Предаја маршала Макензена

20

На броду „Петар Зрински“ 1919. године:
„… Погледајте, господо, оне мале беле кућице које одасвуд извиру из шљивара – у њима живе прави суверени Србије; зато је овако јуначки бране.“
Маршал Макензен

Комадант немачких снага генерал Макензен
Комадант немачких снага генерал Макензен

Рат је највеће људско зло. Али у рату су могући свакојаки обрти и свакојака изненађења. Ко је могао и замислити да ће чувени немачки маршал Макензен, чији су топови пре Београда разорили тврђаве Ковно и Георгијевск, пасти српским војницима у руке и да ће пловити Дунавом као – заробљеник!
А то се управо догодило само неколико месеци пошто су умукли топови и мир владао на обалама Дрине, Саве и Дунава.
Повлачећи се из Румуније са својим штабом, јер је Прва српска армија продирала према Темишвару и Араду и хитала да му пресече одступницу, маршал Макензен је наишао на мађарске
револуционаре који су га задржали и иредали војсци наших савезника.
Само се по себи разуме да је Макензен имао могућности да утекне и спасе се ропства, али му то витешка правила рата нису дозвољавала: командант до последњег часа остаје са својим војницима и дели њихову судбину.
Савезници су предали маршала Макензена дојучерашњим српским војницима који су му, у знак великодушности, вратили оружје и сместили га заједно са његовим штабом на пољско добро грофа Хотек у Футогу, близу Новог Сада, све док није стигао захтев савезничке команде да се маршал са својом пратњом довезе у Солун.
Овај задатак поверен је заповеднику брода ,,Петар Зрињски” Младену Ђуричићу, који је само који месец раније скинуо униформу с капетанским чином и заменио је – бродарском. Његова је дужност да Макензена укрца у Новом Саду, превезе га до Смедерева, а затим преда команданту војног воза потпоручнику Јовану Ненадовићу који ће прихватити Макензена и његову пратњу и преко Ђевђелије превестн у Солун и предати савезничкој команди.
Догодило се то почетком септембра 1919. године.
Заповедник тог брода, данас наш најстарији живи писац, 96-годишњи Младен Ђуричић, који је објавио више од 50 књига, живи у Београду и одлично се сећа тог узбудљивог догађаја:
,,Петар Зрињски” је био мали реморкер. Имао је салон позади за евентуални превоз путника. Тек што сам заповедно да се брод спреми за пут, стаде преда ме један плавокоси младић, конобар на броду, и замоли за допуштање да окити салон.
– Сигурно си Шваба, момче? – упитах у шали.
– Јесам! – рече он – а понос му груну у образе.
Похвалио сам га, мада су се моји људи мрштили. О неком службеном дочеку и кићењу није могло бити ни речи, па ме је дирнула ова пажња малог келнера према великану свог рода. Прегледајући брод пред полазак, био сам изненађен: салон је био сав у цвећу, ни зидови му се нису видели …
У Новом Саду су ме известили да ће се маршал Макензен укрцати ујутру, 8. септембра, у седам часова. Рано је почео утовар маршалове спреме: два аутомобила – луксузни и теретни, 18 дивних коња најчистије расе, пет товарних коња, кухиња, прибор – два пуна шлепа. Видело се: било је лепо бити маршал код Немаца …
Макензен је стигао са закашњењем од пет минута. Висок и сед старац, усправан као стабло, чврсто утегнут у војничку униформу модре боје. На прсима му један орден, чини ми се да беше у виду крста, црно емајлираног са стране, и под вратом један. У лицу румен, кожа затегнута као у младог човека, без иједне боре. Бркови као од беле, опране вуне. Прескаче по четири даске у једном кораку. За њим иде штаб, готово трчи …
Представио сам се на француском: рекао сам да сам заповедник брода и да ми је драго што могу да примим тако ретког и знаменитог госта …
– Молим вас за допуштење да са вашег командног моста посматрам ово путовање – рече он такође на француском. – Трудићу се да вам не будем на сметњи …
Дао сам знак за полазак.
Уз пут се Макензен распитивао за поједина места која су била уз обалу.
– Које је ово место, молим вас? – питао је.
– Сланкамен! Ако се не варам, вашој су екселенцији сва ова места прилично позната?
– О, да, из времена великог рата. Али данас је то већ друкчије …
– Као у слободи, екселенцијо, као у миру.
– Да, да, сви смо желели мир, али . .. морали смо ратовати …
Ако, екселенцијо, допустите примедбу: то је под знаком питања!?
Све стаје пред светињом отаџбине! – одговорио је Макензен.
– Али, ту светињу, скселенцијо, велики не признају малим народима!
– Не! То није тачно! Бар што се нас Немаца тиче. Ни мој, као ни српски народ није крив што су се морали крвити. Оба су хтела да живе у миру и часно, али други, злотвори, нису им дали. Не, не, Французи су велики и частан народ који ми много