Влаховић С. Томислав

189
Влаховић С. Томислав
Влаховић С. Томислав

 

 

име: Томислав
презиме: Анђелковић
име оца: Станко
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1828.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1989.

 

Томислав С. Влаховић рођен је 21. новембра 1928. године. Његови родитељи Станко и Ружица, као што је у Станковој биографији речено, када су на породичном гробљу у Туларима сахранили три сина, одлучили су да се преселе у оближње село Пропаштицу. Те 1928. године им је рођен син Томислав. Када је био у другом разреду основне школе 1936. године Томислав је остао без оца. Станкови ратни другови су прихватили Томислава и на свим свечаностима био је међу њима. Мајка је одлучила да га школује и када је завршио основну школу учитељ Драгомир А. Јеремић је преко летњег распуста сваке године солидно припремио своје ученике за пријемни испит, који је у тадашњој реалној гимназији био обавезан и полагао се по посебном програму.

Учитељ Драгомир, земљак Стевана Синђелића из села Војске на обали Мораве посебну пажњу је посвећивао историји. Многи његови основци су знали читав Горски вијенац напамет. Како ја био вођа Стрељачке дружине, готово сваке недеље је обучавао своје ученике у стрељаштву. Многи његови ученици још као основци су постали одлични стрелци, правом војничком пушком. Био је строг али је умео ученике да веже за себе. Та се веза није прекидала до краја његовог живота. Тако је било и са Томиславом. Он га је 1945. године као дечак борац дочекао на железничкој станици у Београду, када се вратио из ратног заробљеништва. Он га је обилазио у селу Кончареву где је провео своје последње учитељевање. Његови предратни ученици се и данас договарају да оду у селу Војску да посете гроб свога учитеља. Како није имао деце, учитељ Драгомир је био емотивно везан за ту своју предратну генерацију ученика и неколико месеци пре смрти обишао је своје ученике путујући стотинама километара.

После завршеног другог разреда гимназије 1941. године Томислав је услед окупације прекинуо школовање. Више што је волео оружје, него због тога што је био идејно везан за НОБ 1944. и 1945. године борио се као дечак у редовима НОБ. Тамо је у шеснаестој години постао члан КПЈ. Новембра 1945. године, када је врховни командант потписао наредбу да млађа годишта и ђаци могу да се демобилишу и наставе школовање, Томислав се определио да учи школу.

Завршио је малу матуру, а затим као стипендиста ЦК КПЈ за Србију завршио је учитељску школу, а потом Филозофски факултет, педагошку групу. За ратне заслуге одликован је Медаљом за храброст и Медаљом заслуге за народ. Због учешћа у рату и школовања из радног односа имао је много радног стажа, па је пензионисан у 57-ој години живота.

Бјелински и остали руски револуционари демократи знатно су утицали на формирање неких његових ставова. Он сматра да добар отац може само да смета афирмацији сина, а да је мајка та која пресудно утиче какав ће бити син. Он често каже, где нема мајке, ту нема сина и одобрава став старије генераније да се треба женити из добре породице, а девојке се могу удавати тамо где ће лепо живети, јер ако оне нешто вреде биће добра и деца. Он каже да га је мајка у току рата два пута обишла на положају и ниједном му није казала да се чува и ако је одједном сахранила три сина.

Независно од тога хоћемо ли се сложити са Томислављевим ставовима, на релацији — учитељ, мајка и ратни другови његовог оца, треба тражити Томислављев мотив да се прихвати тешког посла на прикупљању података и писању ове књиге о „Витезовима Карађорђеве звезде са мачевима“. Његова збирка од осамстошездесет фотографија носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, већа је од збирки које поседују све званичне институције заједно. Само нешто преко 350 фотографија добио је од потомака носилаца овог ордена а све остало је сам пронашао.

Жеља да се бави књижевним радом сигурно није мотив за његово опредељење да пише ову књигу, али осим оног што је напред речено, један мотив може бити и револт што су занемарени најхрабрији људи из ранијих ратова и уопште ранија борба за ослобођење и уједињење Јужних Словена.

Овде је право рећи још нешто. Томислављева мајка Ружица ипак се разликовала од многих жена. Она је била ратни добровољац у Топличком устанку. Била је болничарка у одреду војводе Милинка Влаховића. Видео сам то уверење у оригиналу, али нисам сасвим сигуран да ће Томислав то уверење и фотографију своје мајке дати да се објаве у другом тому ове едиције. Ако то не учини нека макар на овај начин правда буде задовољена. Не бих рекао да и због овог, поред осталог проистиче Томислављева повезаност са Удружењем добровољаца 1912-1918. године и руководиоцима тога Удружења.

Радећи на уметничком решењу корица за сва три тома ове Едиције добро сам упознао писца првог тома Томислава Влаховића, кога пошто ми је мајка Влаховићка ословљавам, иако смо приближних година са „Ујко“. Он је потпуно отворен човек и не треба много труда да се прозру његове намере.

Моји другови и ја као пасионирани нумизматичари наговарамо Влаховића, да макету тома о Витезовима Карађорђеве звезде са мачевима испише руком, пошто има извапредно леп рукопис. Рече да би то у току зиме урадио, али само под условом, ако моји другови и ја нацртамо ликове витезове за тај том. Неће бити друге, мораћемо то прихватити, јер таква књига не би имала цене.

Такође смо наговарали Влаховића, пошто је завршио овај посао да напише једну књигу о истакнутим потомцима Витезова Карађорђеве звезде са мачевима и црногорске Обилићеве медаље 1847 (1851), али он то глатко одби, изговарајући се да не жели да узима посао онима којима је писање занат. Рече само да се осећа обавезним да понешто допуни о витезовима и ништа друго.

Такав је мој ујко.

Др Димитрије Драговић