С Крфа поново на ратиште

14

Пошто српска војска више не постоји, него постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране, а по зими, наћи смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати коминикеи са балканског ратишта …”
Ову заповест потписао је у зиму 1915. године фелдмаршал Ерих фон Фалкенхајн, начелник штаба немачке Врховне команде.

Казан са храном испод маслиновог дрвета на Крфу
Казан са храном испод маслиновог дрвета на Крфу

Само пет месеци касније овај исти фелдмаршал ће схватити своју велику заблуду, јер ће српска војска поново оживети, као феникс из пепела. Војска ће, истина, умирати, али неће умрети. Онолико колико их остане – биће довољно да баце на колена вероломну Бугарску, да сахране аустроугарску царевину и разбију немачке дивизије на новом фронту који је био образован да спречи повратак српске војске у отаџбину. Савезници, у првом реду Француска, помогли су да се спасе изморена, болесна и гладна српска војска жељна хлеба …
Гледајући их на острву Виду, један француски војни лекар, потпуковник по чину, рекао је својим млађим колегама:
„Гледајте, ови несрећници се губе полако, беспомоћно, али се не жале … И кад њихово срце престане да бије, у њиховим широко отвореним очима остаје нешто узвишено: извесност да њихова смрт није некорисна за ослобођење њихове земље …”
После је овај стари потпуковник ишао од војника до војника и говорио:
„Оздравите, синови Србије, цела вас Француска моли. Ваше мајке и сестре пале кандила у завичају и моле се за ваше здравље. Ваша деца вас чекају …”
А кад су српски војници умирали, стари француски лекар је окретао главу да младе колеге не виде сузе у његовим очима.
Кад је овај лекар упитао једног трећепозивца шта мисли колико ће српска војска остати у изгнанству, овај је, размишљајући здравом сељачком логиком, одговорио:
„Не знам. Остаће онолико колико буде потребно, али ћемо најзад победоносно ући у своја села!“
И те речи више но ма шта друго сведоче о томе да српски војник никад није губио наду у постојану правду …
Данима се на Крфу шапутало: хлеба, хлеба … Било је хлеба, али га нису смели давати у већим количинама због исцрпљеног организма. Тек када су мало ојачали, кад је снага почела да им се враћа – хлеба је било у изобиљу. На Крфу није било довољно меса, па је давано замрзнуто, али је и то кратко трајало, јер га је Француска куповала на Мадагаскару и бродовима доносила на Крф. За војничке кухиње и грејање војске у логорима није било довољно дрва, али је и то решила Француска- куповала га је у Италији.
Војска се окрепила, стала чврсто на ноге, почела да се интересује и за лепе Гркиње и то је био најпоузданији знак да је здрава, да је орна за рат 1иповратак у отаџбину.
Целокупна војска снабдевена је одећом, преобуком и обућом. Све је било ново, осим шајкаче коју је војник љубоморно чувао. Прва партија одела стигла је из Енглеске, али је оно убрзо замењено француском униформом.
Српска војска је добила исто наоружање које је имала Француска. На Крфу је добила пешадијско наоружање, док је артиљерију и запрегу добила у Солуну. За непуна три месеца српска војска је васкрсла благодарећи материјалном доприносу и братској помоћи Француске.

Први дани по доласку спрске војске на Крф у јануару 1916. године
Први дани по доласку спрске војске на Крф у јануару 1916. године

На Крфу и у логорима код Солуна војска је препорођена. Шест нових пешадијских и једна коњичка дивизија брзо су обновљене, снабдевене оружјем и муницијом, спремне да се ухвате укоштац с непријатељем који их је из земље изгнао.
Пошто је реорганизована, српска војска је са Крфа пребачена у Солун, а одатле на – ратиште. Транспорт је извршен без губитка захваљујући француској морнарици која је штитила бродове од аустријских подморница. Транспорт на солунско ратиште започет је 16. априла 1916. године, а завршен крајем маја.
У јесен исте године почеле су операције на Солунском фронту. И ту је био француски војник поред српског војника. Раме уз раме. Братство по оружју везало је борце две нације. Француски војпик је био истински пријатељ српском војнику: он је од свих савезника најдубље разумео душевно стање свог друга у изгнанству. За спрског војника француска застава била је што и његова.
Али, на Солунски фронт