Стене скривају убице

14

Браниоци Београда, они који су једва извукли живу главу из ватреног пакла иа Дунавском кеју, Ади Циганлији, Торлаку, Бановом брду, изнулица у којима су се тукли прса у прса с многобројним освајачем, остали су и даље у Комбинованом одреду под командом пуковника Душана Туфегџића.
У овом одреду били су и преживели војници X кадровског пешадијског пука, остаци његовог другог батаљона и његов славни командант, тада већ потпуковник Драгутин Гавриловић.

Са Дунавског кеја на врлетне албанске стазе: Софија Јовановић у комитској одећи
Са Дунавског кеја на врлетне албанске стазе: Софија Јовановић у комитској одећи

Страдања Комбинованог одреда настављена су у борбама и на путу кроз Албанију, када се повлачила српска војска. Многи од ових јунака, који су избегли немачки бајонет на Дунавском кеју и вешала на Теразијама, пали су покошени мецима разбојничких банди, скривених иза високихстена.
О страдању овог одреда има доста записа. Ми ћемо се послужити једним одломком који је ,,потомцима у аманет” оставио Милутин Велимировић, тада студент медицине, касније наш познати лекар.
Ево шта је према његовом запису доживео Комбиновани одред само на једном делу пута кроз Албанију.
„Комбиновани одред који је ишао за Моравском дивизијом првог позива, пробијао се теже од ње и страшно је настрадао.
Пошто је код Везировог моста притекао у помоћ Моравској дивизији другог позива да се извуче из опасне клопке, пребацио се 2. децембра под борбом преко реке и по преласку порушио први распон моста.
Продужио је да се пење преко Ћафа Кумулуса, док је Моравска журила за Вардарском дивизијом ка Пуки и Љешу.
Арнаути су добро знали да су то последње заштитне трупе и да их из позадине не може нико више угрозити, па су се спремали да их снажно нападну и униште.
И поред великог снега Арнаути из Љуме су успели да обавесте и даља села из племена Миридита, те је цео крај устао на оружје, спремајући напад на комбиновани одред на најзгоднијем месту.
Док се одред пео преко планине као дуг живи ланац, који се негде и прекидао, Арнаути га нису много нападали. Изнурени од замора и глади, а пењући се стално и пробијајући се кроз вејавицу, војници су почели да малаксавају и заостају. Те заостале групице биле су прве жртве Арнаута. После краће крваве борбе, отевши стоку, Арнаути су се брзо повлачили и губили иза завејаних брда, одвлачећи иза заклона и наше погинуле војнике.
Мање чарке и борбе трајале су до 5. децембра, а тог дана постале су веома озбиљне. Код села Фани Бисака, Арнаути су од самог јутра са околних висова почели да нападају јаче и организованије.
На неким местима морало се застајати да би се примила борба, али се гађало насумице, јер су Арнути били добро заклоњени иза бусије.
Око десет часова, кад је одред прешао планински поток и пењући се преко камењара избио на једну чистину, опкољену са свих страна брдима, Арнаути су га, са оближњих брежуљака, обасули снажном ватром из пушака и митраљеза.
Настала је страшна збрка. Мртви и рањени српски војници падали су на све стране, а живи су јурили напред да се дочепају воденице или јаза на потоку, или ћувика и других заклона, одакле су могли да приме борбу и да се бране.
Нападајући стално, Арнаути су почели да излазе из својих заклона и да се приближавају. Спремали су јуриш на отворене српске трупе, бацајући и бомбе. Кад су се српски војници, после првог изненађења и великих губитака, мало снашли, разбили за борбу и заузели неке положаје, зауставили су Арнауте. Чак су их и потерали наносећи им губитке.
Арнаути су се повлачили лагано под борбом; неки су журно износили своје мртве и рањене, а све српске погинуле војнике су поскидали до гола. Протеравши Арнауте, српске трупе су морале да се журно повлаче и пробијају напред, да би се изашло из опасних клисура и заседа.
Губици одреда били су веома велики. Само десети кадровски пук имао је за пола сата 46 мртвих и 170 рањених.
За сахрану погинулих није било времена. Они су остављени онако голи на месту погибије, као и известан број тешких рањеника, који се нису могли понети и којима није било спаса. Међу несахрањеним погинулим остао је и мој брат Саша, ђак шестог разреда гимназије, који је погођен мецима у груди и јетру …
С великом опрезношћу и јаким осигурањем цео одред је журно одмицао напред, пењући се преко коса и висова, некад веома стрмих. Морало се тако ићи да би се избегле нове заседе. Пут је био тежак и за здраве војнике, а нарочито је био веома мучан за рањенике. Лакши су ишли пешке, а тежи су били на коњима. Кад су неки малаксавали и падали, немогуће их је било даље носити. И њих су остављали страшној судбини или да сами издахну или да сачекају Арнауте који ће их побити …
Арнаути су после извесног времена почели поново да се сакупљају и нападају издалека – са висова, гађајући из пушака и митраљеза. Негде су нападали и изблиза на мање групе, искачући из бусија и из магле.