Петровић Ж. Радојица

584

име: Радојица
презиме: Петровић
име оца: Живан
место: Глибовац
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1892.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

НИЧЕГ БОЉЕГ ОД СЛОБОДЕ

Радојица Петровић, имам 89 година и 105 дана. (Разговор вођен 6. децембра 1981.) Рођен сам у Глибовцу, отац ми се звао Живан. Завршио сам основну школу, учитељ Риста Јовановић учио ме сва четири разреда.
У војску сам отишао 1. јануара 1914. године.
Добијем позив и од куће из Глибовца одем у Пожаревац. Отуда нас врате – да идемо у Београд.
Сутрадан у два по подне стане воз у глибовачкој станици и ми се попнемо. У Београд стигосмо у неко доба ноћи. Где ћемо, ајд у неку кафану “Топ”. Ујутру јавимо се у команду: осми пешадијски пук, Дунавска дивизија. У касарни добијемо одело, прописно, све како треба; добијемо пушке, и ту завршимо обуку.

КАД СЕ РАТ ОБЈАВИО

Кад се рат објавио, паде неколико граната овамо, отуд из Земуна. Ми из касарне право у Топчидер; воз постављен и наш осми пук утовари се, те осванемо у Скопљу.
Поче непријатељска офанзива! Врате нас из Скопља у Младеновац, одатле правац Ваљево. Од Ваљева у Завлаку, село. И, ту се распоредимо да чекамо непријатеља.
Кад је Шваба ушао у Ваљево, ми смо били у Мионици.
На колубарској ћуприји ђенерал Живојин Мишић преузео команду. Па каже овако:
“Јунаци и браћо! Зар да бегамо? Од кога да бегамо? Од најгоре војске што постоји на свету! То је, каже, олош. Ви сте тукли турску царевину, сатрли сте је – за милион година они да нас газе неће. То је једно. Друго: тукли сте Бугарску, праву силу, већу. И њу сте сатрли. А сад, каже, да бегате. То је, каже, ужас …”
А ми кажемо: Не бисмо бегали, али немамо оружје. Њихова артиљерија туче нас, до нас и преко нас. А наша не може. Зашто не може? Зато што нема муниције.
“За то немојте да бринете. За хлеба и муницију немојте да бринете” – то сам из уста Живојина Мишића чуо. Био је леп, снажан човек, чврсте руке.

ТАКОЗВАНА КОЛУБАРСКА БИТКА

Оданде пођемо на Рајац. Наређено је да се ту укопамо и да чекамо непријатеља. Ја сам у пешадији. Наређење је било: немој да гађаш док не видиш да иде на тебе, онда гађај, унакрсна ватра да се отвори.
Петог дана нагрнуше Швабе отуда као пијани. Наша пешадија и артиљерија отвори ватру па растури све у дим. Многи су се и предали, онде. Неки дали се у бекство; кад смо ми отворили ватру, не зна куд који бежи. Они њини трапави коњи не могу топове да извуку из блата. Остаде све, одоше у пизду материну. Тек код Младеновца се некако задржали, више према Космају. Ту се онда распореди наша војска и истера Швабе. Они су нас гонили двадесет и пет дана, а ми смо њих истерали за седам дана.
Седми дан чита се декларација: У Краљевини Србији, каже, не постоји непријатељски војник, сем ратних заробљеника – ниједан. Пребацили смо их преко Саве и Дунава. Плена је било – не може ни да се замисли: и оружја, и коморе, и оних њиних трапавих коња. То је такозвана Колубарска битка. Рачунало се да је преко сто хиљада непријатељских војника уништено; ту је лежало мртвих Шваба као снопље.
После тога дођемо у Ваљево, из Ваљева се преместимо у Пожаревац, цео наш пук. Ту смо презимили. Официри су према нама били строги и употребљавали су батине. Мене нису тукли, али неког који заслужи они одеру.

СУНЦЕ ЗАЛАЗИ, СРБИЈУ НАПУШТАМ

Дошла је деветсто петнаеста година: Шваба поново креће на Србију.
Примили смо битку код Александровца. И ту чујем да ми је отац погинуо, био трећи позив: погинуо кад су прелазили реку. Није само он, него и многи други изгинули. Немци прошли.
И, ја се разболим, пренесу ме у болницу, у Ћуприју.
Онда непријатељ ушао, наши одступили. Дођоше Немци, прегледају болесне и рањене: неки без руке, неки без ноге. Оне који нису способни, инвалиде, упућивали кући. Добије возну карту, уз леба шта треба и правац, каже, кући. А ко је способан – опет у Пожаревац. Мене издвојише у способне. Те у Пожаревцу остасмо два-три дана. Одатле у камионе па на дунавску ћуприју. Сунце залази, Србију напуштам. Никад ми теже није било у животу.
Одвели су нас у Аустрију, у место звано Браунау.
Хране нас куваном репом и неким чорбуљацима, али нису лоше поступали са нама.
Сместили су нас у бараке, биле направљене раније. Нисмо радили ништа.