Жртве падају у заборав

16

Рањавање принца Ђорђа

У јеку августовских борби за Београд, његове браниоце на Калемегдану посетио је принц Ђорђе у пратњи команданта Дунавске дивизије I позива пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе.
Тек што су принцу Ђорђу наместили троножац на бедему изнад капије и дали му велики артиљеријски дурбин да осматра Бежанијску косу и Земун, уочили су га аустријски осматрачи. После неколико тренутака чуло се фијукање велике гранате. На запрепашћење групе посматрача, граната се зари у бедем испред њих на десетак метара, експлодира и једно парче погоди принца Ђорђа у главу. Он пође, зањиха се и паде. Крв попрска блузу. Рана је била на потиљку. Одмах су послали аутомобил за лекара и носила.
Друга граната тресну иза аутомобила којим су превозили рањеника. Шрапнели су пратили аутомобил све док није замакао иза мртвог угла.
Било је то прво рањавање принца Ђорђа у првом светском рату. Другу, тежу рану, задобио је у Колубарској бици.
Испаљивање граната у овом тренутку доведено је у везу са шпијунажом: сматрало се да су аустријски шпијуни у Београду имали тајну радио-станицу преко које су обавестили своју команду у Земуну о доласку принца Ђорђа на бедем.

Жртве падају у заборав

Од оног првог пуцња у Сарајеву, којим је млади револуционар, члан „Младе Босне” Гаврило Принцип усмртио Франца Фердинанда, наследника бечке круне, прошле су четири године, четири месеца и три дана. Идеја због које је жртвовао свој живот сада је тријумфовала: срушена је Аустро-Угарска, а на њеним рушевинама основана је прва у историји независна југословенска држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Овако је изгледао пробој Солунског фронта и продор српских трупа
Овако је изгледао пробој Солунског фронта и продор српских трупа

Србија је за ту идеју крварила на свим фронтовима, сејући кости својих синова на суровом путу кроз Албанију, на Крфу, Виду, Бизерти, Алжиру, Корзици, Кајмакчалану, Ветернику, Битољу, Кучковом Камену, свуда где је крочила, увек у нади да те жртве у новој држави неће бити заборављене.
Нова држава је прокламована 1. децембра 1918. године у Београду.
Крајњи резултат крвавог рата, који је Србији био наметнут, остварен је: Србија је ослобођена, њена војска, гонећи остатке непријатељских група, олакшала је братским народима који су били под Аустро-Угарском да сруше власт омрзнуте хабзбуршке монархије и уђу у нову заједиичку државу.
Али још пре уједнњења чули су се приговори да »нова држава« није за све скројена по мери.«
То је дало повода Стојану Протићу, министру у влади Николе Пашића да изјави како ни српска страна није задовољна оваквом формом државног уређења, али је спремна да га прихвати, истина преко воље, „јер нам је драже уједињење и у ма каквом облику него никакво.”
Он је у тој изјави изразио наду ,,да ће покојна Аустро-Угарска ускоро престати да својом мртвачком сенком замрачује путеве нашег народног јединства”.
У западним крајевима као да су се прибојавали моћи Србије, а у српским трајања аустроугарског модела и духа. Решење је, ипак, нађено јер ниједна страна није била спремна да прими на себе одговорност за нестварање заједничке државе.
Говорећи 26. августа 1984. на Текеришу, поводом 70. годишњице славне церске битке, генерал- потпуковник Спасоје Тодоровић, командант Територијалне одбране СР Србије, рекао је, између осталог, и ово:
„Наше савремене политичке оцене стварања бивше Краљевине Југославије дате су позитивно, јер у друкчијим историјским условима тешко да би се дошло до уједињства и заједничке борбе 1941. године, па самим тим и до стварања нове социјалистичке Југославије кроз НОБ и револуцију. Међутим, свима нам је познато да то није била држава по мери историјских надања и интереса било којег нашег народа, па – ни српског народа, који је, стицајем историјских прилика, имао главни удео у њеном стварању. И српски народ је желео националну и социјалну разноврсност у новој држави, са истинским демократским слободама. Изневерене су наде и стремљења ратника …”

Пошто су победили у тру рата, српски војници се најзад враћају својим кућама
Пошто су победили у тру рата, српски војници се најзад враћају својим кућама

Не само што су изневерене наде ратника, него су и жртве брзо почеле да падају у заборав. Србија је препатила више него иједна друга учесница рата. Према службеним подацима, објављеним на Конференцији мира у Паризу 1919. године, од укупног броја погинулих мушкараца у првом светском рату на првом месту долази Србија са 22,4 одсто, Француска 10,5, Немачка 9,8, Аустро- Угарска 9,5, Италија 6,2, Велика Британија 5,1, Ру