име: Ђорђе
презиме: Беатовић
име оца:
место: Братунац, Београд
општина: Братунац, Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ОБЕСИШЕ И МОЈУ МАЈКУ
… Не убија сваки метак. Тако каже ратна пословица, смишљена, вероватно, зато да би се некако одагнао страх и неискусан ратник, коме је то прво ватрено крштење, смиреније ушао у битку на живот и смрт…
… Да није сваки пушчани метак убица, макар био испаљен и са педесетак метара, сведочим и ја, Ђорђе Беатовић, јер сам и данас, после равно седамдесет година у најбољим односима с једним танетом, испаљеним у моје тело…
… Памтим тај дан: 18. новембар 1917. године. Не знам ко ме је с положаја, из љуте битке, вођене у подножју Соколца, извукао и однео у енглеску болницу у Микри. Памтим пређашњу слику: јуриш мог Десетог пука Шумадијске дивизије… Све се слило у борбени хук: трешти, грува, брекће, ниједно оружје не мирује, цеви су усијане, војници, моји другови, многи од њих прекаљени на многобројним ратиштима, освајају простор који држе Бугари…
… Али, држи се и непријатељ. Иза бугарских војника стоје официри и нишане им у потиљак – оде им глава ако устукну и крену у бекство…
… Ипак, немају куд: не могу да одоле силини наше пешадије, коју добро штити француска артиљерија. Срећан сам: гледам како непријатељ бежи и како грабимо уз планину. Трчећи, с ножем на пушци, шапућем молитву: ако је дошао час да погинем, нека се то догоди сада, у овој бици, у српској униформи, гонећи злотворе који су окупирали моју земљу. Остаће, можда, негде записано да је у овом неодољивом јуришу погинуо младић из Босне Ђорће Беатовић…
… А две године раније шапутао сам другу молитву: да не погинем ни у једној бици све док будем у униформи непријатеља мог народа: „Чувај ме, Боже, штити ме… Није страшно кад војник у рату погине, сурово је да ја, Ђорће Беатовић, погинем у аустроугарској униформи, као поданик црно-жуте монархије, у борби против своје браће или њихових савезника…“.
… Памтим час кад сам обукао аустроугарску униформу. А памтим и догађаје који су томе претходили. Поменућу, с разлогом, активног капетана српске војске Косту Тодоровића, који је уочи рата био постављен за команданта Златиборског добровољачког одреда. Чим је букнуо рат, капетан Тодоровић је с одредом, водећи борбе, продро у братуначки и сребренички крај. И ја сам био у оној раздраганој маси која је цвећем и одушевљењем дочекала своје ослободиоце. Слобода је, на жалост кратко трајала – четрнаестог септембра исте године дошло је до жестоког судара непријатеља и Тодоровићевог одреда. У тој борби, за само пет минута, пало је око педесет његових војника; он је био тешко рањен – рафал му је пресекао обе ноге…
… Увиђајући да може бити заробљен, замолио је свог војника Јована Живановића, студента-добровљца, који је дошао са студија из Швајцарске да би с пушком у руци штитио свој народ, да га докрајчи метком из пиштоља… У часу кад је овај хтео да изврши заповест вољеног команданта – груне рафал и покоси га… Тако капетан Тодоровић последњом снагом извуче револвер и оконча свој живот…
… У слепој мржњи, кад освојише овај терен и пребројаше своје мртве и рањене, непријатељски војници набацаше на стог сена погинуле српске војнике и њиховог команданта и – спалише на ломачи…
… Помињем овај догађај због тога што су у торби капетана Тодоровића пронађени делови списка чланова Народне одбране са територије Босне и Херцеговине. На том списку, поред осталих, били су: мој отац Павле, моја мајка Госпава, моја сестра Јованка и ја. Још исте ноћи опколили су нашу кућу у Братунцу и похапсили нас. Почеше мучења у апсанама Сребренице, Зворника, Бањалуке, да би мене, након неколико месеци, однели у логор у Араду…
… Ту ме је сустигла страшна вест да су моју мајку, за коју су установили да је била главни поузданик Народне одбране – јавно обесили, а оца и сестру осудили на вишегодишњу робију…
… Тада се у мојој глави зачела идеја о бекству. Побећи свакако, али куда и како? Они који су то покушавали, обично су били ухваћени, тако да су завршавали на вешалима… Ипак, та мисао ме није напуштала. Вребао сам згодну прилику…
… Десило се, међутим, нешто што нико није очекивао: како су аустроугарски пукови били проређени, Беч и Пешта су одлучили да их попуне интернирцима, Србима из Босне и Херцеговине, који су били расути по логорима. Одлучили су дакле, да нас наоружају и гурну у борбу против своје браће! Тако су и учинили. Али, у сваком воду могао је бити само један – двојица никако, јер су били убеђени да ће двојица уперити цеви својих пушака у вод и разоружати га…
… Мислио сам на страшну смрт моје мајке, на тамновање оца и сестре и заклињао се да ћу искористити прву прилику за бекство и да ћу их осветити…
… Послали су нас у словеначку Корушку, на фронт према Италијанима. Само што смо стигли на ватрени положај, чим су зафијукали меци с обе стране, побегао сам из седме регименте и предао се Италијанима… Са мном је побегао и Радослав Милинковић. И он је жељно чекао тренутак да збаци аустроугарску униформу…
… Одатле смо спроведени у Бабијену, у провинцију Арецо, у логор у који се из недеље у недељу пунио бегунцима, тако да нас је убрзо било око 300. Сви смо желели да се придружимо српској војсци на Крфу, али су Италијани занемарили наш захтев. Избио је спор: третирани као ратни заробљеници ступили смо у штрајк глађу, постављајући једини услов: прикључење српској војсци…
… Италијани су морали да попусте: изабрано је девет људи из логора и упућено у Рим, да италијанској команди наведу разлоге штрајка. Био сам, срећом, међу том деветорицом. Чим смо се нашли у Риму, отишли смо у руско посланство и испричали шта нам је жеља. Руси су обавестили српско посланство у Риму, па смо се тако нашли под заштитом нашег војног аташеа пуковника Пешића…
… Спор је некако изглађен – Италијани су ослободили и остале заробљенике. Одатле на Крф, где смо провели три месеца на обуци, па онда у Солун и на фронт. На Крфу нас је обучавао резервни поручник Љубиша Милошевић, родом из Бијељине, иначе професор и мој давнашњи пријатељ…
… Жељно сам очекивао прву борбу. Нисам слутио да ће бити и последња: смрт ме није хтела, али ме један убојити метак није промашио: откинуо је парче бутине и зарио се дубоко у леву препону… Можда у журби, бринући и о другим рањеницима, лекари нису ни приметили куршум…
… Касније сам желео да се ослободим овог непожељног сапутника кроз живот, али су ми лекари саветовали да то не чиним, истичући да операција може да изазове компликације јер је метак нашао добро место, смирио се и не треба га дирати без нарочите потребе…
… Метак је, тако, и данас у мом телу.
… Кад сам преболео рану, нисам више био способан за фронт, али сам и даље био користан својој отаџбини: био сам писар у Врховној команди на Јелаку…
… У Београд сам стигао 1. децембра 1918. године. Тога дана проглашена је нова држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Вековна жеља наших народа била је остварена…
… Из Београда сам отишао у родни Братунац. Уместо куће затекао сам згариште…
Ђорђе Беатовић је на прагу деведесет шесте године живота. Носилац је неколико одликовања за храброст и ревносну службу. Живи у Београду, Светозара Марковића 36.