Андрић Томо

160
Андрић Томо
Андрић Томо

 

 

име: Томо
презиме: Андрић
име оца:
место: Коњуша
општина: Осечина
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

ЈУРИШНИК ТОМО АНДРИЋ

… Узеше ме у јуришни батаљон. Ја – срећан! Већу част, сигуран сам, нисам могао да доживим. Као да сам окрилатио… Еј, кажем себи: срећан си ти човек, Андрићу! Бићеш, значи, први у отаџбини, први ћеш пољубити своју земљу… Знате ли ви, молим вас, шта значи бити – јуришник? Ево, овако: носиш о пасу десетак бомби, о бокове окачиш ашовчић и маказе, а поврх свега карабин…
… Маказе су ту да пресечеш жицу којом се непријатељ оградио и заштитио, ашовчић да се, ако случајно затреба, укопаш, направиш грудобран, а бомбе – зна се… Ако неко преживи експлозију бомби и хоће да ти умакне, потегнеш карабин…
… Зовне ме, тако, мој командир, поручник Владимир Ђурђановић, па каже: „Мој Томо, Томице, сунце моје; мој Андрићу, мој соколићу, како би било да нађеш неке крпе и увијеш те цокуле, па да се привучеш Бугарима и онако, како само ти умеш, бациш им у заграљај коју бомбу – тек да знају да смо живи и здрави, а да и њима не буде претерано досадно…”
… А ја – као запета пушка: не чекам да ми два- пут каже, него кажем да сам спреман, да овог часа могу да кренем…
… Тај мој командир био је душа од човека. Знао нас је све по имену и презимену, и средњем слову, знао је шта ко може и колико може… Родом је из села Грејача, негде у врањском крају. Кажем вам: човек! Људина! Ја му, кад станем уз њега, допирем некако до прсију…
… Кад је много опасно, кад не знамо да ли је непријатељ остао на истом положају на коме је био претходне ноћи, чиме све располаже у наоружању и резервама, кад притисне магла – не допушта нам да идемо… У таквим приликамаје ишао – он. Сам! Каже нам: „Седите ви ту, будите на опрезу, а ја одох мало у госте…“. И оде – Бугарима! Хоће наш командир да буде сигуран да се у оној магли, по мрклој ноћи, нису, случајно, пребацили на наш положај, па да нас изненаде…
… Ми чекамо. И стрепимо: шта ли ће бити? Ослушкујемо. Прође доста времена. Тако се нама чини. Хукћемо и згледамо се. Договарамо се: како би било да кренемо за њим? Да видимо шта се догодило? Што га нема? Да није, не дај Боже, упао у заседу? Копка ме нешто, не да мира, не могу више да издржим, па узех оне крпе да увијем цокуле, да се не чује кретање по камењару… Знам: ако се врати – наљутиће се. Како сам се усудио, рећи ће, да кренем за њим! Све то знам, али једнако стрепим: ако га Бугари ухвате – живог ће га одрати! После ми дође друга мисао: кога, бре да ухвате! Нема те силе која би могла да га изненади и савлада!. ..
… Таман да кренем – одјекнуше бомбе… Ми се опет згледасмо: Значи: жив је. Стварно, мало после ево нашег командира. Само се смешка. Ништа не говори. А шта би имао да нам каже. Говориле су његове бомбе…
… И тако ја мало, мало, па кроз бугарску жицу. Кад ме примете, а то је стварно било ретко, оспу паљбу, све трешти око мене, али узалуд: неће ме метак…
… Пуче некако глас о мени. Војска ме гледа с чуђењем: мали је, веле неки, не виде га Бугари, а вешт. Као да је у хајдуцима био…
… Једног дана дође војвода Вук. Нама, богами, срце сишло у пете. Није лако срести се с њим. Просто те погледом пресече. Кад те одмери од главе до пете – као да се, наједном, смањиш… А и он мали, али са Обилићевим срцем… Дође, кажем, војвода Вук, а чета већ постројена. Ту су свих 250 јуришника. Малецан Вук: видим да није виши од мене…
… Одмерава нас оком искусног ратника. Пита, баш по имену, за мене. Иступих два корака пспред чете. Рапортирам. Војвода Вук рече командиру: „Дај ми овог Андрића!”. Мени се одсекоше ноге. Не знам шта ће даље бити. Опет ме, мислим, хоће срећа: хоће ме војвода Вук! Тражи ме прослављени јунак… Чуо, ваљда, да сам вешт прикрадању и да брзо бацам бомбе…
… Спреман сам да пођем, али мој командир завапи: „Немојте, господине потпуковниче, молим вас… Ево, узмите из чете десеторицу најбољих, само ми Андрића оставите. Потребан ми је… ” И тако остадох у чети…
… Био је са мном, тада, мој комшија Лазо Срећковић, из Осечине. Заједно смо били и на Брегалници 1913. године, па после на Гучеву, Церу, Колубари, Крфу, Бизерти… Он – несрећковић: ранише га на Церу. И то на два места. Али, свестан. Шапуће: дотуци ме, каже, како знаш, само ме не остављај овим поганим Швабама…
… Дођоше, срећом, болничари, и извукоше га с ватреног положаја. Кад, после два месеца, ево га! Жив и здрав. И оран за борбу. И тако с њим из битке у битку. Пазили смо се као рођена браћа…
… На Груништу га поново ранише. Бајонетом. Борба прса у прса. Чује се само звекет бајонета. И јаук… Чујем у тој борби његов глас: „Не дај ме, Томо, сад ти ово не могу преболети! Замало да ме Бугарин закоље…”.
… Изнесем га с крвавог разбојишта, предам болничарима, па се вратим и ускачем у бугарски ров… Хоћу да га осветим. Ред је, и право је…
… Лазо, веселник, остаде сакат. Али, дошао је својој кући. Умро је пре неколико година. Хтео сам да му држим слово на сахрани, али нисам имао снаге. А само сам неколико речи хтео да кажем: одавно те јурила смрт, мој Лазо, на свим бојиштима те вребала, а сад те, ево, стигла…
… У тај рат оде прво мој отац Милорад. Испратисмо га свечано: моја мајка Миленија, моје сестре Драгиња и Ката, и сељани, комшије и пријатељи. Извади он однекуд 20 динара, даде ми их и рече: „Сине, ја одох у рат, а тебе ће звати…”.
… Тако и би: позваше ме. Оца никад више нисам видео. Ја одох у трећи батаљон десетог пука Дринске дивизије. Друга чета. Распитивао сам се за оца. Нико ништа није знао да ми каже. Тек на солунском фронту сазнао сам да је у повлачењу пао у ропство. Није дочекао слободу – умро је у неком мађарском логору 1916. године.
… Био сам и на острву Виду. Само четири дана. Одржа ме нека чудна снага. После ме упутише у Бизерту. На опоравак. Три месеца касније стигосмо на солунски фронт. Био сам неко време у десетом комбинованом пуку Шумадијске дивизије. Битке: Горничево, Кајмакчалан, Груниште… Ту паде војвода Вук. После ме пребацише у јуришни батаљон 21. пешадијског пука Вардарске дивизије…
… И тако: из боја у бој, из јуриша у јуриш, с људске кланице на кланицу, без иједне ране на телу… Метак ме, стварно, није хтео…

Тому Андрићу је 94. година. Одликовања сведоче о његовом јунаштву. Живи у селу Коњуши код Осечине.