Александровић Ранко

167

име: Ранко
презиме: Александровић
име оца:
место: Јагњило
општина: Младеновац
година рођења: 1892.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

ИЗГИБИЈА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ

Ранко Александровић мени је име и презиме. Рођен сам 1892. године у Јагњилу. Ишао сам у школу четири године, учитељи се мењали, али нисам понављао. До двадесете године растао сам поред реке Велики Луг, ту сам сведнако бивао – и дањивао и ноћивао; чувао сам овце и говеда, запињао кошиће и ватао рибу.

СТИЖЕ ПОЗИВ ВОЈНИ

Мобилишу ме у пролеће девесто дванаесте године, кад је избио турски рат. Стиже позив војни да се јавимо у Младеновац, у команду.
Одемо тамо, имало још нас из Јагњила. Где ћемо, ајд за Београд, да будемо уз болницу. А то није права болница него касарна, звала се Горњи град. Шта ћемо да радимо – да приватамо рањенике. Доносимо леба и уз леба, перемо и чистимо, редимо све што треба. Дадоше ни неке мантиле, нако дођу плави, а наше одело, оно од куће, сељачко. Боравимо исто у касарни, подлежемо команди једним нареднику (у-у тај.. како му се имало, набусит био). Ту доктори и сестре, наши доктори, све мајори и капетани.
Стижу рањеници возом из тог турског рата, па стижу, само јаоче рањеник. Чак од Једрена стизали рањеници. Одлазимо и на железничку станицу, приватамо на носила, превозимо, ма све што треба. Неки, сирома, издануо док стигне до болнице. У-у, мени мука, и тешко ми било кад сам први пут видо мртвог војника…
У Београду сачекасмо и бугарски рат, и даље приватамо рањенике и редимо исто по болници и по кругу.
Е, сврши се и бугарски рат, у лето девесто тринаесте пустише ме кући.
Дођем кући, салећу ме родитељи да се оженим. Па нисам се ја ни бранио: оженим се некако у касну јесен.

ПИШИ СПОСОБАН, АРТИЉЕРИЈА!

Ма не прође ни два месеца од моје женидбе, опет стиже позив војни: ајде на регрутацију, да се регрутујемо, стални кадар. Одемо поново у Младеновац. Прегледа мене доктор, прегледа, чука ме у груди, окреће, загледа: “Пиши способан, пун рок, пољска артиљерија!” А они моји Јагњилци дирају ме: “Две године идеш, а ми скраћено” – само ја из Јагњила у артиљерију. И опет у Београд, право из Младеновца, то је било баш на Мали Божић девесто четрнаесте године. Само, то је сад друга касарна, звана Топовске шупе. Дају нам одело, цокуле, прописно све. Ми смо Дунавска дивизија, а командант се звао Миливоје Анђелковић Кајафа, пуковник по чину. Ту вежбање, учење, пешачки и са топовима, све како треба. Ја сам нишанџија на топу првом био. Запрега – шест коња. Јашио сам рудног коња, рудни и предњи – то је бог и ситуација, а средњи јахач може да буде и жена. До самог топа јашем. Три војника послужују један топ, а у батерији има четири топа.
Пола године изучисмо све то како треба и – крете Шваба на нас.

ИЗГИБИЈА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ

Удари Шваба, објави се рат! Ми у Београду чувамо границу: не дај отуд од Земуна да пређе. Он гађа овамо преко реке, само прелећу гранате! Док добисмо наређење: Напред, у Јадар, на планину Цер. Надире Шваба преко Дрине, па борба очајна. Покрет, покрет! Усиљеним маршом! Кад дођосмо до села Пецка, у оној дољи, само кука рањеник. Да л’ су наши, да л’ њини, ми не знамо – ноћ је, не знам ни де смо, само напред с топовима! Ватај’ положај и удри па шта бог да.
Увати положај наша батерија на једном ћувику. Испред нас су наши са мањим топовима, брђани што се зову, а напред пешадија. Ми гађамо Швабу и преко тих брђана и преко пешадије, а тако исто и Шваба гађа нас отуд.
Тек се било оноћило, оно кад удари разорна граната швапска, па се распрсну, ми велимо – поби нас све. Ал, по срећи, мало закачи војнике код топова, више испред заклона удари, де су коњи батеријски. Пооткидаше се коњи, неки рањени, неки мртви – узео се врисак: дваест и четири коња било само из наше батерије, а башка што следећа граната погоди у заклон де су коњи друге батерије. Јурнуше коњи у мрак, у панику, нададе се тутањ. Ми за њима: јури, ватај по оним мраку, а оно борба само уји.
И дању и ноћу пуцамо: тучемо њине положаје, подржавамо ватром нашу пешадију. Добро бијемо – јављају наши осматрачи, и команда наша јавља: само одлећу Швабе и Маџари. Ал оћеш ђавола! Иде командир наш од топа до топа и каже: “Приштеђујте муницију. Јаком стиже главна количина савезничке муниције…”
Десет дана тако на Мачковим камену: ни ми тамо, ни они овамо. Кад учестају њине гранате око нас, ми одма мењај положај. Па кад они јуришу на нашу пешадију, на ровове, ми удри тамо. И, шта ће да буде, једне ноћи, иако сева на све стране, заспи наш осматрач! (По три осматрача имамо, на смену гледају де наше гранате падају и јављају ни.) Ал те ноћи заспи наш осматрач. А ми баш пренели ватру: непријатељ навалио и јуриша на ровове бочно од нас. Јавља онај отуд командир, прети, јебе нам све по списку: све ће да нас побије што смо послали две гранате у његове ровове… Оно туче ватра, земља гори! Небо гори! Премештај ми брже батерију, ватај нови положај … Погибе коњ пода мном сутрадан. У ноћ погибе и други коњ пода мном, о мајку му! Брже мењам коња, курталишем оног мртвог, прежи, терај, белајиши. Тако сваки дан и сваку ноћ, скоро десет дана тако, немаш кад ни да једеш леба, ни очи да опереш од барута, а црно ти да спаваш. Удри, удри… Али опет понестаје муниције, приштеђујемо, само да запеваш.
Ударише једне ноћи на наше крило, примакли се Маџари у зору, па по нама распалише. Ми брже мењај положај: терај батерију преко оне доље де су борбе пешадије биле очајне, три пута положај прелазио из руке у руку. Газимо батеријом мртве војнике, немаш кад да уклањаш и немаш де од дрвећа да заобилазиш. Да л’ су били наши, да л’ швапски ти јадници?
Потукосмо ту, на Церу, Швабу. Победа српске војске. Него шта!

УДАРИ БУГАРИН С ЛЕЂА

Али, објави се опет рат. То је деветсто петнаеста. Командир мој, поручник Драгољуб Благојевић, каза нам једно јутро: “Идемо на Тимок. Бугари ударили с леђа, да им мајку мајчину. Идемо и њима да померимо дандало.”
Упутисмо се према бугарској граници, опет усиљени марш. Идемо више од недељу дана, само застанемо те коње наранимо и напојимо. Коњи све у голој води, у зноју и белој пени, ми се са сном боримо, ма нема: на коњу заспиш, срце ти заспало. Иди, иди… Три силе удариле на једну Србијицу: ударио Шваба, ударио Немац, е сад и Бугарин ударио.
Боримо се неколико дана са Бугарима, па дође наређење да се одступа, три силе притисле Србијицу.
Одступамо, и с борбом дођемо у пожаревачки округ. Нисам знао где сам док не дођосмо до Параћина. Ту изиђемо на пругу, ту сам знао де смо. Пређемо преко пруге са батеријом па терај на југ, одступамо, стално одступамо. Негде се кратко зауставимо те примимо борбу па ајд даље. Цела војска се повлачи. Испалимо понеку гранату те подржимо пешадију, она задржава фронт. Тако до Пећи.
Код Пећи најпре помогосмо да се пешадија извуче на једном нешто даљем положају, испалисмо последње разорне гранате, онда посечемо сикирама паоке на точковима, онеспособимо наше топове. Па ископасмо рупе и – затрпавај оружје, муницију, делове, све обашка. Мајор каже: “Све расходуј и затрпавај да нас не би непријатељ тукао нашим топовима.”
Видимо пропаст, само да човек плаче! Шта вреди да плачемо, морамо напред. Узесмо оне коње што су способни, што нису сатрвени, ћопави и рањави, поведосмо са нама. Сви смо заједно, из целе батерије. Неки оће да се врате, мене баш звао један одавде, неки Радивоје:
“Ајдемо натраг!”
“Боже сачувај, реко, ја да идем натраг нећу! Жив у шаке да паднем непријатељу нећу! Докле се може, ја ћу да идем напред!”

СПАВАМО НА СТРЗИ

Повлачимо се према Скадру. Имам цокуле на ногама, то је спас живота. Идемо докле има пута и пешке и јашући, после само козјом стазом. Спавамо на стрзи, као зец кад га гањају ловци. Негде разапнемо шатор па на чистини спавамо, негде у слами и шаши. Добили смо у Пећи за резервну храну нешто пексимита. После два дана већ смо почели да гладујемо. Ишли смо, ишли… Изнемоћали смо, малаксали, изгладнели, боси, јадни – никакви. Наиђемо на војника да је пао од глади, од болести. Удара се у груди и виче: “Леба…” Ми пролазимо, померимо га са пролаза само да га не газе; а да му помогнемо не можемо. Храну од сељака не смеш да дираш, командир био прек и оштар за војника, оће и да убије, ал за државу био добар и за оно војно, што се каже. Е, нећу да грешим душу: дозвољавао ни да узмемо сена за коње, то де нађеш – дижи!
Арнаути нас нису узнемиравали, ми смо мирно прошли, и људи и коњи.
Дођемо у Скадар, ту смо били три-четири дана. Ајде у Санђован, у пристаниште. Оћеш магарац, ту лађа да пристане не сме од сумарена, а непријатељ нас пристиже! Ајде за Валону, опет пешке. Оно пусти песак морски до колена, бусаш ка по снегу. Бео песак, утања нога ка у смет. Идемо том равницом, том обалом.

ДОЂЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА

Стигнемо у Валону, не знам да л’ смо били дан или два, па дође лађа француска. Певали смо, сви смо певали! Шта је ко знао и како је умео – певао, кад смо лађу видели. На лађи даду ни оне пампуре да се не удавимо, то вежемо преко груди и преко леђа, не дај боже, ако лађу погоди. Лађа нас одвезе на Крф, ја сам тако био заспао да не знам колико смо путовали: пробудили ме да изиђем. Кажу, стигли смо. Велика лађа била, само војска, нема ни цивила ни коња. А, умало да заборавим: од свију коња што смо повели од Пећи, само један читав стигао чак до мора – и то онај најлењи у батерији!
Пуни смо вашију били, било нас и болесних. Приватише нас Французи, ма каква браћа, оно су мајке наше и – не знам да опишем колико су нас спасли.

ДОБИЈЕМО НОВЕ ТОПОВЕ И КОЊЕ

На Крфу смо били можда месец дана и ту није било неког великог учења и занимања, учили смо мало више оно што треба за модерније топове, француске.
Пребаце нас одатле у Солун, и ту смо у једном пољу учили месец дана, па ајде на положај – на Горничево.
Још нисмо били добро ни видели де смо – кад нас Бугари опколише и заробе нам батерију. Ете како: ми изишли на један брег. Одуд острво, а отуд степенасто, само на једну страну можеш да изиђеш. Они пресекли нам оступницу. Ја почнем да вучем за узде оног коња што сам јашио, а командир, један поручник, виче: “Бежи! Зар још нешто оћеш?!” Они већ бију шрапнелом. И ми се повучемо, сва ратна спрема остаде.. . Те дадоше ни Французи друге коње и топове.
А после смо ми њима, Бугарима, све то још боље наплатили.
То је баш некако пред вече било, водила се борба, тамо на другом крилу, а овамо била између нас и Бугара нека река, ми са ове стране, а они са оне. И Бугари пођу реком на коњима, нису примећени док нису поизлазили на обалу. Па кад изиђоше на обалу, повикаше “Ура!” да заробе опет нашу батерију. Видео то један поручник из друге наше јединице, па окрене бочну ватру по њима. Они јурнули овамо, па сад онај отуд не сме да гађа више да не убије наше војнике. Док ти ми окренусмо цеви и почесмо да радимо картечом по Бугарима! Само двојица се некако вратише живи и доватише реке, све смо побили. А један наш војник оде да згази оног мртвог Бугарина, поручника што је повео једииицу на нас овамо: “Ти да ме робиш, мајчина ти…” Ал наш командир вели: “Сви по војнички да буду сарањени, само оружје покупите.”
Све до пробоја фронта били смо на положају, поред топова. Снабдевање редовно, савезници све обезбедили, “Пали, не жали” – тако је писало на сандуцима са муницијом. (Командир батерије био поручник Драгољуб Радовић, а командант дивизиона потпуковник Милан Атанацковић.)

ИДЕМО У НАШУ ДРЖАВУ

Кренуо пробој, ондак идемо напред. Кад смо јурнули, зауставили смо се тек код Битоља. То је већ наша држава и идемо напред, и само напред.
Шваба одступа, Бугарин се предао. Једино код Ниша јак отпор: Немац образовао фронт. Разбијемо ту и Немца.
У Тополу кад смо стигли, замолим командира да ме пусти кући на двајест четири сата. Имао сам мајку, жену, две сестре и најмлађег брата. А отац ми је погинуо на почетку светског рата, у борби код Варовнице. Нашла га моја мајка међу мртвима у пољу, погодио га куршум у слепо око и погинуо.
Командир ми даде три дана да будем код куће …
Стигнем јединицу у Аранђеловцу, па опучимо за Београд. У Београду будемо два-три дана. Е сад шта ћемо? Ајде да јуримо Маџаре до краја.
Дођемо до Хоргоша, Шваба се дотле није окренуо, бежао стално.
Из Хоргоша довеземо топове у Београд.
Они који су били у заробљеништву дођу у војску, образује се потиски пук.
Останемо још у Београду, изучимо регруте.
Шес месеци сам и двадесете године провео у војски.
Осам година у униформи, осам година војник! Да сам у гостима био, па би ми дојадило и досадило!
Дође поручник и каже:
“Ајде, Ранко, да идеш кући!”
“Еј, вала богу, реко, кад дође једном да идем кући.”
И вратим се у Јагњило, био сам у чину наредника.
Питам мајку како ми се жена владала. “О многим се, каже, чуло, о њој нисам ништа дочула.”