Петровић Ж. Радојица

148

име: Радојица
презиме: Петровић
име оца: Живан
место: Глибовац
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1892.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

НИЧЕГ БОЉЕГ ОД СЛОБОДЕ

Радојица Петровић, имам 89 година и 105 дана. (Разговор вођен 6. децембра 1981.) Рођен сам у Глибовцу, отац ми се звао Живан. Завршио сам основну школу, учитељ Риста Јовановић учио ме сва четири разреда.
У војску сам отишао 1. јануара 1914. године.
Добијем позив и од куће из Глибовца одем у Пожаревац. Отуда нас врате – да идемо у Београд.
Сутрадан у два по подне стане воз у глибовачкој станици и ми се попнемо. У Београд стигосмо у неко доба ноћи. Где ћемо, ајд у неку кафану “Топ”. Ујутру јавимо се у команду: осми пешадијски пук, Дунавска дивизија. У касарни добијемо одело, прописно, све како треба; добијемо пушке, и ту завршимо обуку.

КАД СЕ РАТ ОБЈАВИО

Кад се рат објавио, паде неколико граната овамо, отуд из Земуна. Ми из касарне право у Топчидер; воз постављен и наш осми пук утовари се, те осванемо у Скопљу.
Поче непријатељска офанзива! Врате нас из Скопља у Младеновац, одатле правац Ваљево. Од Ваљева у Завлаку, село. И, ту се распоредимо да чекамо непријатеља.
Кад је Шваба ушао у Ваљево, ми смо били у Мионици.
На колубарској ћуприји ђенерал Живојин Мишић преузео команду. Па каже овако:
“Јунаци и браћо! Зар да бегамо? Од кога да бегамо? Од најгоре војске што постоји на свету! То је, каже, олош. Ви сте тукли турску царевину, сатрли сте је – за милион година они да нас газе неће. То је једно. Друго: тукли сте Бугарску, праву силу, већу. И њу сте сатрли. А сад, каже, да бегате. То је, каже, ужас …”
А ми кажемо: Не бисмо бегали, али немамо оружје. Њихова артиљерија туче нас, до нас и преко нас. А наша не може. Зашто не може? Зато што нема муниције.
“За то немојте да бринете. За хлеба и муницију немојте да бринете” – то сам из уста Живојина Мишића чуо. Био је леп, снажан човек, чврсте руке.

ТАКОЗВАНА КОЛУБАРСКА БИТКА

Оданде пођемо на Рајац. Наређено је да се ту укопамо и да чекамо непријатеља. Ја сам у пешадији. Наређење је било: немој да гађаш док не видиш да иде на тебе, онда гађај, унакрсна ватра да се отвори.
Петог дана нагрнуше Швабе отуда као пијани. Наша пешадија и артиљерија отвори ватру па растури све у дим. Многи су се и предали, онде. Неки дали се у бекство; кад смо ми отворили ватру, не зна куд који бежи. Они њини трапави коњи не могу топове да извуку из блата. Остаде све, одоше у пизду материну. Тек код Младеновца се некако задржали, више према Космају. Ту се онда распореди наша војска и истера Швабе. Они су нас гонили двадесет и пет дана, а ми смо њих истерали за седам дана.
Седми дан чита се декларација: У Краљевини Србији, каже, не постоји непријатељски војник, сем ратних заробљеника – ниједан. Пребацили смо их преко Саве и Дунава. Плена је било – не може ни да се замисли: и оружја, и коморе, и оних њиних трапавих коња. То је такозвана Колубарска битка. Рачунало се да је преко сто хиљада непријатељских војника уништено; ту је лежало мртвих Шваба као снопље.
После тога дођемо у Ваљево, из Ваљева се преместимо у Пожаревац, цео наш пук. Ту смо презимили. Официри су према нама били строги и употребљавали су батине. Мене нису тукли, али неког који заслужи они одеру.

СУНЦЕ ЗАЛАЗИ, СРБИЈУ НАПУШТАМ

Дошла је деветсто петнаеста година: Шваба поново креће на Србију.
Примили смо битку код Александровца. И ту чујем да ми је отац погинуо, био трећи позив: погинуо кад су прелазили реку. Није само он, него и многи други изгинули. Немци прошли.
И, ја се разболим, пренесу ме у болницу, у Ћуприју.
Онда непријатељ ушао, наши одступили. Дођоше Немци, прегледају болесне и рањене: неки без руке, неки без ноге. Оне који нису способни, инвалиде, упућивали кући. Добије возну карту, уз леба шта треба и правац, каже, кући. А ко је способан – опет у Пожаревац. Мене издвојише у способне. Те у Пожаревцу остасмо два-три дана. Одатле у камионе па на дунавску ћуприју. Сунце залази, Србију напуштам. Никад ми теже није било у животу.
Одвели су нас у Аустрију, у место звано Браунау.
Хране нас куваном репом и неким чорбуљацима, али нису лоше поступали са нама.
Сместили су нас у бараке, биле направљене раније. Нисмо радили ништа. Било око осам стотина заробљеника у тим баракама.
И, једнога дана све нас крећу: терају нас за Немачку. Прво нас отерају у Хановер па у Винербах. Одатле, тамо преко, до Холандије. Њини војници нам причали где смо, иначе ми не знамо.
Једнога дана оде сав наш заробљенички народ на посао, а ја и неколико војника останемо. Дође луксузан фијакер, у њему седи Немац, цивил. Од наредника тражи три заробљеника да на његовом имању раде земљораднички посао. Ухвати онај наредник мене за раме и још двојицу – један био земљорадник из Селевца, а други кројач из околине Чачка.
Ту сам на имању тог Немца радио годину дана као заробљеник. Био земљорадник, католик. Како ја рачунам, имао је око педесет хектара. Било шуме, ливаде, и ми смо радили све пољопривредне послове.

ДА БЕГАМО

И, једнога дана газда ми се смртно разболео. У четвртак позва ме да се опрости са мном. Пожелео ми да одем кући. У петак одмах умро. Субота, недељом се не сахрањују, сахрана чак у понедељак. А ја још пре недељу дана договорио са том двојицом и још са једним Русом да бегамо: испод неког лужника да се састанемо у толико и толико сати.
Кад је било време да се бега, узмем мотку па скинем пет-шест кила сланине и ставим у торбу. Пођем, али пас један где год ја – пошао и он, не могу да га отерам. Кад сам изишао из куће, сретнем две газдине сестре од стрица, јавим се и одлазим, а оне осташе. Пас за мном иде, иде. Кад сам одмакао изван села, отерам пса. Он оде скичећи кући. Дођем под лужник, Срби дошли а Руса нема. Мало прође, дође и Рус.
Куд ћемо, опет кроз газдино имање пут води. Свану се, нема се где. Погледамо, видимо село тамо. Где ћемо, а ми у трску.
У ноћ, пошто смо преданили у трски, пођемо даље. Ујутру кад се свану, опет видимо кућу. Видимо да из најближе куће излазе само две-три жене, мушкараца нема. Увече, ми на врата: да нам оне спреме вечеру и да нам покажу пут до изађемо на реку Марну. Спреме нам вечеру, одморимо се, оне нам нацртају на карти – код њих све то писмено – куд и како треба да идемо.

УХВАТЕ НАС

Упутимо се према неком каналу да пређемо преко ћуприје, на којој видимо само једног стражара. Слободно идемо, ако треба, мислимо, савладаћемо га лако. Кад наиђосмо, он нас пита ко смо, да нисмо ратни заробљеници. Док смо ми дошли до њега, дошло још десетину стражара. Отераше нас тако у бараку њину.
Кад свану јутро, два стражара напред, два позади, терају нас кроз неку шуму, питај бога куда. Нас смо четворица заробљеника у тој групи. Стигосмо тамо на неку станицу. Неки нас жале, неки нам се ругају. Дође воз, убацише нас у воз. Тера воз два сата. То је деветсто шеснаеста година. Не, да се опоменем; деветсто седамнаеста.
Скидоше нас из воза, уведоше у канцеларију. Ја сам на себи имао лепо одело, шешир од камиље длаке. Знао сам прилично немачки и нешто руски. Испитује нас Немац у униформи:
“Ја сам, каже, учитељ по професиј и и имам осморо деце. Желим свакога да спасим колико могу. Има, каже, једна фабрика, само Срби и Холанђани у њој раде, фабрика папира. Тамо ћу да вас пошаљем.”
Једнога дана дође стражар и позва нас. Дадоше нам суву храну и успут што треба. Сунце залази, а ми стижемо у ту фабрику.
У фабрици наших Срба четрдесет било. Имао сам сланине, нису ми били одузели, и сваком дам по комад.

ОПЕТ ДА БЕГАМ

Прође два-три дана, један стражар ме распореди да чистим улицу код моста, са једним чичом, трећепозивац из Сепаца. А ја њему кажем: Слушај, реко, чича. Ја ћу једног дана одавде да побегнем. Добро да пазиш: ако ме стражар види и пође за мном, ти звизни, и ја ћу да се вратим.
Једног дана ја пређем бедем, чича није звизнуо; иза бедема је гора, иза горе Холандија. Прођем кроз шуму, иза шуме ливаде, њиве. То је мај месец, око три сата по подне. Угледам једно велико дрво. Уморан сам, попнем се на то дрво, оно широко горе. Таман ја на дрво, фабрика свира – дали узбуну – то значи да је неко побегао. Мало после ето их стражари. И ја чујем разговарају: “Ако га нађемо, каже, пуцаћемо као на зеца.” Одоше. Мало после ето их три жандара истом стазом и разговарају: “Сви Срби добри пливачи. Прешао у Холандију.” Одоше некуд и они.
Увече, сунце залази, сиђем са дрвета, гладан сам као риба. Кад се смрачило, пођем према каналу. Он преко двадесет метара широк. Оне мале лађе њине дању плове туда, а мостови су висећи – једна страна се диже тамо, друга овамо. Тако дању, а ноћу дигнут, не можеш да пређеш. Свучем одело, вежем на леђа, пљунем у шаке, залетим се па у сред оног канала.
Препливам канал, још није граница.

ПРЕЂЕМ У ХОЛАНДИЈУ

Ишао сам, ишао, још је ноћ, и дођем близу страже. Чујем трупка стражар, не може да се пређе. Легнем у чамац и – заспим! Кад се тргох, пала магла од неба до земље, не видиш прст пред оком. Допузим до оне граничне мотке између Немачке и Холандије и пређем у Холандију.
После сат хода дођем у неко село, наиђем на једну богату кућу: ограђено, пас огроман, чучи пред кућом. Сад – ако псу погодим име, он ми неће ништа, ако не погодим – хоћемо да се хватамо укоштац. Одлучим да се јавим у неку сиротињску кућу. Пођем даље, мало једно прозорче, као колиба, али црепом покривена, и трокрилна врата.
Уђем у ту кућицу, каљав, прозебао, гладан. Прими ме лепо један старији човек, сам у кући. Даде ми да се оперем, да једем мало и да пијем млека. Причам ја њему да сам побегао као ратни заробљеник. Он ми каже да ће да ме води у жандомерију. А далека је, каже, четири километра. И даде ми друго, сељачко одело. Узе он једну бициклу, ја другу. Кад стигосмо у станицу, они деле доручак. Нуде и мене. Мало затим спремише ме да путујем у вишу команду, за Хаг.
Уђем у воз, стражар каже да сам ратни заробљеник, а путници, неко ми даје гулден, неко два, неко пет – да умрем од стида.
Кад стигосмо у Хаг, прими нас конзул Милан Милојевић, био родом из Марковца. Пита ме одакле сам. Кажем: из Глибовца. “Шта ти је Милутин Петровић?” Рекох: стриц. Он каза неком цивилу: “Да га водите да се окупа и да му дате ново одело.”
Одведоше ме после у један ресторан. Ту било још пет-шест Срба, исто побегли. Ту смо били петнаест дана. Онда дође конзул и каза нам: “Сутра крећете за Србију.”

ПРЕКО МОРА У ЕНГЛЕСКУ

И одатле пођемо сутрадан на лађу. Мени мило што идемо за Србију, макар и преко мора, које се, видим, узбуркало.
На лађи добијем морску грозницу, те легнем. Позваше ме на ручак. Гладан сам, мирише онај ручак, али не могу да се макнем, повраћао сам.
У неко доба ноћи стигосмо у пристаниште Довер у Енглеској. Ту се искрцасмо, дадоше нам она одела што нам у Хагу дао конзул.
Хајде у воз. Одмах нам, у возу, донесоше вечеру.
Из воза скидоше нас у Лондону. Хоће да нас сместе у неки логор. Ми се побунисмо: Па ми из логора бежимо, дајте ви нама слободу, упутите нас за Србију.
Упутише нас код српског конзула, тамо био неки Јован Јовановић, Далматинац. Он нас испита ко смо, шта смо, кога имамо. Кажемо да хоћемо на фронт, да се боримо као и сва наша браћа Срби. Он нас одведе у један хотел. Ту смо били неколико дана, па дође тај Јован те се опрости са нама: идемо возом за Стаутхептон.
Из воза, у Стаутхептону, укрцају нас у лађу. И кренемо за Француску.

ИЗ АВРА У ПАРИЗ ПА ДАЉЕ

Стигнемо у Ле Хавр. Ту сам добро поднео лађу, а пошли смо у девет ујутру и стигли у десет увече.
Из Хавра нас одведу кроз Париз у неко место и додају сто дваес деветом пешадијском француском пуку. Ту смо били само десетину дана. Онда нас пребаце за јужну Француску.
Ишло то како је ишло, стигнемо у Лион. Из Лиона исто возом до Марсеља, у Марсељу истовар, ту преноћимо. Сутрадан у воз па у Тулон.
Кад сиђосмо, видим ја – у Тулону има Срба: овде-онде, али од мојих Глибовчана не могу да нађем никога. Само нађем једног Азањца, неког Милутина Милојковића, опанчара, њега сам и раније знао – имао огромну радњу.

ИЗ АФРИКЕ ЗА СОЛУН

Из Тулона све Србе пребаце у Бизерту, у Африку, да се одморимо. То је деветсто седамнаеста година, јуни месец.
У Бизерти будемо десетину дана, лепо се одморимо па опет у лађу и – за Солун. Увече смо пошли, и после два дана лађа се врати у Бизерту да сачека да се море смири.
Кад се море смирило, кренули смо. Нисам ни први, ни други пут добио морску грозницу; путујемо лепо, француска лађа, зове се “Света Ана”, прате је торпиљери, чувају од сумарена.
Допутујемо на Малту, и ту смо били два дана. Од Малте путујемо два дана до нашег Солуна. Послуга француска, добили смо појасеве за спасавање још у Бизерти, али нисмо још добили оружје ни одело.
Стигнемо у Солун, али не можемо да приђемо, него нас истоварују у бродице. Кад сам згазио земљу, узео сам грудвицу па је пољубио: назад на воду више нећу, само напред. Само кад сам ногом згазио земљу!
Пролазимо кроз Солун, видимо негде рушене зграде, горео град, шта ли је, а из оних рушевина ваде гвожђе, кажу – за утврђивање на фронту.

НИЧЕГ БОЉЕГ ОД СЛОБОДЕ

Отидемо на зборно место у Микру. Ту смо били око десетину дана, нас је стигло око осам стотина. Храна је била добра. Одатле упуте нас у команде.
Припао сам осмом пуку, другом батаљону. Командир чете ми био Ђура Ђуричић, капетан друге класе. Неки војници, кад су чули да сам био у ропству, чуде се што сам дошао, кажу: боље роб него гроб. Ја им кажем: Слушајте, људи! То је глупа ствар, ничег бољег нема од слободе.

МОТРИ НА БУГАРИНА

Из Микре одемо на положај звани “Енглескиња.” То је деветсто седамнаеста година, тако око Светог Илије. Тај капетан узе ме за посилног.
Наши ровови су били негде педесет, негде сто метара далеко од бугарских, а у једном камењару било можда само двадесетак метара од нас до Бугара. И, дописивали се наши са Бугарима, шпијунажа. Узе мене капетан и поведе ноћу тамо. Даде ми машинку у руке. Он ишао лево, ја десно. Ишли смо да преда и да прими од Бугара писмо. Кад смо стигли, он каже: “Стани ту.” Ја станем. “Мотри на Бугарина. Немој да пуцаш ако не чујеш пуцањ. Ако чујеш, среди га.” Мало после дође Бугарин. Разговарају, ја нисам чуо шта су разговарали. Није се ништа десило и ми се вратимо у јединицу.
Командир има посебну земуницу, посебно водни официри. Ја сам спавао у земуници код командира. Водни официр ми био Драго Мајсторовић.
Седам дана си у земуници, дваест један дан у позадини. У позадини је имало јела, пића и цигарета, али ја никад нисам пушио. Ишли су наши, у позадини, у села, куповали сир, млеко, највише се трошио парадајз. Како смо се споразумевали са Грцима? Нешто они научили српски, нешто ми грчки. Имао неки ћорави Јанко одавде, уђе у бостан, окрене пушку – Грк бега.
Биле су на фронту Енглескиње – добровољци. Износиле муницију, гранате, на моторним бициклима разносиле намирнице, биле болничарке. Износиле муницију на коту десет-педесет. Биле су обучене у наше одело, као војници.

У ПРОБОЈУ СРЕЋА

У пробој фронта кренули смо у осам сати. На ракету команданта армије на фронту према Бугарима, наша артиљерија поче да грми. Бугари се нису ни јављали више. Наша артиљерија тукла је два дана и две ноћи. Можеш у пола ноћи да узмеш конац и уденеш у иглу – таква је била ватра. Преко дана још наши авиони круже.
Трећи дан, кад се свану, ја сам био дежурни до пола ноћи па заспао, а неки Ђура Перишић из Церовца пробуди ме, каже: “Бугари се предали.” Хвала богу кад се предали, кажем; мислио сам да је рат готов. Тог јутра кренемо са наших положаја, пређемо нашу границу, официр нам рекао да смо сад закорачили у нашу државу.
Ишли смо неколико дана напред, Бугари нам нису пружали отпор.
Кад, једног дана, био сам на објавници са још два војника. Пред нама једна дубодолина, а тамо даље видимо десетину војника Бугара. Може да се добаци до њих јајетом. А имали смо бомбе енглеске, мале, као крушке караманке. Можеш да је држиш и демонтирану, али кад је бациш из руку, чим додирне нешто – експлодира.
Чух ја нешто тресну иза мене. Ја одскочим у страну муњевито. Погледам – иза мене Бугарин. “Предавај се, братко!” – и уперио пушку у мене. Не види да имам бомбу у руци. Ја ону бомбу па у њега. Он се скрши доле, а ја побегнем. Доле нађем командира, рањен. Многи Срби наши изгинули: двадесет и осам, наишли на заседу. Питају мене шта то би. Ништа, рекох, срећа.
После тога нисмо имали борбу нигде, дошли смо у Велес. Ту смо се окупали и цео дан провели. Увече пређемо Вардар, дођемо до Куманова, а коњица ишла десно од нас, ми смо били пешадија. Два дана нас Бугари задржавали да би се Немци извукли, а били рекли да се предају.
Капетан Ђуришић прати мене у бригаду.

ГАЋЕ НА ШТАП

Отидем тамо, добијем једно писмо да однесем Ристи Парамазу, командиру батерије. Али он био далеко од бригаде један километар. Кад сам донео писмо Ристи, он каже: “Иди на моје командно место и слободно шетај.” Он оде на друго место, а војници сваки на своје место. Нема га, нема, сат је прошло. Ето га он отуд, дође. Пита има ли што да се примети. Нема, кажем, ничег. И баш тад угледасмо колону Бугара. Он на командно место, војници на своја места. Командова: “Батерија на своје место! Добош шест, месни угао нула, с десног крила са по два метка, батерија, пали!” Опалише. Бугари – беле мараме увис: предају се, има их на стотине. Командир Риста задржа мене.
Сиђе наша јединица да зароби Бугаре. Они побацали оружје на десну страну, а с леве стране стоје гологлави. А ови наши им кажу: “Гаће на штап, право у Софију!” Ћуте, шта ће.
Сиђемо у Куманово на железничку станицу. Падоше две гранате и ништа више.
Напредујемо даље, дођемо у Прешово.
Пред нама никог нема, само наша коњица, ослобађамо даље.
Ујутру дођемо у Врање. Ту се одморимо, коњи да се назобе. Имала нека црква, официри одоше у цркву, држи се богомоља. У Врању народ ври, ври – као кошница.
Одатле, Бугари се предавали редом, нисмо имали борбу никакву. Предаје се и друга њина војска: Пољаци, Чеси, Швабе, ал не прави Немци.
Стигнемо у Лесковац. Први сам ушао у Лесковац. Грађани траже од мене карабин да убију некога што је зло чинио за време окупације.

ОПЕТ НЕМЦИ

Из Лесковца дођемо у Кочане и ту чујемо: погинуо командант пука Милић Пантелић. Пред Нишом погинуо, а жена му и ћерка у Нишу. Грдна жалост.
Око четири сата по подне једна чета Немаца врши јуриш. Наши их засуше митраљезима, они полегаше. Опет крену, пуцају, залегну. Нас мало, прежемо коње и чекамо наређење да се повучемо. Утом Немци побегоше! Онда опет наши припуцаше машинкама, онако у ветар. Хвата ноћ, не напредујемо даље. Ноћу чује се дрека: Немци користили ноћ за извлачење. Сутрадан дођемо где су били и нађемо утврђења, греде брестове пет метара дугачке. Пушкарнице уређене. Оставили гранате, све што нису могли да понесу.
И ми кренемо даље, више борбе нисмо ни имали.

ВЕСЕЉЕ, ГЛИБОВАЦ

У Нишу нађемо топове, велике, оставили, неки кажу: ти су топови и на Марни били. Све то заробимо. Сваки дан прелазили смо са батеријом по педесет километара.
У Јагодину кад смо дошли – весеље. Помешали се војници и цивили, музика грми, печење, пиће. Ту будемо два дана.
Из Јагодине дођемо до Велике Плане. Ту батерија скреће за Рачу. У Рачи нас лепо дочекали. Одатле у Наталинце, у Тополу, па у Сопот. Из Сопота у Београд.
После пређемо у Земун, па одемо у Нови Сад. Из Новог Сада у Суботицу, одатле даље нисмо ишли.
У Глибовац сам дошао новембра месеца деветсто осамнаесте, десетину дана на виђење. Имао сам код куће два млађа брата, обојица били интернирани у Браунау; један се звао Рајко, други Драгутин. Браћа се била вратила. Имао сам мајку.
Из Глибовца било сто педесет ратника, не знам колико је погинуло на Солунском фронту, само знам да је рањен био Андра Стевановић.
Цветко Андрејић из Глибовца је постао потпуковник, а 1914. био наредник и обичан сељак.
Карађорђеву звезду добио је само Драгољуб Урошевић. Он је био исто земљорадник.
Из рата сам се вратио као наредник.
Видео сам краља Петра старог и Александра, нашег врховног команданта – то је био ратник првокласан.
Видео сам и Степу – чичица. И Живојина Павловића, ђенерала, из Башина, и Петра Бојовића. Штурма сам видео првог дана кад сам требао да ступим у борбу: стоји и командује код топова.
Водио сам дневник: кад сам стигао у Солун свакодневно сам бележио. Син се играо и поцепао – ту је био крај мом ратном дневнику.