sebe. Neka je sa srećom…
U tom trenutku odjeknuše topovske salve u čast gostiju. Zalepršaše se hrvatske i srpske zastave, prolomiše se bratski pozdravi i zvuci vojne muzike…
– Živeo kralj! – uzviknu starac iz sve snage. – Živeo naš čika Pera!
A kad vojna muzika zasvira “Hej, trubaču s bojne Drine”, starac se uznemiri, pa priđe mome stricu Martinu i upita ga:
– Je li, očiju ti, gospodine kapetane, kaži mi pošteno, da li je došao kralj?
– Nije, striko! – odgovara moj stric i tapše ga prijateljski po ramenu.
– A da nije počeo rat kad gruvaju topovi? – hoće starac da raščisti situaciju kad js već našao ozbiljnog sagovornika.
– Nije! – kaže stric i objašnjava mu šta se dešava na železničkoj stanici i ko je sve došao…
Pamtim, kažem, i danas taj doček. A pamtim i dan: deseti april 1912. godine. Došli mladići iz porobljene zemlje, iz austro-ugarske carevine. Znaju: ovde sloboda nije zamenjena tamnicom, ovde se slobodno zboruje i slobodno govori, ovde nema knjiga na lomači i nema zabranjenih novina… Sloboda ovde caruje… Ovde nema po zlu čuvenog bana Cuvaja, bečko-peštansko-carsko-kraljevskog komesara koji je zaveo nasilnički režim ne bi li silom ugušio narodnu svest da su Hrvati i Srbi braća, da im je cilj zajednički – da žive u slobodi…
Time bi carski komesar Cuvaj, ako bi mu to ugušenje pošlo za rukom, izvadio kost iz grla i trun iz oka carske gospode u Beču i Pešti koja strepi od sloge Hrvata i Srba… Da su sada, kojim slučajem, ovde, u Kragujevcu, u srcu Šumadije, da čuju kako se kliče slobodi i kako se zahteva kazna tiranima…
Ovde, ovog sunčanog aprila, kliče se hrvatskoj i srpskoj omladini, pevaju se hrvatska i srpska himna, vije se kolo srpske i hrvatske mladeži, čvrsto, snažno, postojano… To treba proslaviti, to treba videti: sinovi Hrvatske pohode sinove Srbije. Došli mili milima, rođeni rođenima, okupili se u srcu Šumadije unuci pramajke Slavije, sestrinska deca Hrvatske i Srbije… Sad je čas da se pokaže dušmanima, koji žare i pale, da “još živi duh slovenski…”
– Otvori dušu da sve upiješ, da pamtiš ovaj dan i ovaj čas! – kaže mi ponovo stric Martin i meni se čini da u njegovim očima vidim suze. Suze radosnice… I drugi oko nas plaču, jer neko sa govornice pominje Ljubljanu i Maribor, pominje Sarajevo, pa onda Skoplje i Kumanovo, Prizren i Novi Pazar, Prijepolje i Pljevlja… Pominje braću koja su u ropstvu, kojima tuđin vlada; tamo Nemac, onde Turčin… Možemo li – pita vatreni govornik, možemo li to mirno da gledamo, da nam braća budu u ropstvu, da ih zlotvor kinji i muči…
Plačem i ja, steglo me nešto u grlu, boli… Znam kako ropstvo izgleda, znam šta radi zlotvor, juče sam, tako reći, pobegla iz Slovenije, došla u Srbiju i Šumadiju… Plačem jer se pominje Maribor i meni se čini da tog časa gledam njegove ulice i školu iz koje sam tek izišla…
Uzvici prekidaju moje razmišljanje, jer neko moli da napravimo prolaz da prođu gosti. Najpre se vide zastave, hrvatske i srpske, pa se onda čuje vojna muzika i, evo – ide povorka mladića iz Hrvatske, Bosne, Dalmacije… Ide i zastaje pred zgradom gimnazije, a sa njenog balkona govori Ivo Bjelović, student, Hrvat iz Dalmacije. Govori vatreno, trezveno, otkriva nam svoje srce i svoju dušu, želje omladine Hrvatske i želje omladine Srbije da budu zajedno, jer su braća…
Odatle se ide u hotel “Takovo”, pa u “Pivnicu”, na banket. Povorka se ne razilazi, domaćini se okupili i prate goste u stopu – ima na hiljade mladića i devojaka… Opet zdravice, opet besede – govori i predsednik kragujevačke opštine, sa hrvatske strane neko otpozdravlja… Kliče se slobodi, pravdi, istini, rodoljublju, bratstvu… Kliče se ljudskim idealima…
Posle odosmo na strelište. Tamo šumadijski sokoli izvode vežbe, ali tu je i vojska: artiljerija u galopu, nadire pešadija uz grmljavinu topova, mitraljeza i pušaka. Svima zastaje dah, sve se ori od pokliča… Priređen je i megdan, a na megdanu Jovo Kursula i Arapin… Kursula u šumadijskoj odeći u koporanu i sa opancima na nogama, a Arapin u turskoj odeći, sa čalmom i krivom turskom sabljom… Pošto su razigrali konje, ustremiše se jedan na drugog… Kursulina laka bedevija poigrava po megdanu, ali poigrava i Arapinov konj… U silnom sudaru padne jedna glava, krvava, koju Kursula nabija na koplje… Gosti iz Hrvatske aplaudiraju iz sve snage, masa kliče Kursuli koji na konju lagano prolazi pored nje, visoko držeći koplje na čijem je vrhu Arapinova glava…
Dok se još pljeskalo kostimiranom Kursuli, na poljani je započela masovna borba Srba i Rusa s jedne i Turaka s druge strane. Srbi su, uz pripomoć Rusa, pobedili Turke koji su bežali širokim poljem… I ovom scenom, kojom se oživljavala istorija oslobođenja srpskog naroda, gosti su bili oduševljeni, pa se klicanje pretvorilo u ovacije srpskoj vojsci…
Tako je onda bilo. Zašto ja sada, posle toliko godina, govorim o potresnim, uzbudljivim scenama koje sam doživela na kragujevačkim ulicama? Upravo zato što je to bilo prelomno u mome životu, što će me, ubrzo posle ove svačanosti, sa kragujevačkih ulica sudbina odvesti na bojišta na kojima ću steći najveća srpska odlikovanja…
Moj stric Martin bio oficir, poručnik u austrougarskoj vojsci. Službovao je negde u Bosni. Ne znam kako je kao oficir živeo, ali znam da je bio revoltiran kad je objavljena aneksija Bosne i Hercegovine. Bio je besan. Dokle će, govorio je jednom prilikom mome ocu, njegovom bratu, dokle će tuđinci da tlače ovaj narod? I moj otac je bio ogorčen…
Stric mi doneo knjigu srpskih junačkih pesama, pisanu ćirilicom. . .
Ta knjiga je bila prva te vrste u našoj kući. Nisam znala ćirilicu. . . Brzo sam je savladala i pročitala knj