Видесте ли где мога сина

577

Из дана у дан грмела је артиљерија око Београда: гранате са Тврђаве и околних брда зујале су према швапским мониторима на Сави и Дунаву, према Земуну, али су с друге стране узвраћали још жешће. Није свака граната погађала циљ, али је из часа у час било све више срушених кућа и све већи број жртава у Београду.

„Београд се не предаје!“ одговорио је пуковник Туфегџић (лево) аустроугарском пуковнику Цангелу (у средини)
„Београд се не предаје!“ одговорио је пуковник Туфегџић (лево) аустроугарском пуковнику Цангелу (у средини)

Кад није могао да освоји Београд, непријатељ је кренуо преко Дунава ка Смедереву. И ту је била његова масовна гробница: српске трупе су га пустилс да пређе преко велике реке да би га по том засуле убилачком ватром и покосиле. Они који нису скочили у Дунав и утопили се – били су заробљени.
Командант Браничевског одреда, пуковник Светомир Матић, спремно је дочекао непријатеља и у одлучном противнападу га просто смрвио. Пуковник Матић је имао на располагању пет батаљона трећепозиваца и две чете регрута Македонаца из Вардарског батаљона.
,,Разбијене и преплашене аустроугарске трупе” – пише др Саво Скоко – ,,појуриле су натраг, према Дунаву, да би се докопале шлепова, али су их у томе предухитриле две чете регрута из Вардарског батаљона, које су неустрашиво јурнуле према обали, заплениле два шлепа, док су се друга два шлепа и једна лађа удаљили од обале, остављајући беспомоћне трупе. Није им остало ништа друго него да положе оружје. Предало се укупно 1800 војника и 20 официра, док је око 800 војника и старешина погинуло, међу њима и четири команданта батаљона”.
Светска јавност је обавештена о овој великој победи српске војске на Смедереву. Говорило се о броју погинулих и заробљених, али се ни шапатом није изговарала невоља која је у то време највише мучила Србију: понестало је артиљеријске муниције.
Стога се на седам аустријских граната, које су засипале Београд, одговарало једном.
Усред те борбене хуке, граната, митраљеских рафала, пуцања зидова, рушења кућа, бучног претрчавања преко београдских улица, већ увелико раскопаних гранатама, све чешће се чуо шапат:
– Станите, људи, браћо, војници! Видесте ли где мога сина, мога Крсту … Забога, он је још дет! Отац му је на положају, у рату, а он отишао од куће, не казујући ништа својој мајци.
Заустављала је Јелена Алексијевић официре, комите, сваког ко је носио пушку.
– Станите, браћо, видесте ли где мога Крсту? Тек му је петнаест година. Рекоше ми да је и он узео пушку и да брани Београд! Погинуће, не зна да се чува.
Ишла је, тако, и Десанка Милошевић од касарне до касарне, али су оне биле празне; хтела је на Савско пристаниште, али је тамо нису пустили, јер су гранате сваког часа падале. Потом је кренула на бедем, али је ни тамо нису пустили.
Чекала је, шћућурена иза заклона, очекујући да се појави неки официр и примети је.
– Само преобуку да му дам! – молила је мајка. – Њему, моме сину, браниоцу Београда, моме Радивоју, само то, преобуку… А грех је што и он напусти мајку: то ми је трећи син на фронту, ко зна где су… И муж је на фронту још од првог дана рата… Рекоше ми да је мој син слагао официра: рекао је да му је осамнаест, а још нема ни шеснаест година…
– Мирослав се зове мој син! – говорила је мајка Мирослава Голубовић, хватајући за рукав официре. – Тек је у четвртом разреду гимназије, шеснаеста му је година… Бојим се да није отишао у комите. Настрадаће… Разболеће се, нежног је здравља. Отац му је у рату, а ја не могох да га задржим код куће…

Београдска тврђава претворена је у гомилу рушевина
Београдска тврђава претворена је у гомилу рушевина

Лагали су београдски дечаци. Говорили су да им је осамнаест, да су јаки, сналажљиви, да све могу да издрже; нека се официри сами у то увере; нека им само дају пушке, видеће већ како они гађају!
Била је то генерација која је сазрела у једном једином дану: оставила је књиге, цртанке, шетње, занемарила прву љубав и латила се пушке.
Једина љубав била им је – отаџбина. За њену част били су спремни да положе свој живот.
И њима је био повређен понос, онај народни, појачан гневом према неправди која му прети уништењем славне прошлости и одузимањем права да на својој родној груди има слободну државу.
Скривало је тих дана стотине и хиљаде дечака широм Србије своје године, јер нису били у војној обавези; могли су да остану у својим кућама, уз својс мајке, али како? Зар да седе у кући и мирно гледају како им непријатсљ разара села и градове! Скупљали су се у групице и, кријући од својих мајки и родбине, одлазили пред официрски дом.
Ту је био њихов први логор.
Тискали су се пред официрским домом, обузети стрепњом.
Дечаци су пролазили поред стражара у двориште, да би после неколико минута излазили наоружани брзометном пушком, реденицима пуним бојевих метака, и бомбама. Одатле су журно грабили преко Теразија ка обалама Саве и Дунава. Нису мислили на опасност која их је тамо чекала.
А мајке и баке, чуварице огњишта, враћале су се својим кућама са стрепњом, молећи се Богу пред упаљеним кандилима, да им сачува синове и унуке и помогне им да одбране свој град од најезде непријатеља …
Нису сви били из Београда, ни из Србије.
Чим је чуо да је објављен рат, Миливоје Сечански из Голубинаца, у Срему, ноћу је, кришом, прешао Саву и већ сутрадан затражио пушку као добровољац. Бранио је, потом, и Аду Циганлију и Дунавски кеј, а кад Бугари ударише мучки, с леђа, кренуо је и он преко врлетне Албаније у неизвесност. Пошто се, као и други, опоравио и зацелио ране, стигао је на Солунски фронт, где се прославио као коњички наредник.
Мирко Илић, родом из Пађана код Книна, дошао је из Сплита, где је, због увреде његовог царског величанства Фрање Јосифа, осуђен на тромесечну тамницу. Пролазећи са својим друговима кроз град, приметио је како они гледају неке слике Фрање Јосифа, а он им једноставно рекао: „Шта гледате тог магарца!”
Тамновао јеу Шибенику.
Пошто је издржао казну, некако пред сам рат, видео је да му у кршевитој Далмацији више нема места, па је са лажним пасошем дошао у Београд, уочи убиства Франца Фердинанда.
Кад је рат објављен, отишао је у кафану „Златан топ” и пријавио се Сремском добровољачком одреду, представљајући се као момак од осамнаест година, а тек му је било шеснаест. Прве поуке о ратовању дао му је командант одреда Игњат Кирхнер.
То су били појединци. Али, догодило се да у Београд одједном дође око шест стотина добровољаца, матураната из Србије, Хрватске, Босне, Херцеговине и Словеније.
Један из ове групе, Мирослав Крејчик, родом из Војводине, описао је овај догађај у новосадском „Дневнику” (број од 15. септембра 1968. године);
„На Видовдан, 28. јуна 1914. године, Срби, свршени матуранти из Србије и читаве Аустро- Угарске, под којом је била Хрватска и Босна, организовали су на Косову скуп. Међу њима је било највише оних окупљених око „Младе Босне”, „Словенског југа” и загребачког „Балкана”, укупно око шест стотина деветнаестогодишњака.
Ту су држани ватрени говори прожети југословенском мишљу о уједињењу. Управо ту, на ослобођном Косову, сазнали су и за атентат Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. То је истовремено значило да матуранти из Аустро-Угарске не могу више натраг у Војводину, Босну и Хрватску. Међу њима је било и колега из Словеније. Кренули су у Београд јер су знали да је рат неизбежан и да је сада прави тренутак да покажу патриотизам на делу.

Зид школске учионице изрешетан шрапнелима нападачевих топова
Зид школске учионице изрешетан шрапнелима нападачевих топова

У Београду је шест стотина матураната тражило да буде у српским пуковима. На Зеленом венцу, код кафане „Златна моруна”, сада „Триглав” окупило се још знатно више младих људи, који су добровољно желели да бране Србију. Тада је мајор Воја Танкосић на Торлаку, крај Београда, формирао добровољачки одред, у којем је за воднике и десетаре поставио своје старе војнике. Очекујући да букне рат, овај одред је провео седам, осам дана на Ади Циганлији.
Уручмивши истовремено и објаву рата Србији, Аустро-Угарска војска је кренула на Београд. Једна композиција воза пошла је преко Савског моста, али се морала вратити јер је мост био миниран. Одред Воје Танкосића је тада хитно пребачен па Цер”.
Мирослав Крејчик се, пише лаље „Дневник”, и данас сећа једног несвакидашњег сусрета. Пролазећи у маршу кроз Крупањ, запазио је једног необичног човека у официрској униформи, али без ознака официрског чина.
Желећи да проговори с њим, обратио му се речима: ,,Како да вас ословим?” Необични ратник у униформи без ознака одговорио је: „Можеш како хоћеш”.
Био је то истакнути социјалиста Димитрије Туцовић који је окупљеним војницима том приликом, између осталог, рекао: „Не само социјалистима, него сваком поштеном човеку је сада место у српској војсци”.

ИЗВОРЗа част отаџбине
Претходни чланакДецо, нисам то заслужио
Следећи чланакДолазе ђаци каплари