У славу српских пукова

210

Спокојство се враћало Београду кад је, поред српске, грунула и савезничка артиљерија. Аустроугарски монитори нису се, као раније, онако слободно „шепурили” Савом и Дунавом; скривали су се иза врбака, појављујући се углавном ноћу. Они који су пошто-пото хтели да демонстрирају храброст, били су потопљени или оштећени.
Поражен на Церу, одбијен на Ади Циганлији, натеран два пута у бекство из Земуна, држан далеко од дунавских обала, непријатељ је, ипак, кидисао на свим местима.
Страх и спокојство ишли су упоредо; кад год би са зсмунске стране грунула артиљерија, грађани Београда су помишљали да је сав град у рушевинама и да им је једини спас у бекству; кад с ове стране узврате наши и савезнички топови, чинило им се да није тако страшно, да непријатељ неће продрети и да је најбоље ако остану у подрумима својих кућа.

Одабрани за изненађење и најљуће бојеве: војвода Војин Поповић Вук са комитама
Одабрани за изненађење и најљуће бојеве: војвода Војин Поповић Вук са комитама

Нарочити страх изазивале су сахране: поворке су ишле забаченим улицама, надајући се да до њих неће допрети аустријске гранате и да ће бар на миру моћи да сахране своје погинуле или умрле. Новине су биле пуне читуља: родбина је обавештавала пријатеље да је њихов мили и драги … нашао смрт у рушевинама, да је граната треснула у ту и ту кућу и убила толико и толико људи.
У Београд се сјатило мноштво страних новинара који су, излажући се опасности, обилазили ровове око Саве и Дунава, разговарали с браниоцима и слали својим листовима узбудљиве репортаже с лица места.
Београдски листови писали су о збивањима на европским ратиштима; заједнички непријатељ био је већ прегазио Белгију, северни део Француске. Како-тако, добијала се нека слика о догађајима у Европи и свету.
Страни извештачи, који су боравили у Београду и на другим ратиштима Србије, писали су о томе како је одевена српска војска. Крафорд Прајс, дописник лондонског „Тајмса”, био је одушевљен комитском одећом, лаким опанцима, реденицима преко груди, ножем за појасом, а нарочито њиховим нечујним кретањем и залажењем далеко у позадину непријатеља.
Други су писали о томе како је српска војска шаролико одевена. Нарочито су им падали у очи трећепозивци. Они нису имали униформу; носили су своју сељачку одећу, појас с фишеклијама, бајонет и пушку. О војничким цокулама нису ни размишљали. Ни њихова деца нису имала оно што им је потребно; већ крајем 1914. године војска је заиста била шаролико одевена. У истом строју могао се видети руски и енглески шињел, па и аустријски копоран.
Русија и Енглеска слале су униформе, шињеле, пушке. После пораза које су претрпели у Церској бици, на Дрини, у Колубарској бици, Аустро-Мађари, су бежећи, оставили хиљаде и хиљаде копорана, чакшира, цокула… Све је то добро дошло српској војсци. И није онда чудно што су неки носили мундир из Беча, чакшире из Будимпеште, шињел из Петрограда …
Сви ратни извештачи уочавали су ову шароликост, но, притом су давали и ову оцену: „Али треба видети те прослављене пукове! Ови браниоци отаџбине који су, упркос оскудици у свему, сачували гордост ратничког држања, личили су на славне војнике велике француске револуције …“
„Српски војник је горд, али није сујетан” – пише др Арчибалд Рајс. – „Он је сељак. Прожет је свешћу да његов рад у миру служи његовој земљи коју његова рука и његове груди треба да бране у време рата. Од најпростијег војника па до војног заповедника нико се не стиди да каже да је Србија земља сељака и да је зато горда.
Српски војник је остао сељак, заљубљен у своју земљу и природу. Најмање одсуство које може да добије – користи да би видео своју децу и своја поља. Такав је и српски официр. И он се сећа села, где је рођен, а када у трупи пролази кроз поља, чудно удише мирис тек узоране земље. И он и његов војник носе цвеће на униформи или задевено на пушци и то као најлепши украс.
Стари трећепозивци не уступају пред младићима; и они бране своју земљу са истом смелошћу, истим жаром као и млади. Свуда где је „вруће”- ево трећепозиваца.
Српски војник не воли одступање. Он више воли да се лудо жртвује него да окрене леђа непријатељу. Одступање које је претходило Колубарској бици, веома га је гануло; тим више што су групе долазиле у додир са цивилним становништвом које је бежало пред свирепим освајачем. Дисциплина, родољубље, наклоност према својим старешинама одржале су га до оног тренутка кад је дошла она жељена заповест: напред!”
Тако о српском војнику сведоче његови пријатељи.
И непријатељ је, међутим, писао оде у славу српских пукова.
Алфред Краус, аустријски генерал, у својој књизи „Узроци нашег пораза”, каже и ово:
„… Овде се мора додати да смо ми навикли да сматрамо Србе као непријатеље од вредности. Ја сам их сматрао и још их сматрам као војнички најјачег непријатеља. Малим задовољни, окретни, лукави, необично покретљиви, добро наоружани, муницијом богато снабдевени, на земљишту вешти, врло добро вођени, распаљени за борбу мржњом и одушевљењем, дали су нашим трупама више посла него Руси, Румуни и Италијани …”
Официри 28. ландверског пешадијског пука овако сведоче:
„Већ у Шеварицама било је јасно сваком војнику нашег пука да ће убрзо доћи до тешких борби са предузимљивим и тврдоглавим непријатељем. И ово се у потпуности показало као тачно.
Срби су се борили свесно, из патриотизма, презирући смрт … Овим се објашњава мали број заробљеника. Морал и издржљивост српских трупа пред нашим фронтом били су врло добри. И поред умора и неспавања на обема странама, чула се, не тако ретко, за време затишја, песма са српских положаја, што су и наши војници поздравили пљеском и песмом …
Српским трупама неоцењиве услуге чинило је становништво. Људи – почев од младића до стараца – обављали су службу извиђања и осматрања, извештавајући о сваком приближавању наших трупа и патрола. Они су наше трупе при наступању гађали с дрвећа, из кућа, са кровова … Задржавали су наше кретање, а наше патроле су већином уништене … Исту службу обављали су и за време рововске борбе. Под оваквим околностима нашем пуку је било немогуће да утврди јачину, распоред и састав српских трупа …

Страх и трепет за аустроугарске војнике и официре: мајор Војин Танкосић (у средини другог реда) са комитама
Страх и трепет за аустроугарске војнике и официре: мајор Војин Танкосић (у средини другог реда) са комитама

Морал српске војске био је високо цењен. Све до 31. октобра 1914. године 25. ландштурмски пук није видео српског заробљеника. Војници су се дивили пожртвовању српских официра, војника па и целог народа.
На утврђеним положајима код села Узвећа, у октобру 1914. године, овај пук био је сведок једног необичног догађаја:
Један српски официр попео се на дрво у тренутку кад су положаји били на око 200 метара и одржао нашим војницима дирљив говор о греху који чине према своме народу борећи се за Аустрију. Војници су га слушали, међу њима је било доста оних који су савршено разумели тај језик … Трајало је то тако све док један аустријски официр није наредио да га заспу ватром …” О моралу становништва Мачве, фелдмаршал-лајтнант Карл Вернер, тадашњи командант 42. пешадијског пука, каже:
„Пред Штитаром наша патрола довела ми је једног старца беле браде. Упитао сам га, преко тумача, једног подофицира који је одлично говорио српски, да ли се у близини налазе српске трупе?
Старац се видљиво усправио, погледао ме мирно, право у очи, и одговорио:
„Да сте ви на моме месту, да ли бисте одговорили на ово питање?”
Било ми је јасно да су борбу Србије прихватили сви њени становници, и да нико неће постати њен издајник…”
Командант 29. пешадијске дивизије генерал- мајор Едуард Занантони, пише о сукобу са 19. шумадијским пуком:
„Да је тај пук одлучно дејствовао и изврсно се показао видело се већ и по томе што су сви напори мојих немачко-чешких пукова – који су зацело били ваљани, храбри, увек поуздани – да заузму висове које је бранио 19. пук првог позива, остали без успеха.
Овај српски пук је појачао висове, утврђења вешто прилагодио земљишту, скрио се од наших погледа, посео положај изванредно вешто, бранио га жилавошћу и истрајношћу која превазилази сваку хвалу. Дејство његове пушчане и митраљеске ватре било је изврсно … Част 19. пуку првог позива! Ја још и данас у знак ноштовања спуштам свој мач пред тим храбрим пуком …” Дванаест година по завршетку рата, фелдмаршал-лајтнант Шен записао је:
„Прохујало је већ 12 година како сам – у почетку дугог низа тешких доживљаја – ступио на српско земљиште са царско-краљевском 29. пешадијском дивизијом.
Том нашем надирању убрзо је непријатељ – Шумадијска дивизија – препречио пут. Људи те дивизије били су узорни, неупоредиви војници! Иако су већ трећи пут у рату за последње три године, ипак им по храбрости не беше раван ниједан противник! Све су надмашили ратничком вештином и способношћу прилагођавања, опрезношћу и жилавошћу, скромношћу потреба и самопрегором. Од нас су били јачи у ратном искуству и присебности као и у обазривости вођства које је, ограничавајући се мудро, штедело своју снагу, избегавало ненадокнадиве губитке и знало да у прави час поднесе потребне жртве да би, најзад, с генијалношћу и великом одлучношћу, уочило прави тренутак за продор …”