Алексић Ј. Светозар

667

име: Светозар
презиме: Алексић
име оца: Јован
место: Блато, Смедеревска Паланка
општина: Пирот, Смедеревска Паланка
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

ЗЕМЉА ЈЕ ГОРЕЛА

Зовем се Светозар Алексић, име оца Јован, рођен сам 1894, четвртог јануара, у селу Блату близу Пирота, а живим већ по века у Паланци. Имам завршену основну школу, четири разреда, и учења пуковског десет месеци. По занимању сам земљорадник.
Испричаћу вам моје удешаје и преживљаје.
Отишао сам у војску деветсто четрнаесте као регрут, позвала ме команда, и будемо два месеца у Пироту – од септембра до новембра, на обуци. Добили смо одело, пушке; био сам обучен и оружан прописно. А око леве руке, испод кошуље, имао сам везан конац од конопље. Мајка ме са том амајлијом у рат отпратила.
Из Пирота пребаце нас у Младеновац, припаднемо трећем пуку Моравске дивизије. У Младеновцу смо провели десет месеци на обучавању, бела пена попаднула нас од учења.

СА ПОЛОЖАЈА У ОДСТУПАЊЕ

Када су деветсто петнаесте године напали Бугари, Моравска дивизија упућена да брани Пирот. Ми добијемо терен код Кусе Вране, на граници, то је планина према Бугарској. Лево од нас била су два наша батаљона, они су у равници били.
Бугари су напали, и даноноћно су нападали. Изгинули су, ако ћете да ми верујете, само нека онај Бог сведочи, колико су они ту изгинули испред нас! Нападали су да пробију, јер ту је био правац за Пирот, али ми Пироћанци – то је пиротска и нишка дивизија била – нисмо дали ту да пробије па до једнога да би изгинули.
Али добили смо наређење, пошто су Бугари пробили код Скопља, да се повучемо. Онда се ми повучемо једне ноћи за Бабушницу.
У Бабушници осванемо. Па онда чекамо да падне мрак. Кад је пао мрак, кренемо у Власотинце. Киша се спустила, сама вода и блато. Из Власотинца кренемо прво у Лесковац па у Приштину.
Кад смо дошли до Приштине, добијемо положај на Мучибаби. Ту је била Дринска дивизија већ посела положај. Поседнемо и ми тај положај. И ту су Бугари нападали недељу дана, али нису могли да пробију, нисмо дали. То је јесен деветсто петнаесте, Швабе су већ биле ушле у Београд.
Ми се онда повлачимо у Косово, преко Ситнице. Док смо ишли у Косово, нисмо примили неких два-три дана леба, и ја се одлучим да уђем у једну кућу шиптарску. Само баба седела код огњишта и ја је питам:
“Мајко, можете ли да ми дате леба, да вам платим.” А она гледа ме, гледа, па проговори нешто, док из собе изиђе човек, један крупан, брадат човек:
“Шта је, војниче?”
“Чико, да ми дате леба, да платим. Без пара нећу.” Врати се онај човек тамо и донесе пола леба из црепуље и неколико комада сира као шака, пшенични леба. Кад ми дадоше, она жена ме благосиља:
“И да се врнеш мајки” – паре нису хтели да узму. Одатле се ми упутимо према Везировом мосту, за Албанију. Добисмо наређење да застанемо, јер тамо се згомилала војска, тамо је укочено било зато што се тешко прелазило преко тог моста. Снег већ био пао и помрзло као кост било.
Два дана смо ми остали да штитимо прелаз, онда Моравска крену напред, а позади нас остаде Дринска дивизија. Али пре него што кренемо, у том месту били су последњи магацини где је примала српска војска храну – и колико можеш да понесеш носи. Један мој сељак био у провијант-колони, звао се Милан, и он ми даде једну кобилу: “Ево ти кобила, јаши, стићи ћу те па ћемо заједно преко Албаније.” Добро. Кад сам видео да сваки може да узме хране колико хоће, и ја дођем и кажем: дајте ми за чету ту и ту. Дадоше ми пун џак двопека. У том наиђе мој комишја из Сувог Дола Миладин и ја му кажем: “Држи ту кобилу да предвојим двопек у два завеска, да направимо равнотежу и пребацимо преко кобиле.” Он пита чија је кобила. “Наша. Ко погине, онај други што остане жив нека је води.”

ТРОЈЕ ИЗ БЕЖАНИЈЕ

И кренемо напред. Долазимо до Везировог моста. Пада снег, целе ноћи пада, то је децембар месец. Заустави се опет колона. Скренемо с тог пута мало у страну и нас двојица, Миладин и ја, наложимо ватру. У том наиђоше човек и жена, и дете воде мушко, имало је око пет година.
“Хеј војници, можете ли да нас пустите код ватре?”
“Може, како да не.”
Дође човек са женом и дететом, примимо их. А пролази и пролази војска и народ, прелазе преко тог Везировог моста. Ми узмемо капак од мањерке, накупимо снега, растопимо и угрејемо воду, двопек лепо растопимо и вечерамо нас двојица, а они гледају. Кажем оном:
“Бре, пријатељу, имате ли леба?”
“Немамо.”
“Како немате леба?”
“Па немамо ништа.”
Дајдер снег опет, накупимо снега, нема воде, и растопимо. Опет у капак од мањерке истопимо и испржимо двопек те њих троје лепо вечераше. И ја питам онога човека:
“Па добро, бре, пријатељу, ми ти дадосмо вечеру. Ти немаш ништа. Па шта ћеш, бре, како ћеш? Мени није за тебе и ту жену, али ово дете, где ће оно, дете јадно? Што га неком нисте дали, него овако? Има да га изгубите! Да грех повучете! Него, реко’, имаш торбу неку? Дај ти то