Бјелајац Наталија

456
Бјелајац Наталија
Бјелајац Наталија

 

 

име: Наталија
презиме: Бјелајац
име оца:
место: Марибор, Београд
општина: Марибор, Београд
година рођења: 13. мај 1893.
година смрти: 16. август 1974.
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

СЛОВЕНКА СЛАВОМ ОВЕНЧАНА

На ту велику свечаност, на тај величанствени дочек, који и данас, после шест и по деценија памтим, повео ме стриц Мартин, официр у једанаестом пешадијском пуку “Карађорђе”… Касније ћемо о томе како је мој стриц, Словенац Мартин Јавнорник, био капетан у српском пуку, како је из Босне пребегао у Србију, у Крагујевац. После можемо и о томе како сам ја, Антонија Јаворник, свршена гимназијалка из Марибора, дошла у Крагујевац. Можда ће то некога занимати…
Водећи ме на ту свечаност стриц каже:
– Отвори добро очи да видиш и уши да чујеш. Отвори и душу да све то упијеш, да памтиш…
И, стварно, памтим: гранула зора, свануо ведар дан, синуло сунце, лед се раскравио; свест је пробуђена: брат брату хрли, друг друга грли; рука у руци, у очима сузе радоснице, на уснама опојне речи: добро дошао, брате мој…
Видим ли добро? Видим. Чујем ли добро? Чујем. Видим раздрагану поворку која куља према железничкој станици и ту се сабира, застаје, распитује, шапуће, пропиње на прсте да боље види. Пристижу нове и нове групе, у таласима, углавном младићи и девојке, моји вршњаци, осамнаестогодишњаци, али има и старијих, као што има и деце…
– Пустите и мене, децо, да и ја видим краља! – виче један старац и покушава да се пробије напред, да би боље видео, али не вреди: маса је збијена, не може нико више напред, па ни овај упорни старац.
Али он се не предаје тако лако:
– Ама, децо, чусте ли ви мене, пустите ме напред, да видим краља…
– Није дошао краљ! – шапуће неко старцу уво. – Да је краљ, пустили би те…
– Стварно? – шеретски узвраћа старац. – Ма немој ми, синовче, рећи да није краљ… А шта ће оволики народ овде? Немојте, децо, збијати шалу са мном. Није лепо… Јесте, јесте, сигурно је дошао краљ…
Старцу онда говоре да су стигла браћа из Хрватске, Хрвати и Срби, студенти. Дошли из Загреба, Прага, Беча, Граца, Сплита, из Босне… Дошли да овде, у срцу Карађорђеве Шумадије у којој је планула прва пушка за ослобођење, покажу заједничким непријатељима, и српским и хрватским, да смо једним млеком задојени, да смо деца исте мајке, да нам је истоветна судбина, идеал и пут – пут народног уједињења… Дошли да се побратиме и да један другом обећају да ће увек бити заједно, у добру и у злу…
Старац све то слуша, каже да све то разуме, да је све то потребно:
– Е, ако је тако, нека буде са срећом! – довикује онима око себе. Нека је са срећом…
У том тренутку одјекнуше топовске салве у част гостију. Залепршаше се хрватске и српске заставе, проломише се братски поздрави и звуци војне музике…
– Живео краљ! – узвикну старац из све снаге. – Живео наш чика Пера!
А кад војна музика засвира “Хеј, трубачу с бојне Дрине”, старац се узнемири, па приђе моме стрицу Мартину и упита га:
– Је ли, очију ти, господине капетане, кажи ми поштено, да ли је дошао краљ?
– Није, стрико! – одговара мој стриц и тапше га пријатељски по рамену.
– А да није почео рат кад грувају топови? – хоће старац да рашчисти ситуацију кад јс већ нашао озбиљног саговорника.
– Није! – каже стриц и објашњава му шта сe дешава на железничкој станици и ко јe свe дошао…
Памтим, кажем, и данас тај дочек. А памтим и дан: десети април 1912. године. Дошли младићи из поробљене земље, из аустро-угарске царевине. Знају: овде слобода није замењена тамницом, овде се слободно зборује и слободно говори, овде нема књига на ломачи и нема забрањених новина… Слобода овде царује… Овде нема по злу чувeног бана Цуваја, бечко-пештанско-царско-краљевског комесара који је завео насилнички режим не би ли силом угушио народну свест да су Хрвати и Срби браћа, да им је циљ заједнички – да живе у слободи…
Тиме би царски комeсар Цувај, ако би му то угушење пошло за руком, извадио кост из грла и трун из ока царске господе у Бечу и Пешти која стрепи од слоге Хрвата и Срба… Да су сада, којим случајем, овде, у Крагујевцу, у срцу Шумадије, да чују како се кличе слободи и како се захтева казна тиранима…
Овде, овог сунчаног априла, кличе се хрватској и српској омладини, певају се хрватска и српска химна, вије се коло српске и хрватске младежи, чврсто, снажно, постојано… То треба прославити, то треба видети: синови Хрватске походе синове Србије. Дошли мили милима, рођени рођенима, окупили се у срцу Шумадије унуци прамајке Славије, сестринска деца Хрватске и Србије… Сад је час да се покаже душманима, који жаре и пале, да “још живи дух словенски…”
– Отвори душу да све упијеш, да памтиш овај дан и овај час! – каже ми поново стриц Мартин и мени се чини да у његовим очима видим сузе. Сузе радоснице… И други око нас плачу, јер неко са говорнице помиње Љубљану и Марибор, помиње Сарајево, па онда Скопље и Куманово, Призрен и Нови Пазар, Пријепоље и Пљевља… Помиње браћу која су у ропству, којима туђин влада; тамо Немац, онде Турчин… Можемо ли – пита ватрени говорник, можемо ли то мирно да гледамо, да нам браћа буду у ропству, да их злотвор кињи и мучи…
Плачем и ја, стегло ме нешто у грлу, боли… Знам како ропство изгледа, знам шта ради злотвор, јуче сам, тако рећи, побегла из Словеније, дошла у Србију и Шумадију… Плачем јер се помиње Марибор и мени се чини да тог часа гледам његове улице и школу из које сам тек изишла…
Узвици прекидају моје размишљање, јер неко моли да направимо пролаз да прођу гости. Најпре се виде заставе, хрватске и српске, па се онда чује војна музика и, ево – иде поворка младића из Хрватске, Босне, Далмације… Иде и застаје пред зградом гимназије, а са њеног балкона говори Иво Бјеловић, студент, Хрват из Далмације. Говори ватрено, трезвено, открива нам своје срце и своју душу, жеље омладине Хрватске и жеље омладине Србије да буду заједно, јер су браћа…
Одатле се иде у хотел “Таково”, па у “Пивницу”, на банкет. Поворка се не разилази, домаћини се окупили и прате госте у стопу – има на хиљаде младића и девојака… Опет здравице, опет беседе – говори и председник крагујевачке општине, са хрватске стране неко отпоздравља… Кличе се слободи, правди, истини, родољубљу, братству… Кличе се људским идеалима…
После одосмо на стрелиште. Тамо шумадијски соколи изводе вежбе, али ту је и војска: артиљерија у галопу, надире пешадија уз грмљавину топова, митраљеза и пушака. Свима застаје дах, све се ори од поклича… Приређен је и мегдан, а на мегдану Јово Курсула и Арапин… Курсула у шумадијској одећи у копорану и са опанцима на ногама, а Арапин у турској одећи, са чалмом и кривом турском сабљом… Пошто су разиграли коње, устремише се један на другог… Курсулина лака бедевија поиграва по мегдану, али поиграва и Арапинов коњ… У силном судару падне једна глава, крвава, коју Курсула набија на копље… Гости из Хрваtске аплаудирају из све снаге, маса кличе Курсули који на коњу лагано пролази поред ње, високо држећи копље на чијем је врху Арапинова глава…
Док се још пљескало костимираном Курсули, на пољани је започела масовна борба Срба и Руса с једне и Турака с друге стране. Срби су, уз припомоћ Руса, победили Турке који су бежали широким пољем… И овом сценом, којом се оживљавала историја ослобођења српског народа, гости су били одушевљени, па се клицање претворило у овације српској војсци…
Тако је онда било. Зашто ја сада, после толико година, говорим о потресним, узбудљивим сценама које сам доживела на крагујевачким улицама? Управо зато што је то било преломно у моме животу, што ће ме, убрзо после ове свачаности, са крагујевачких улица судбина одвести на бојишта на којима ћу стећи највећа српска одликовања…
Мој стриц Мартин био официр, поручник у аустроугарској војсци. Службовао је негде у Босни. Не знам како је као официр живео, али знам да је био револтиран кад је објављена анексија Босне и Херцеговине. Био је бесан. Докле ће, говорио је једном приликом моме оцу, његовом брату, докле ће туђинци да тлаче овај народ? И мој отац је био огорчен…
Стриц ми донео књигу српских јуначких песама, писану ћирилицом. . .
Та књига је била прва те врсте у нашој кући. Нисам знала ћирилицу. . . Брзо сам је савладала и прочитала књигу, па сам писала стрицу и тражила да ми пошаље и друге књиге писане ћирилицом. Не знам где их је он набављао, али знам да је међу Србима имао доста пријатеља. Волели су га, као што је и он њих волео. . .
Срби, с којима је мој стриц био у великом пријатељству, нису ништа крили од њега; нису, тако, прикривали ни своју мржњу према аустро-угарској царевини која би да отима туђу земљу и буде господар другим народима… Ни мој стриц није крио да не воли туђина и да му је мрска униформа коју је стицајем прилика морао да обуче… Исповедао се стриц њима, а и они се, богме, исповедали њему – као да су најближи, као да су рођена браћа… Па кад је већ тако, питали они њега: како би било, Мартине, да ми теби мало припомогнемо, да скинеш ту униформу и да обучеш другу, српску, па да се заједно боримо за слободу поробљене словенске браће? Питали га они поштено, а он њима поштено и одговорио: добро би било; лепо би то, браћо, било, али како то да изведемо? То је наша ствар, рекли су, то ћемо ми извести, само ако си вољан? Стриц је на то рекао да му је то велика жеља. Волео би да живи у Србији, јер у Србији влада слобода, у Србију сви поробљени гледају као у идеал…
Договорили се да се ствар испита, да се све лепо утврди, да се нађу људи који ће мога стрица Мартина Јаворника, поручиика аустроугарске нојске, да пребаце преко границе у Србију. Рад на томе је потрајао неколико недеља, а онда су јавили Мартину да још једном размисли, и ако је вољан да само одреди дан. . . Стриц, тако, одредио дан, а они учинили остало: један га, ноћу, опрезно, кришом, довео до границе. Ту их, у врбаку, чекао чамац, па тихо, без весала, запловили преко Дрине. Прихватили га српски граничари и отпремили даље – најпре у Шабац, одатле у Београд, па у Крагујевац…
Стриц је испричао све што му је лежало на срцу. Српски официри су слушали, па напослетку брату Словенцу зажелели добродошлицу. Нека је са срећом! Заједно ћемо, једног дана, ако Бог да, у рат, да ослободимо браћу Словене од туђинског јарма… Ту су му признали чин који је имао у аустроугарској војсци. После неког времена, унапређен је у чин капетана…
Мој отац, Мартинов брат, годину дана није знао шта се с њим догодило. Све док једног дана, не знам како, којим путем, није стигло писмо. У њему: шта се збило и где се сада налази. Добро је, само кад је жив, рекао је тада мој отац… Мислио је да су га тајно смакли зато што је нешто лануо против Беча и Пеште…
Xтела бих и ја у Србију, хтела бих код стрица, али нисам умела да то изведем на најбољи начин. Побегнем од куће и дођем некако до Земуна, ту ме ухвате и врате родитељима у Марибор. Отац ме је у подрум затворио, претио да ће ме пребити ако ми још једном падне на памет да бежим од куће… Потом је постао благ: стрпи се, вели, дете моје, тешки су дани, можда ће и нама, једног дана, гранути сунце слободе… Кажем да хоћу у Србију, код стрица, тамо је слобода, и нема туђинаца…
Идуће године, кад сам завршила матуру, покушам поново: опет сам била и неспретна и несрећна – ухвате ме и врате. Запрете ми дужим затвором… Држали су ме само два дана, па ме спровели у Марибор. Види отац: могу лудо да изгубим главу… Каже: не ради се то тако, дете моје, не може се главом кроз зид, мора то много паметније. Кад је видео да ме ништа више не може задржати, па макар и главу изгубила, одлучи да ми помогне. Имао је друга у Земуну, заједно били у војсци, спријатељили се, после и дописивали… Пусти, вели ми отац, да ја то припремим, да видим шта може да се учини. И, стварно, писао је томе пријатељу, Фрања се звао, и питао га – какав је пут преко баре… Можели се, дакле, преко Саве, у Београд? Одговор је гласио: преко баре се иде тешко, али иам дана кад је проходно…
Отац је то стварно добро радио. Хтео је да буде сигуран да ћу проћи. Потрајала та њихова преписка, а онда, једне вечерп, закуцам на врата очевог земунског пријатеља. Ја сам та и та, кажем, а Фрања, види се, није одушевљен. Зна он какав је то ризик, али мора да се жртвује. Ту сам остала три дана, па је тај добри, одважни човек одлучио да кренемо преко баре… Дошли смо до Саве. С десне стране, мало подаље, била је аустроугарска караула, тамо је све било мирно, а ми смо ускочили у чамац… Ето, стриц Мартин преко Дрине, ја преко Саве. Нико нас није приметио, није било пуцњаве, све је било мирно, само се мени чинило да је Сава као море, никад стићи на другу обалу. Прихватили ме српски војници, а Фрања се одмах вратио. Све сам рекла: ко сам и шта сам, како сам два пута покушавала да пребегнем у Србију и како су ме били затворили и претили судом… Рекла сам ко ми је стриц и где се налази … Нешто су, сигурна сам, проверавали, јер су ми већ сутрадан рекли да је све у реду и да ме стриц чека у Крагујевцу…
Ја сам дошла у марту 1912. године, а само нешто мало касније, десетог априла, као што рекох, дође она велика група студената из Хрватске и Босне… Мој стриц је до тада живео самачким животом: хранио се у официрској менажи, рубље му је прала нека жена у кући где је становао… Преузела сам бригу о њему – спремала сам храну, бринула о стану. Брзо сам дошла у контакт с мојим вршњацима – сви су у мени гледали сестру коју је невоља натерала да напусти своје огњиште и пресели се у Србију. Мада сам одлично читала ћирилицу, примећивало се да сам Словенка… Договорисмо се да на јесен потражим запослење. Школована сам. Осам разреда гимназије… У то време школа се много ценила. Само још мало језик да савладам…
Дође јесен, а с њом и – рат. Србија објавила рат Турској… Боже, тог заноса, тог одушевљења, тих поклича на улицама Крагујевца! Сви у заносу кликћу: У бој! У бој! Младићи, још голобради дечаци, захваћени таласом одушевљења, обилазе команде и моле да их приме у војску. Отуда се многи враћају разочарани: не требају им деца… Тако им рекли. Кући и пијте млеко, па кад порастете – чека вас пушка… Неки наредници с њима збијали шалу.
Стриц Мартин – срећан! Почело је, у име Бога, каже. Најпре ћемо да истерамо Турке, а после, уз Божју помоћ, и Швабе из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине… Мене онај занос од априла још држи. Расположење крагујевачке омладинс је и мене захватило – струји ми нека радост кроз цело биће. Мислим, почело је, дошао је час да се туђин протера са словенске земље…
Стрица Мартина два дана нисам готово ни видела: обузет је мобилизацијом, списковима обвезника… У стан долази уморан, али срећан. Ово је, каже, невероватан народ – сви хоће у рат, дечаци и старци… Долазе и девојке, хоће да буду болничарке. . .
Донесе, једног дана, наредбу старог краља Петра трупама. Читај ми, вели, Антонија, али лепо. И гласно. И ја читам: „Војници, грозна нечовештва која Турци чине над нашом браћом превршила су сваку меру. Нема дана да се по неколико српских домова у црно не завије. Многа су села српска од зулума опустела. Многа се само по имену познају да су некад српска била.
Србија и њена узданица српска војска не смеју допустити да се њихова браћа и даље сатиру и турче. Они морају напред, у помоћ својој браћи, послсдњи је час ту.
Тамо нас, војници, чекају наша рођена браћа. Тамо нас чекају и сви они који су жедни слободе, мира и реда. Тамо ћемо наћи не само Србе, него и Арбанасе, разне вере. Који се од њих не буду придружили Турској, и нас пријатељски прихвате, њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове ни имање.
Нека вам, војници, буде вођа ова велика и света реч народа: душманину рат, пријатељу брат. Брат је мио које вере био.“
Видиш, каже ми стриц – лепа порука. Лепа реч. Права. Брат је мио које вере био… Из онога што ми стриц говори разабирам да ће на Турке да се удари с неколико страна: Бугари, српска војска, црногорска војска. Опет се помињу: Косово, Скопље, Призрен, Нови Пазар, Сјеница, Пријепоље… Видим да је стриц спреман. Све је спаковао. Питам га кад очекује покрет и у ком правцу, он каже да се то никад не зна. Зато је, каже, увек на опрезу, спреман у свако доба…
На мене, видим, нико не рачуна, као да се не зна како сам, и зашто, дошла овамо… Променило се нешто у мени: не могу више да седим овако, не могу да будем спокојна кад су сви око мене неспокојни и спремни да оду на бојиште… Стриц ћути, ништа не говори; можда ће ми, мислим, рећи нешто кад пође…
У току ноћи смислим план, а ујутро, чим је стриц отишао у касарну, изиђем и ја. Распитам се ко је командант дивизије. Кажу ми. Запуцам у штаб. Наиђем прво на једног младог потпоручника, па га питам како могу да нађем пуковника Терзића. Пита он мене којим то поводом хоћу код пуковника, а ја кажем: па, поводом рата… Смешка се потпоручник, чуди се шта ја то имам с ратом? Можда мисли да ми је брат или момак позван у војску, па хоћу нешто да измолим. Некако се, на крају, споразумесмо да ме уведе код пуковника Терзића. А тамо, кад сам ушла – ноге ми се одсекле, реч застала у грлу. Не могу да проговорим…
– Којим добром? – пита ме очински пуковник Терзић.
Ја – ни да прозборим. Као да сам занемела.
Онај млади потпоручник, који ме беше увео, рече да сам помињала рат и да сам тим поводом тражила господина пуковника. Тако ми, хвала му, поможе. Мало ме охрабри и ја као прави војник заузех став мирно. Као да рапортирам:
– Господине пуковниче, Словенка Антонија Јаворник моли да је примите у војску као добровољца и да јој дате ратни распоред… Хоћу и ја да се борим за слободу поробљене браће. Хоћу у рат!
Све сам то изговорила у једном даху. Официри, који се ту беху затекли, изненађени су и мојом појавом и мојом молбом, али нико ништа не рече. Чекали су да се огласи командант.
– Шта вам је господин капетан Јаворник? – упита ме пуковник.
То питање ме мало смирило, охрабрило, па почнем лагано о стрицу, али и о својим бекствима, најпре о оним узалудним покушајима да пребегнем у Србију, о затвору, очевим претњама и помоћи његовог пријатеља из Земуна који ме је ноћу, кришом, превезао чамцем преко Саве. Затим о дочеку наше браће из Хрватске и Босне, како сам ја тај сусрет доживела… Завршим молбом да ме уврсте у добровољце и дају пушку…
– Пушку вам не можемо дати! – рече пуковник Терзић. – Није пушка за вас… Можете, ако хоћете, да помогнете у војној болници. Рат само што није почео. За све ће бити посла…
Тако су ме одмах укључили у течај за болничаре који је био при завршетку. Није прошло ни десет дана, а стварно поче рат. Болнице иду за војском. Болничари су значајни исто толико колико и стрелци у првој борбеној линији. Тако нас уверавају, дају нам значај. Али, ја више нисам Антонија Јаворник, сада сам Наталија Бјелајац. Променила сам име и презиме. Због мојих у Марибору. Да их поштедим ако се сазна где сам и под чијом сам заставом…
И тако, ја у пуковској болници, а пук 11. пешадијски „Карађорђе”. И стриц Мартин је у истом пуку, он је командир чете, али га не виђам. Не знам да ли је задовољан што су ме примили у војну болницу…
Протутњасмо кроз Косово Поље, одатле према Куманову и Скопљу, па форсираним маршевима према Призрену… Затим преко планина северне Албаније према Љешу, Кроји, Тирани, Драчу и Скадру… Помињем ова места зато што ћу три године касније, у јесен 1915. пронаћи овим истим путем. Први пут смо прошли у победоносном налету, ослобаћајући, после жестоких борби са Турцима и Арнаутима, ове градове; други пут погнуте главе и притиснути с три стране – немачким, аустроугарским и бугарским дивизијама које су претиле потпуним уништењем… Из Драча смо се вратили у Љеш, где сам срела војнике из Дринске дивизије, па одатле одосмо заједно у помоћ братској црногорској војсци која је била у опсади Скадра…
Нису ме, на овом путу, потресли рањеници, било их је – неки су остали доживотни инвалиди. Нису ме потресли ни они исцрпљујући маршеви, ни оно жртвовање на бојишту – да се с ватреног положаја извуче рањеник, потресла ме је сцена коју сам видела кад је болничка чета стигла на Косово Поље: војници полегли по земљи и љубе је… Онда се сви мећусобно грле и љубе и говоре како се више од пет векова чекало на овај тренутак, како је освећено Косово… Схватила сам: од јуна и Видовдана 1389. до октобра 1912. године с колена на колено се живело за остварење тог сна – у радости и жалости говорило се о Косову – и, ево, војници дочекали тај час да протерају Турке и ослободе Косово… Испунили завет многих генерација…
Још ме нешто узбудило: све ми се чини да је било негде близу Рашке – застали ми, болничари и гледамо како с једног гребена наши војници сипају плотуне на Турке, али из стојећег става! Нема овде оне ратне тактике: да се залегне, нађе добар грудобран, ископа ров, па одатле, са сигурног, узме непријатељ на нишан… Не! Има на том гребену, можда, места за све то, за ров, на пример, може да се нађе добар заклон, али неће војници: хоће овако, из стојећег става да обарају Турке, срећни што је дошао тај час, па сада, веле, нека и погину – само кад су то дочекали…
Био у болничкој чети наредник Милутин Станишић. И у граћанству је био медицинар. Душа од човека. Добричина. Радила сам својски све оно што ми је била дужност. И што сам знала. Али, нисам била задовољна. Видео он, Милутин, да ме нешто мучи, па ме пита шта ми је… Несрећна сам, кажем, што нисам на фронту, у првој борбеној линији, што немам пушку… У почетку је мислио да сам се тренутно загрејала за ратовање. Видео, после, да то траје, па ми каже да тражим прекоманду, да идем у борбене јединице. Како ћу, кажем, да тражим, кад не знам ни како се гађа из пушке. То је бар лако, вели он. Није вештина у гађању, лако се то учи. Важно је да се војник поштеди, да потуче непријатеља, а себе и своје другове да сачува. Ето, у томе је вештина. Треба се, значи, сналазити, бити храбар и вешт, наћи заклон, ослушкивати команду, повући се на време са положаја, искористити неповољну ситуацију у којој се нашао непријатељ… То је, каже Милутин, вештина. А да погине може свак. Не треба лудо гинути, него треба остварити оно за шта смо пошли у рат… После ми показивао како се гађа из пушке, како се, неопажено, може привући непријатељу, па како се баца бомба, како се рањеник извлачи с бојишта… Све је то, вели, тактика ратовања…
Чим је избио онај рат с Бугарима, кад они подмукло нападоше делове наше дивизије, ја отрчим у штаб пуковника Божидара Терзића. Неће да ме пусте. Стоји војник пред вратима и каже да се код пуковника не може… Видим да ћу да изгубим у времену, може да пропадне све што сам наумила, па почнем да плачем, али све гласније… Истрчаше потом официри из штаба а међу њима п пуковник Терзић. Шта је, забога, вичу, шта се десило. Онај војник рапортира… Ја, богме, заузмем став мирно, па у једном даху изговорим:
– Господине пуковниче, добровољна болничарка Наталија Бјелајац тражи да је уврстите у борбену јединицу! Хоћу на фронт!
Само сам то успела да пзговорим. На нечији миг зграбио ме онај војник и изгурао напоље. Видим да сам направила глупост. Можда сам увредила пуковника, прекинула га у важном послу… Почнем себе да грдим… Ипак, не одем из дворишта, још стојим ту и плачем… Не знам да ли је мој плач допирао до њих, али знам да изађе један мајор и рече ми да се јавим капетану Мартину Јаворнику – све остало је, вели, сређено… Хоће, мислим, да ме скину с врата… Али, ипак – трчим. Ни у касарну неће да ме пусте. Кажем да ми је стриц капетан Јаворник. Јавише му. Он дотрча. Очекујем да ме грди, а он весео: јавили, каже, телефоном…
Сутрадан смо били на положају близу Дренка и коте 550. Ту је било моје ватрено крштење, ту сам видела шта је рат, каква је то људска несрећа… Пакао је био на тој коти коју су у првом, изненадном налету заузели Бугари… Била сам у првом батаљону, стриц Мартин у другом. Нисмо, дакле, заједно, али смо на истом положају, на истом делу фронта…
А фронт кључа… У рано јутро кренусмо у правцу позадине овог бугарског положаја. Мећутим, засуше нас артиљеријском и пешадијском ватром, па је дошло до промене кретања… Тако се нађосмо у првом борбеном реду. Бугари су били испред нас на око четири стотине метара.
Ево ме, најзад, на месту које сам желела, у првој борбеној линији, на коју стотину метара од непријатеља… Јесте ми мало нејасно како нам је дојучерашњи савезник, Бугарска, преко ноћи постала непријатељ, зашто су њене трупе подмукло, с леђа, кад се томе нико није надао, напале српске војнике, али ми размишљање прекида команда да кренемо у јуриш… Чим смо кренули опет нас засуше артиљеријом, али с бочне стране… Око мене мртви и рањени… Видим, лепо, како неко извлачи рањенике из пакла у коме смо се нашли… Избисмо готово на сам врх. Бугари, међутим, јурнули у бежанију… Једна њихова батерија кренула низ падину-хоће да умакне… Ту се, богами, испречимо нас неколико, па оспемо паљбу… Паде возар, коњи се стрмекнуше и јурнуше на нас… Тако заробисмо батерију. Наши војници који су први избили на коту – заробили хиљаду Бугара… Заробљеници плачу, говоре како су их официри гурнули у овај братоубилачки рат имоле да их пусте…
Одатле, с тог бојишта, јурили смо према Кривој Паланци и тамо се укључили у нову битку против Бугара. Овај рат је, као што се зна, кратко трајао, али је мени донео – славу… Стекла сам прво одликовање: Златног Милоша Обилића. За храброст… Кажу да сам га заслужила због заробљавања оне бугарске батерије… Одликовање ми на груди прикачи пуковник Божидар Терзић. Кад ми је честитао, осмехујући се очински, учинило ми се да сам у његовом погледу ухватила и оно што није могао да ми каже: „Види ти, молим те, како се ово девојче из Словеније туче за српску земљу и словенство… ”
Мир и слобода кратко потрајаше. Још један Видовдан уђе у светску историју – пуцњи на престолонаследника бечког двора Франца Фердинанда донеше Србији нове невоље. Србија је, ионако, стрепела могу ли њени војници, који на плећима изнеше два рата, ући у нови, овај пут са великом аустроугарском царевином? У међувремену стиже и онај срамни ултиматум, који је српска влада с поносом одбила…
И тако, само месец дана после атентата у Сарајеву, започе рат.
Из усиљеног марша, половином августа, мој батаљон, улете у борбу негде близу Шапца. Ја огуглала – два су рата иза мене, могло би се рећи да сам прекаљена, не бојим се, а умем и да се причувам. Полегли ми по неравном терену, а полегле и Швабе. Борба у сусрету… Праште пушчани и митраљески меци. Не знам како сам се нашла поред митраљесца Луке, али знам како их је косио као снопље… Кренули они на јуриш, а ми оспемо брзом паљбом. Они застану и прикупљају се… За то време Лукин помоћник ниже реденике, спрема муницнју…
С оне стране су, знам, и наши: Словенци, Хрвати, Срби, како им је кад ударају на своју браћу? Не знам како је њима, али знам да је мени тешко… Гађам, видим да обарам људе у плавичастој униформи, а све се молим Богу да тај који падне од мог метка не буде Словен… Ево, они поново кидишу, хоће да нас сатру, удвостручили ватру, спремни да нас хватају за гушу… У том тренутку Лукиног помоћника погоди метак у чело… Није, што се каже, ни зевнуо. Лука гадно опсова. Жао му помоћника као рођеног брата, али му жао што сада не може да проспе дугачки рафал на швапске јуришнике… Мисли: нека их, биће времена, нека се приближе. Мора да склони помоћника како га мртвог не би решетали…
Пузањем некако стигнем до Луке па ћутећи почнем да му додајем реденике. Јој, мајко моја, кад се пољем разлеже јаук… Одатле су се дали у бекство. Бојеви су трајали десетак дана, непријатељ је био одбачен с ону страну Саве и Дрине.
У церској бици паде и мој стриц Мартин. Жао ми што га бар мртвог нисам видела. Причају да је био неустрашив, да се тукао као прави јунак. Ни стопе српске земље није дао. Много их, кажу, погинуло. И наших и њихових. Можда је метак који је погодио стрица испалио Словенац? Све ме то дуго мучило.
Још ме нешто коснуло: ту, на Церу, би покошен један чешки пук. Чеси запевали сложно „Хеј, Словени” и понадали се да ће их браћа поштедети. Српски пукови су имали само једну заповест: „Препад и – сеча!” Тако су и они посечени јер се у тој крвавој, мрачној ноћи, у магли и киши, под бомбама и гранатама које руше и убијају – није могло никоме веровати… Чеси нису хтели да се боре против своје браће… То је заиста потресно, узбудљиво, нешто што треба памтити…
Стекла сам још једну Златну Обилићеву медаљу. Сазнало се како сам успешно заменила погинулог Лукиног помоћника. И Лука добио Обилића. Како и не би! Ако је ико заслужио – онда је то Лука говорили су војници. Косио је Швабе као снопове. Ко зна шта би било с нашим батаљоном да није имао таквог митраљесца.
Настало је кратко затишје, па опет бојеви. Из сваке битке мени орден. Највећи, Караћорђеву звезду с мачевима, добила сам у јесен 1916. године после пада Кајмакчалана и заузећа Битоља.
Да не причам о учешћу у одбрани српске престонице у јесен 1915. године, о оном маршу смрти кроз црногорске и албанске гудуре, умирањима на Крфу и Виду, о опоравку српске војске и њеном пребацивању на будуће солунско бојиште – све се то зна, а ко не зна, нека прочита у књигама – записано је…
Зна се да је Дринцима припала слава за освајање Кајмакчалана. Борбе су, и то се зна, трајале двадесетак дана, па је овај планински масив прелазио из руку у руке – све док се наши нису учврстили на њему. Близу пет хиљада српских војника и официра платило је животом заузеће Кајмакчалана. Освајањем је створена могућност за даљи продор у отаџбину…
Пукови Шумадијске дивизије били су на Моглену – требало је сломити отпор непријатеља на Црној реци и на сваки начин ослободити Битољ… Али, видело се: до тада је много крви морало да се пролије… И ја сам на том положају, на Црној реци – пролила крв, била сам рањена у ногу, па ме је то избацило из борбеног строја. Кад сам изишла из болнице, моји су били на истом положају… Жао ми због оних десетак дана изгубљених у болници, а хтела бих и да се малчице осетим због нанесене ране… Како би било, мислим, да се мало макнем с положаја, да пузим до оног завијутка на реци, тек да видим – шта има тамо… Добро, размишљам, ако ми је суђено да погинем, нека буде…
Мрак освојио, паљба с обе стране престала, али мене нешто копка… Не знам колико ми је времена требало до окуке. Кад сам добауљала имала сам шта да видим: тридесет бугарских војника у гомили. Шапућу. Спремали се да упадну у наше заклоне и баце бомбе… Шћућурили се они, не примећују ме… Ако брзо бацим три бомбе нико од њих неће остати жив, али је питање да ли ћу и ја преживети… Припремим бомбе, па се примакнем још два – три метра. Лево река, окука, десно стене, ту мали пролаз… Још корак и – шта ми Бог да… Не викнем, него шапатом наредим да баце пушке и сврстају се у колону и по један… Мислили, ваљда, да су их опколиле комите, па нико ни да писне. Побацаше пушке и у колону по један на онај пролаз… Наиђем, уз пут, на војнике из моје чете, па им кажем да припомогну… Одведосмо их у батаљонску команду… Тамо гледају час у оне несрећне Бугаре који стоје дигнутих руку, час у мене – није им јасно шта се догодило за неколико минута… После су говорили да се од мене свакојаким чудима могу надати…
Кад је убрзо потом освојен Битољ – постројише остатак пука. Видимо кога све нема – ко је заувек остао на Црној реци, ко на Кајмакчалану, ко је, опет, у болници… Ту, пред пуком – уручише ми Караћорћеву звезду с мачевима. Дошли из команде и питају војнике ко заслужује да на своје јуначке груди стави Карађорђеву звезду, а пук у глас изговорио моје име…
Две године касније, у пробоју Солунског фронта, ранише ме Бугари. Рану на грудима су ми зацелили у Нишу, али метак у нози остаде заувек… И сада осећам како се помера олово.. чевима. Из нишке војне болнице стигла сам у Београд. Рат је био завршен. Добила сам одобрење иобјаву да одем у Марибор и видим своје. Све сам их затекла у животу… Али, нису ме препознали. Није ни чудо: десет година се нисмо видели. Пред њима није више била матуранткиња Антонија Јаворник, већ дојучерашњи наредник српске војске са дванаест одликовања на грудима…
Вратила сам се у Београд. Могла сам, као добровољац, да добијем земљу и кредит да изградим кућу – али ништа од тога нисам хтела да искористим. Личило ми је то на неки трговачки однос: ја отаџбини мало крви, а мени отаџбина – надокнађује земљом, положајем, кућом, новцем… Никако то нисам могла. Ја сам се из љубави тукла за словенске народе – да збаце туђински јарам и живе у слози, љубави и слободи у једној држави. Кад сам скинула униформу, нисам више ни одликовања стављала на груди. Чему? Било, па прошло… Запослила сам се, живела скромио, повучено… Једино ми жао што нисам имала деце…

Тачно пре девет година забележили смо ову исповест. На скромној свечаности поводом шездесете годишњице пробоја Солунског фронта појавила се без одликовања. Готово нико није знао ко је – као да су је избрисали са списка живих… Па и становници мале улице на крају Маринкове баре мало су знали о њој. Из милоште су је звали Нана. А кад је умрла побринули су се за сахрану, подигли скроман спомен и на њему уклесали ове речи: наредник српске војске Наталија Бјелајац.