Бјелајац Наталија

1481
Бјелајац Наталија
Бјелајац Наталија

 

 

име: Наталија
презиме: Бјелајац
име оца:
место: Марибор, Београд
општина: Марибор, Београд
година рођења: 13. мај 1893.
година смрти: 16. август 1974.
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

СЛОВЕНКА СЛАВОМ ОВЕНЧАНА

На ту велику свечаност, на тај величанствени дочек, који и данас, после шест и по деценија памтим, повео ме стриц Мартин, официр у једанаестом пешадијском пуку “Карађорђе”… Касније ћемо о томе како је мој стриц, Словенац Мартин Јавнорник, био капетан у српском пуку, како је из Босне пребегао у Србију, у Крагујевац. После можемо и о томе како сам ја, Антонија Јаворник, свршена гимназијалка из Марибора, дошла у Крагујевац. Можда ће то некога занимати…
Водећи ме на ту свечаност стриц каже:
– Отвори добро очи да видиш и уши да чујеш. Отвори и душу да све то упијеш, да памтиш…
И, стварно, памтим: гранула зора, свануо ведар дан, синуло сунце, лед се раскравио; свест је пробуђена: брат брату хрли, друг друга грли; рука у руци, у очима сузе радоснице, на уснама опојне речи: добро дошао, брате мој…
Видим ли добро? Видим. Чујем ли добро? Чујем. Видим раздрагану поворку која куља према железничкој станици и ту се сабира, застаје, распитује, шапуће, пропиње на прсте да боље види. Пристижу нове и нове групе, у таласима, углавном младићи и девојке, моји вршњаци, осамнаестогодишњаци, али има и старијих, као што има и деце…
– Пустите и мене, децо, да и ја видим краља! – виче један старац и покушава да се пробије напред, да би боље видео, али не вреди: маса је збијена, не може нико више напред, па ни овај упорни старац.
Али он се не предаје тако лако:
– Ама, децо, чусте ли ви мене, пустите ме напред, да видим краља…
– Није дошао краљ! – шапуће неко старцу уво. – Да је краљ, пустили би те…
– Стварно? – шеретски узвраћа старац. – Ма немој ми, синовче, рећи да није краљ… А шта ће оволики народ овде? Немојте, децо, збијати шалу са мном. Није лепо… Јесте, јесте, сигурно је дошао краљ…
Старцу онда говоре да су стигла браћа из Хрватске, Хрвати и Срби, студенти. Дошли из Загреба, Прага, Беча, Граца, Сплита, из Босне… Дошли да овде, у срцу Карађорђеве Шумадије у којој је планула прва пушка за ослобођење, покажу заједничким непријатељима, и српским и хрватским, да смо једним млеком задојени, да смо деца исте мајке, да нам је истоветна судбина, идеал и пут – пут народног уједињења… Дошли да се побратиме и да један другом обећају да ће увек бити заједно, у добру и у злу…
Старац све то слуша, каже да све то разуме, да је све то потребно:
– Е, ако је тако, нека буде са срећом! – довикује онима око себе. Нека је са срећом…
У том тренутку одјекнуше топовске салве у част гостију. Залепршаше се хрватске и српске заставе, проломише се братски поздрави и звуци војне музике…
– Живео краљ! – узвикну старац из све снаге. – Живео наш чика Пера!
А кад војна музика засвира “Хеј, трубачу с бојне Дрине”, старац се узнемири, па приђе моме стрицу Мартину и упита га:
– Је ли, очију ти, господине капетане, кажи ми поштено, да ли је дошао краљ?
– Није, стрико! – одговара мој стриц и тапше га пријатељски по рамену.
– А да није почео рат кад грувају топови? – хоће старац да рашчисти ситуацију кад јс већ нашао озбиљног саговорника.
– Није! – каже стриц и објашњава му шта сe дешава на железничкој станици и ко јe свe дошао…
Памтим, кажем, и данас тај дочек. А памтим и дан: десети април 1912. године. Дошли младићи из поробљене земље, из аустро-угарске царевине. Знају: овде слобода није замењена тамницом, овде се слободно зборује и слободно говори, овде нема књига на ломачи и нема забрањених новина… Слобода овде царује… Овде нема по злу чувeног бана Цуваја, бечко-пештанско-царско-краљевског комесара који је завео насилнички режим не би ли силом угушио народну свест да су Хрвати и Срби браћа, да им је циљ заједнички – да живе у слободи…
Тиме би царски комeсар Цувај, ако би му то угушење пошло за руком, извадио кост из грла и трун из ока царске господе у Бечу и Пешти која стрепи од слоге Хрвата и Срба… Да су сада, којим случајем, овде, у Крагујевцу, у срцу Шумадије, да чују како се кличе слободи и како се захтева казна тиранима…
Овде, овог сунчаног априла, кличе се хрватској и српској омладини, певају се хрватска и српска химна, вије се коло српске и хрватске младежи, чврсто, снажно, постојано… То треба прославити, то треба видети: синови Хрватске походе синове Србије. Дошли мили милима, рођени рођенима, окупили се у срцу Шумадије унуци прамајке Славије, сестринска деца Хрватске и Србије… Сад је час да се покаже душманима, који жаре и пале, да “још живи дух словенски…”
– Отвори душу да све упијеш, да памтиш овај дан и овај час! – каже ми поново стриц Мартин и мени се чини да у његовим очима видим сузе. Сузе радоснице&#