Пут обележен гробовима

17

Шта се за то време догађало са преживелим браниоцима Београда и српском војском?
Као што се Београд није предао, тако ни српска војска није капитулирала. Да не би била потпуно уништена, јер су је опколиле аустроугарске, бугарске и немачке трупе – српска војска је изабрала једини али частан пут: повлачење кроз борбу, у сусрет савезницима који су обећали помоћ …
Кад је и та помоћ изостала, јер су снаге које су послали савезници биле малобројне да се супроставе удруженом непријатељу, српска војска се запутила врлетним стазама Црне Горе и Албаније, пробијајући се према Драчу и Валони, очекујући савезничке бродове да је прихвате и пребаце на Крф.

Јединствени пример у историји ратова: овако су војници носили болесног војводу Радомира Путника
Јединствени пример у историји ратова: овако су војници носили болесног војводу Радомира Путника

Још од почетка септембра 1915. године знало се да Бугари тајно мобилишу и лагано, без претеране буке, концентришу своје трупе према српској граници. У Србији је свима било јасно да ће Бугарска ударити с леђа, подмукло, и то у најнеповољнијем тренутку за српску војску.
Трагедија српског народа и његове војске била је на помолу.
После освајања Београда, 10. октобра 1915. године, настављена је концентрација огромне масе аустроугарских и немачких трупа са севера и северозапада. Бугарске јединице, распоређене дуж источне границе Србије чекају заповест маршала Макензена да ударе на српску војску.
У време концентрације аустроугарских и немачких трупа на северном и северозападном фронту у Србији се стрепело: шта ће бити ако Бугари продру и пресеку животну артерију Србије, комуникацију Ниш – Скопље – Солун? У том случају биће пресечено не само снабдевање Србије преко Солуна, већ и веза српске и савезничке војске која се концентрисала у Солуну и чекала заповест да крене у сусрет српским трупама …
То се не сме дозволити!
Српска влада и Врховна команда имале су готов план: пре него што аустријске и немачке трупе заврше концентрацију да се шест пешадијских и једна коњичка дивизија баце на Бугарску, да у изненадном, силовитом налету смрве њене заштитне дивизије, да разоре њихово снабдевање, да марширају према Софији и у садејству са савезничким десантним снагама спрече бугарску мобилизацију. Железничка пруга Ниш – Софија и Ниш – Солун омогућавале су брзо пребацивање српских пукова.
О својим намерама српска влада и Врховна команда обавештавају Лондон, Париз и Петроград и моле за садејство. Савезници нису одобрили тај план. Истина, руски н француски главнокомандујући генерали, велики кнез Николај Николајевић и генерал Жофр, подржали су српски предлог, али се оштро успротивио шеф британског генералштаба лорд Кичинер, на је тај пројекат одбачен. Уверавајући српску Врховну команду да Бугарска не сме напасти Србију и да би овим планом Србија само изазвала Бугаре да крену у напад, обећали су да ће они неутралисати Бугарску ,ако се, ипак, одлучи за напад н да ће заштитити Српску источну границу.
Верна својим савезницама, мада потпуно свесна опасности, српска Врховна команда наређује командантима армија на источном фронту да се најстроже држе дефанзиве на српској територји и да се сваки војник казни смрћу ако би прешао бугарску границу или пуцао на бугарску страну, изузев у случају самоодбране на српској територији.
Савезници Србије још су се надали да ће Бугарска остати неутрална или да ће се најзад окренути против Аустро-Угарске и Немачке.
Ова заблуда савезника скупо ће стајати Српски народ.
Све до 12. октобра Бугарска је ћутала. У међувремену је српска Врховна команда повукла са источног фронта једну пешадијску дивизију из Тимочке војске и коњичку дивизију из Друге армије и пребацила их на положај према Немцима и Аустријанцима.
Бугари као да су чекали само овај моменат: кренуше мучки, без објаве рата и брзо продреше на српску територију у правцу Неготина, Ниша, Пирота, Врања и Скопља.
Српске трупе одолевају, држе се храбро и неустрашиво, али су потискиване бројном надмоћношћу и пакленом ватром артиљерије. Упркос свему, оне се надају да ће се одржати до доласка француско-енглеских дивизија, које су и званично најављене.
Настали су судбоносни дани не само за српску војску већ и за Србију. Најкритичније стање настало је оног часа када су Бугари успели да учине оно чега су се Срби највише бојали – пресекли су пругу Ниш – Скопље – Солун.
Од тог момента снабдевање српске војске и избеглица доведено је у питање. Савезничка помоћ није се могла очекивати у кратком времену, јер су тек тада пребациване трупе са Дарданела у Солун (око две дивизије), али су биле слабе за озбиљнију акцију с југа против Бугара.
Грчка као савезница Србије не само да није била вољна да јој помогне, већ је и њен краљ Константин ометао искрцавање француски