Бјелајац Наталија

1180
Бјелајац Наталија
Бјелајац Наталија

 

 

име: Наталија
презиме: Бјелајац
име оца:
место: Марибор, Београд
општина: Марибор, Београд
година рођења: 13. мај 1893.
година смрти: 16. август 1974.
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

СЛОВЕНКА СЛАВОМ ОВЕНЧАНА

На ту велику свечаност, на тај величанствени дочек, који и данас, после шест и по деценија памтим, повео ме стриц Мартин, официр у једанаестом пешадијском пуку “Карађорђе”… Касније ћемо о томе како је мој стриц, Словенац Мартин Јавнорник, био капетан у српском пуку, како је из Босне пребегао у Србију, у Крагујевац. После можемо и о томе како сам ја, Антонија Јаворник, свршена гимназијалка из Марибора, дошла у Крагујевац. Можда ће то некога занимати…
Водећи ме на ту свечаност стриц каже:
– Отвори добро очи да видиш и уши да чујеш. Отвори и душу да све то упијеш, да памтиш…
И, стварно, памтим: гранула зора, свануо ведар дан, синуло сунце, лед се раскравио; свест је пробуђена: брат брату хрли, друг друга грли; рука у руци, у очима сузе радоснице, на уснама опојне речи: добро дошао, брате мој…
Видим ли добро? Видим. Чујем ли добро? Чујем. Видим раздрагану поворку која куља према железничкој станици и ту се сабира, застаје, распитује, шапуће, пропиње на прсте да боље види. Пристижу нове и нове групе, у таласима, углавном младићи и девојке, моји вршњаци, осамнаестогодишњаци, али има и старијих, као што има и деце…
– Пустите и мене, децо, да и ја видим краља! – виче један старац и покушава да се пробије напред, да би боље видео, али не вреди: маса је збијена, не може нико више напред, па ни овај упорни старац.
Али он се не предаје тако лако:
– Ама, децо, чусте ли ви мене, пустите ме напред, да видим краља…
– Није дошао краљ! – шапуће неко старцу уво. – Да је краљ, пустили би те…
– Стварно? – шеретски узвраћа старац. – Ма немој ми, синовче, рећи да није краљ… А шта ће оволики народ овде? Немојте, децо, збијати шалу са мном. Није лепо… Јесте, јесте, сигурно је дошао краљ…
Старцу онда говоре да су стигла браћа из Хрватске, Хрвати и Срби, студенти. Дошли из Загреба, Прага, Беча, Граца, Сплита, из Босне… Дошли да овде, у срцу Карађорђеве Шумадије у којој је планула прва пушка за ослобођење, покажу заједничким непријатељима, и српским и хрватским, да смо једним млеком задојени, да смо деца исте мајке, да нам је истоветна судбина, идеал и пут – пут народног уједињења… Дошли да се побратиме и да један другом обећају да ће увек бити заједно, у добру и у злу…
Старац све то слуша, каже да све то разуме, да је све то потребно:
– Е, ако је тако, нека буде са срећом! – довикује онима око себе. Нека је са срећом…
У том тренутку одјекнуше топовске салве у част гостију. Залепршаше се хрватске и српске заставе, проломише се братски поздрави и звуци војне музике…
– Живео краљ! – узвикну старац из све снаге. – Живео наш чика Пера!
А кад војна музика засвира “Хеј, трубачу с бојне Дрине”, старац се узнемири, па приђе моме стрицу Мартину и упита га:
– Је ли, очију ти, господине капетане, кажи ми поштено, да ли је дошао краљ?
– Није, стрико! – одговара мој стриц и тапше га пријатељски по рамену.
– А да није почео рат кад грувају топови? – хоће старац да рашчисти ситуацију кад јс већ нашао озбиљног саговорника.
– Није! – каже стриц и објашњава му шта сe дешава на железничкој станици и ко јe свe дошао…
Памтим, кажем, и данас тај дочек. А памтим и дан: десети април 1912. године. Дошли младићи из поробљене земље, из аустро-угарске царевине. Знају: овде слобода није замењена тамницом, овде се слободно зборује и слободно говори, овде нема књига на ломачи и нема забрањених новина… Слобода овде царује… Овде нема по злу чувeног бана Цуваја, бечко-пештанско-царско-краљевског комесара који је завео насилнички режим не би ли силом угушио народну свест да су Хрвати и Срби браћа, да им је циљ заједнички – да живе у слободи…
Тиме би царски комeсар Цувај, ако би му то угушење пошло за руком, извадио кост из грла и трун из ока царске господе у Бечу и Пешти која стрепи од слоге Хрвата и Срба… Да су сада, којим случајем, овде, у Крагујевцу, у срцу Шумадије, да чују како се кличе слободи и како се захтева казна тиранима…
Овде, овог сунчаног априла, кличе се хрватској и српској омладини, певају се хрватска и српска химна, вије се коло српске и хрватске младежи, чврсто, снажно, постојано… То треба прославити, то треба видети: синови Хрватске походе синове Србије. Дошли мили милима, рођени рођенима, окупили се у срцу Шумадије унуци прамајке Славије, сестринска деца Хрватске и Србије… Сад је час да се покаже душманима, који жаре и пале, да “још живи дух словенски…”
– Отвори душу да све упијеш, да памтиш овај дан и овај час! – каже ми поново стриц Мартин и мени се чини да у његовим очима видим сузе. Сузе радоснице… И други око нас плачу, јер неко са говорнице помиње Љубљану и Марибор, помиње Сарајево, па онда Скопље и Куманово, Призрен и Нови Пазар, Пријепоље и Пљевља… Помиње браћу која су у ропству, којима туђин влада; тамо Немац, онде Турчин… Можемо ли – пита ватрени говорник, можемо ли то мирно да гледамо, да нам браћа буду у ропству, да их злотвор кињи и мучи…
Плачем и ја, стегло ме нешто у грлу, боли… Знам како ропство изгледа, знам шта ради злотвор, јуче сам, тако рећи, побегла из Словеније, дошла у Србију и Шумадију… Плачем јер се помиње Марибор и мени се чини да тог часа гледам његове улице и школу из које сам тек изишла…
Узвици прекидају моје размишљање, јер неко моли да направимо пролаз да прођу гости. Најпре се виде заставе, хрватске и српске, па се онда чује војна музика и, ево – иде поворка младића из Хрватске, Босне, Далмације… Иде и застаје пред зградом гимназије, а са њеног балкона говори Иво Бјеловић, студент, Хрват из Далмације. Говори ватрено, трезвено, открива нам своје срце и своју душу, жеље омладине Хрватске и жеље омладине Србије да буду заједно, јер су браћа…
Одатле се иде у хотел “Таково”, па у “Пивницу”, на банкет. Поворка се не разилази, домаћини се окупили и прате госте у стопу – има на хиљаде младића и девојака… Опет здравице, опет беседе – говори и председник крагујевачке општине, са хрватске стране неко отпоздравља… Кличе се слободи, правди, истини, родољубљу, братству… Кличе се људским идеалима…
После одосмо на стрелиште. Тамо шумадијски соколи изводе вежбе, али ту је и војска: артиљерија у галопу, надире пешадија уз грмљавину топова, митраљеза и пушака. Свима застаје дах, све се ори од поклича… Приређен је и мегдан, а на мегдану Јово Курсула и Арапин… Курсула у шумадијској одећи у копорану и са опанцима на ногама, а Арапин у турској одећи, са чалмом и кривом турском сабљом… Пошто су разиграли коње, устремише се један на другог… Курсулина лака бедевија поиграва по мегдану, али поиграва и Арапинов коњ… У силном судару падне једна глава, крвава, коју Курсула набија на копље… Гости из Хрваtске аплаудирају из све снаге, маса кличе Курсули који на коњу лагано пролази поред ње, високо држећи копље на чијем је врху Арапинова глава…
Док се још пљескало костимираном Курсули, на пољани је започела масовна борба Срба и Руса с једне и Турака с друге стране. Срби су, уз припомоћ Руса, победили Турке који су бежали широким пољем… И овом сценом, којом се оживљавала историја ослобођења српског народа, гости су били одушевљени, па се клицање претворило у овације српској војсци…
Тако је онда било. Зашто ја сада, после толико година, говорим о потресним, узбудљивим сценама које сам доживела на крагујевачким улицама? Управо зато што је то било преломно у моме животу, што ће ме, убрзо после ове свачаности, са крагујевачких улица судбина одвести на бојишта на којима ћу стећи највећа српска одликовања…
Мој стриц Мартин био официр, поручник у аустроугарској војсци. Службовао је негде у Босни. Не знам како је као официр живео, али знам да је био револтиран кад је објављена анексија Босне и Херцеговине. Био је бесан. Докле ће, говорио је једном приликом моме оцу, његовом брату, докле ће туђинци да тлаче овај народ? И мој отац је био огорчен…
Стриц ми донео књигу српских јуначких песама, писану ћирилицом. . .
Та књига је била прва те врсте у нашој кући. Нисам знала ћирилицу. . . Брзо сам је савладала и прочитала књигу, па сам писала стрицу и тражила да ми пошаље и друге књиге писане ћирилицом. Не знам где их је он набављао, али знам да је међу Србима имао доста пријатеља. Волели су га, као што је и он њих волео. . .
Срби, с којима је мој стриц био у великом пријатељству, нису ништа крили од њега; нису, тако, прикривали ни своју мржњу према аустро-угарској царевини која би да отима туђу земљу и буде господар другим народима… Ни мој стриц није крио да не воли туђина и да му је мрска униформа коју је стицајем прилика морао да обуче… Исповедао се стриц њима, а и они се, богме, исповедали њему – као да су најближи, као да су рођена браћа… Па кад је већ тако, питали они њега: како би било, Мартине, да ми теби мало припомогнемо, да скинеш ту униформу и да обучеш другу, српску, па да се заједно боримо за слободу поробљене словенске браће? Питали га они поштено, а он њима поштено и одговорио: добро би било; лепо би то, браћо, било, али како то да изведемо? То је наша ствар, рекли су, то ћемо ми извести, само ако си вољан? Стриц је на то рекао да му је то велика жеља. Волео би да живи у Србији, јер у Србији влада слобода, у Србију сви поробљени гледају као у идеал…
Договорили се да се ствар испита, да се све лепо утврди, да се нађу људи који ће мога стрица Мартина Јаворника, поручиика аустроугарске нојске, да пребаце преко границе у Србију. Рад на томе је потрајао неколико недеља, а онда су јавили Мартину да још једном размисли, и ако је вољан да само одреди дан. . . Стриц, тако, одредио дан, а они учинили остало: један га, ноћу, опрезно, кришом, довео до границе. Ту их, у врбаку, чекао чамац, па тихо, без весала, запловили преко Дрине. Прихватили га српски граничари и отпремили даље – најпре у Шабац, одатле у Београд, па у Крагујевац…
Стриц је испричао све што му је лежало на срцу. Српски официри су слушали, па напослетку брату Словенцу зажелели добродошлицу. Нека је са срећом! Заједно ћемо, једног дана, ако Бог да, у рат, да ослободимо браћу Словене од туђинског јарма… Ту су му признали чин који је имао у аустроугарској војсци. После неког времена, унапређен је у чин капетана…
Мој отац, Мартинов брат, годину дана није знао шта се с њим догодило. Све док једног дана, не знам како, којим путем, није стигло писмо. У њему: шта се збило и где се сада налази. Добро је, само кад је жив, рекао је тада мој отац… Мислио је да су га тајно смакли зато што је нешто лануо против Беча и Пеште…
Xтела бих и ја у Србију, хтела бих код стрица, али нисам умела да то изведем на најбољи начин. Побегнем од куће и дођем некако до Земуна, ту ме ухвате и врате родитељима у Марибор. Отац ме је у подрум затворио, претио да ће ме пребити ако ми још једном падне на памет да бежим од куће… Потом је постао благ: стрпи се, вели, дете моје, тешки су дани, можда ће и нама, једног дана, гранути сунце слободе… Кажем да хоћу у Србију, код стрица, тамо је слобода, и нема туђинаца…
Идуће године, кад сам завршила матуру, покушам поново: опет сам била и неспретна и несрећна – ухвате ме и врате. Запрете ми дужим затвором… Држали су ме само два дана, па ме спровели у Марибор. Види отац: могу лудо да изгубим главу… Каже: не ради се то тако, дете моје, не може се главом кроз зид, мора то много паметније. Кад је видео да ме ништа више не може задржати, па макар и главу изгубила, одлучи да ми помогне. Имао је друга у Земуну, заједно били у војсци, спријатељили се, после и дописивали… Пусти, вели ми отац, да ја то припремим, да видим шта може да се учини. И, стварно, писао је томе пријатељу, Фрања се звао, и питао га – какав је пут преко баре… Можели се, дакле, преко Саве, у Београд? Одговор је гласио: преко баре се иде тешко, али иам дана кад је проходно…
Отац је то стварно добро радио. Хтео је да буде сигуран да ћу проћи. Потрајала та њихова преписка, а онда, једне вечерп, закуцам на врата очевог земунског пријатеља. Ја сам та и та, кажем, а Фрања, види се, није одушевљен. Зна он какав је то ризик, али мора да се жртвује. Ту сам остала три дана, па је тај добри, одважни човек одлучио да кренемо преко баре… Дошли смо до Саве. С десне стране, мало подаље, била је аустроугарска караула, тамо је све било мирно, а ми смо ускочили у чамац… Ето, стриц Мартин преко Дрине, ја преко Саве. Нико нас није приметио, није било пуцњаве, све је било мирно, само се мени чинило да је Сава као море, никад стићи на другу обалу. Прихватили ме српски војници, а Фрања се одмах вратио. Све сам рекла: ко сам и шта сам, како сам два пута покушавала да пребегнем у Србију и како су ме били затворили и претили судом… Рекла сам ко ми је стриц и где се налази … Нешто су, сигурна сам, проверавали, јер су ми већ сутрадан рекли да је све у реду и да ме стриц чека у Крагујевцу…
Ја сам дошла у марту 1912. године, а само нешто мало касније, десетог априла, као што рекох, дође она велика група студената из Хрватске и Босне… Мој стриц је до тада живео самачким животом: хранио се у официрској менажи, рубље му је прала нека жена у кући где је становао… Преузела сам бригу о њему – спремала сам храну, бринула о стану. Брзо сам дошла у контакт с мојим вршњацима – сви су у мени гледали сестру коју је невоља натерала да напусти своје огњиште и пресели се у Србију. Мада сам одлично читала ћирилицу, примећивало се да сам Словенка… Договорисмо се да на јесен потражим запослење. Школована сам. Осам разреда гимназије… У то време школа се много ценила. Само још мало језик да савладам…
Дође јесен, а с њом и – рат. Србија објавила рат Турској… Боже, тог заноса, тог одушевљења, тих поклича на улицама Крагујевца! Сви у заносу кликћу: У бој! У бој! Младићи, још голобради дечаци, захваћени таласом одушевљења, обилазе команде и моле да их приме у војску. Отуда се многи враћају разочарани: не требају им деца… Тако им рекли. Кући и пијте млеко, па кад порастете – чека вас пушка… Неки наредници с њима збијали шалу.
Стриц Мартин – срећан! Почело је, у име Бога, каже. Најпре ћемо да истерамо Турке, а после, уз Божју помоћ, и Швабе из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине… Мене онај занос од априла још држи. Расположење крагујевачке омладинс је и мене захватило – струји ми нека радост кроз цело биће. Мислим, почело је, дошао је час да се туђин протера са словенске земље…
Стрица Мартина два дана нисам готово ни видела: обузет је мобилизацијом, списковима обвезника… У стан долази уморан, али срећан. Ово је, каже, невероватан народ – сви хоће у рат, дечаци и стар