Бјелајац Наталија

1290
Бјелајац Наталија
Бјелајац Наталија

 

 

име: Наталија
презиме: Бјелајац
име оца:
место: Марибор, Београд
општина: Марибор, Београд
година рођења: 13. мај 1893.
година смрти: 16. август 1974.
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

СЛОВЕНКА СЛАВОМ ОВЕНЧАНА

На ту велику свечаност, на тај величанствени дочек, који и данас, после шест и по деценија памтим, повео ме стриц Мартин, официр у једанаестом пешадијском пуку “Карађорђе”… Касније ћемо о томе како је мој стриц, Словенац Мартин Јавнорник, био капетан у српском пуку, како је из Босне пребегао у Србију, у Крагујевац. После можемо и о томе како сам ја, Антонија Јаворник, свршена гимназијалка из Марибора, дошла у Крагујевац. Можда ће то некога занимати…
Водећи ме на ту свечаност стриц каже:
– Отвори добро очи да видиш и уши да чујеш. Отвори и душу да све то упијеш, да памтиш…
И, стварно, памтим: гранула зора, свануо ведар дан, синуло сунце, лед се раскравио; свест је пробуђена: брат брату хрли, друг друга грли; рука у руци, у очима сузе радоснице, на уснама опојне речи: добро дошао, брате мој…
Видим ли добро? Видим. Чујем ли добро? Чујем. Видим раздрагану поворку која куља према железничкој станици и ту се сабира, застаје, распитује, шапуће, пропиње на прсте да боље види. Пристижу нове и нове групе, у таласима, углавном младићи и девојке, моји вршњаци, осамнаестогодишњаци, али има и старијих, као што има и деце…
– Пустите и мене, децо, да и ја видим краља! – виче један старац и покушава да се пробије напред, да би боље видео, али не вреди: маса је збијена, не може нико више напред, па ни овај упорни старац.
Али он се не предаје тако лако:
– Ама, децо, чусте ли ви мене, пустите ме напред, да видим краља…
– Није дошао краљ! – шапуће неко старцу уво. – Да је краљ, пустили би те…
– Стварно? – шеретски узвраћа старац. – Ма немој ми, синовче, рећи да није краљ… А шта ће оволики народ овде? Немојте, децо, збијати шалу са мном. Није лепо… Јесте, јесте, сигурно је дошао краљ…
Старцу онда говоре да су стигла браћа из Хрватске, Хрвати и Срби, студенти. Дошли из Загреба, Прага, Беча, Граца, Сплита, из Босне… Дошли да овде, у срцу Карађорђеве Шумадије у којој је планула прва пушка за ослобођење, покажу заједничким непријатељима, и српским и хрватским, да смо једним млеком задојени, да смо деца исте мајке, да нам је истоветна судбина, идеал и пут – пут народног уједињења… Дошли да се побратиме и да један другом обећају да ће увек бити заједно, у добру и у злу…
Старац све то слуша, каже да све то разуме, да је све то потребно:
– Е, ако је тако, нека буде са срећом! – довикује онима око себе. Нека је са срећом…
У том тренутку одјекнуше топовске салве у част гостију. Залепршаше се хрватске и српске заставе, проломише се братски поздрави и звуци војне музике…
– Живео краљ! – узвикну старац из све снаге. – Живео наш чика Пера!
А кад војна музика засвира “Хеј, трубачу с бојне Дрине”, старац се узнемири, па приђе моме стрицу Мартину и упита га:
– Је ли, очију ти, господине капетане, кажи ми поштено, да ли је дошао краљ?
– Није, стрико! – одговара мој стриц и тапше га пријатељски по рамену.
– А да није почео рат кад грувају топови? – хоће старац да рашчисти ситуацију кад јс већ нашао озбиљног саговорника.
– Није! – каже стриц и објашњава му шта сe дешава на железничкој станици и ко јe свe дошао…
Памтим, кажем, и данас тај дочек. А памтим и дан: десети април 1912. године. Дошли младићи из поробљене земље, из аустро-угарске царевине. Знају: овде слобода није замењена тамницом, овде се слободно зборује и слободно говори, овде нема књига на ломачи и нема забрањених новина… Слобода овде царује… Овде нема по злу чувeног бана Цуваја, бечко-пештанско-царско-краљевског комесара који је завео насилнички режим не би ли силом угушио народну свест да су Хрвати и Срби браћа, да им је циљ заједнички – да живе у слободи…
Тиме би царски комeсар Цувај, ако би му то угушење пошло за руком, извадио кост из грла и трун из ока царске господе у Бечу и Пешти која стрепи од слоге Хрвата и Срба… Да су сада, којим случајем, овде, у Крагујевцу, у срцу Шумадије, да чују како се кличе слободи и како се захтева казна тиранима…
Овде, овог сунчаног априла, кличе се хрватској и српској омладини, певају се хрватска и српска химна, вије се коло српске и хрватске младежи, чврсто, снажно, постојано… То треба прославити, то треба видети: синови Хрватске походе синове Србије. Дошли мили милима, рођени рођенима, окупили се у срцу Шумадије унуци прамајке Славије, сестринска деца Хрватске и Србије… Сад је час да се покаже душманима, који жаре и пале, да “још живи дух словенски…”
– Отвори душу да све упијеш, да памтиш овај дан и овај час! – каже ми поново стриц Мартин и мени се чини да у његовим очима видим сузе. Сузе радоснице… И други око нас плачу, јер неко са говорнице помиње Љубљану и Марибор, помиње Сарајево, па онда Скопље и Куманово, Призрен и Нови Пазар, Пријепоље и Пљевља… Помиње браћу која су у ропству, којима туђин влада; тамо Немац, онде Турчин… Можемо ли – пита ватрени говорник, можемо ли то мирно да гледамо, да нам браћа буду у ропству, да их злотвор кињи и мучи…
Плачем и ја, стегло ме нешто у грлу, боли… Знам како ропство изгледа, знам шта ради злотвор, јуче сам, тако рећи, побегла из Словеније, дошла у Србију и Шумадију… Плачем јер се помиње Марибор и мени се чини да тог часа гледам његове улице и школу из које сам тек изишла…
Узвици прекидају моје размишљање, јер неко моли да направимо пролаз да прођу гости. Најпре се виде заставе, хрватске и српске, па се онда чује војна музика и, ево – иде поворка младића из Хрватске, Босне, Далмације… Иде и застаје пред зградом гимназије, а са њеног балкона говори Иво Бјеловић, студент, Хрват из Далмације. Говори ватрено, трезвено, открива нам своје срце и своју душу, жеље омладине Хрватске и жеље омладине Србије да буду заједно, јер су браћа…
Одатле се иде у хотел “Таково”, па у “Пивницу”, на банкет. Поворка се не разилази, домаћини се окупили и прате госте у стопу – има на хиљаде младића и девојака… Опет здравице, опет беседе – говори и председник крагујевачке општине, са хрватске стране неко отпоздравља… Кличе се слободи, правди, истини, родољубљу, братству… Кличе се људским идеалима…
После одосмо на стрелиште. Тамо шумадијски соколи изводе вежбе, али ту је и војска: артиљерија у галопу, надире