Четири дана по објави рата, у ноћи између 2. и 3. августа 1914. године, мост на Сави, који је спајао Београд и Земун, засут је јаком пешадијском ватром са земунске стране. Убрзо после пешадијских плотуна, испаљено је и неколико граната које су експлодирале близу моста.
Српски војници, који су бранили прилаз мосту, узвратили су жестоком ватром, тако да се могло помислити да непријатељ напада на мост и покушава да пређе у Београд.
Те ноћи мост је бачен у ваздух, али само једним делом, са београдске стране.
Душан Стакић, који и данас живи у Београду, овако сведочи о рушењу моста и догађајима који су му претходили:
Био сам у Рудничком комитском одреду, под командом мајора Воје Танкосића. Комитско искуство стекао сам у два претходна рата, па су ми због тога повераване разне дужности. Био сам млад и увек спреман да испуним сваки задатак.
Око подне позва ме мајор Танкосић и нареди да с једним одредом од петнаестак искусних комита с Торлака одем у Београд и предам неку поруку Команди дунавске дивизијске области. Ту сам добио наређење да однесем писмо командиру Пионирске чете, капетану прве класе Алићу, који се налазио у близини железничког моста на Сави.
Нисам ни слутио шта ме очекује.
Пошто је капетан Алић прочитао наређење, рече ми да са својим комитама поседнем мост и поставим стражу, а ако непријатељ покуша прелаз, да отворим ватру, а он ће потом да баци мост у ваздух. Мост је, рече ми, миниран са 600 килограма експлозива. Паљење је електрично, преко проводника, и њиме рукује он, капетан Алић.
Обала поред моста била је поседнута минерима и једном четом трећепозиваца Седмог пука.
Са земунске стране моста стајао је аустријски стражар.
Паде ноћ. Све је мирно. Стражари с обе стране моста су се смењивали. Целу ноћ нисам ни тренуо.
Сутрадан, око четири поподне, дотрча стражар с моста и рече ми да с друге, аустријске стране, иде преко моста у нашем правцу, са истакнутом белом заставом, један аустријски официр у пратњи војника и неких цивила. Истрчао сам на мост и видео да се та група зауставила тачно на средини. Обавестих инжењеријског поручника, који је био старешина минерског одељења код моста.
У пратњи нас тројице комита, поручник је кренуо у сусрет тој групи.
Призор је био необичан: аустријски војник је на штапу носио белу заставу, крај њега је стајао официр, а два војника иза њих водила су католичког свештеника и једну старију жену, обоје са повезом преко очију. За њима су ишла још два војника.
Аустријски официр рече на српском језику:
– Господине поручниче, овај свештеник католичке цркве у Београду затекао се у Земуну у време прекида дипломатских односа и саобраћаја. Ово је његова мајка. Он жели да се врати својој цркви у Београду…
– Примамо га! – рече поручник кратко.
Аустријски официр нареди да свештенику и његовој мајци скину повез са очију и ми се повук осмо мало у страну да их пропустимо. Кад свештеник виде где се налази – насред моста, на узаним даскама поред челичних трегера, доле Сава, а са свих страна челични носачи моста – пребледе као крпа. Поче да дрхти и муца:
– Ја… ја… катол . .. свештеник …
– Слободни сте! – рече поручник. Можете слободно служити у својој цркви …
Царски војници, одлично опремљени, у новим оделима и са телећацима на леђима, с чуђењем су нас посматрали. Комите у оделима разних врста и кроја, у опанцима, обојцима, реденицима преко груди, бомбама о појасу, ко са шубаром ко са шајкачом на глави … Мора да су мислили да ће лако изаћи на крај с нама, да ћемо побећи чим запуцају.
Свак се потом вратио на своју страну.
Убрзо паде мрак. Наједном блесну изнад нас млаз светлости и просу се на железничку станицу п пругу.
Капетан Алић викну:
– Сад ћу да минирам мост!
– Не, капетане, ако бога знате! – молим га помишљајући на комите који су на мосту и око моста. То је само рефлектор. Швабе само осветљавају, а на мосту су наши људи, они будно пазе.
На станици гужва, вагони пуни војника. Чујем урнебесну вику, као да се небо пролама, да и Швабе на другој обали Саве чују:
– Доле Аустрија! Доле ћелави Фрања! Џукеле швапске! Показаћемо ми вама!
Капетан се мало смирио кад је видео да светлост рефлектора не претходи нападу на мост.
Целе ноћи је непријатељ рефлектором обасјавао Београд, Топчидерско брдо, Сењак, пругу. Били смо на опрезу. Будно смо мотрили, не бисмо ли опазили штогод сумњиво. Помишљао сам да непријатељ може гранатама изровати насип испред моста и искидати проводнике. У том случају, мост се не би могао ни брзо ни лако дићи у ваздух.
Пред зору, око три сата, био сам на мосту. Наједном, грунуше топови и гранате почеше да рију Топчидерско брдо.У истом моменту дунух у пиштаљку. Стражари се сјурише с моста, а потом се комите, пионири и трећепозивци у највећем трку повукоше. Нисам одмакао ни двадесетак метара, заблешта нека силна светлост која ме заслепи као да је сунце пало на земљу… Чим пређе преко мене удар ваздушног таласа, дигох се и наставих да трчим према капетану Алићу.
Он испаде из свог склоништа раздрљене кошуље, упери револвер у моје груди и викну:
– Стој! Убићу те! Шта је с мостом?!
– Готово је с мостом, капетане! – викнуо сам колико сам могао. – Срушен је!
Он потом отрча према Сењаку.
Тек тада се окренух да видим шта је с мостом. Део с наше стране био је обавијен димом, белим димом, кроз који се назирало да је део конструкције, онај наслоњен на насип, разорен. Експлозија мине била је страшна. Неколико наших војника рањено је комадима гвожђа и камена; неки су били контузовани, јер их је ваздушни талас подухватио, подигао и неколико метара даље треснуо о земљу.
Све куће у граду су се затресле од силне експлозије, као да је био земљотрес. На Сењаку су неке куће оштећене. Кула на Гођевчевој фабрици намештаја била је срушена, а сви прозори на околним кућама разбијени.
У исто време, кад је мост дигнут у ваздух, запраштале су пушке и бомбе на савском пристаништу. Још под заштитом мрака, Аустријанци су покушали да се са неколико шлепова пуних војника приближе пристаништу, али су били одбијени ватром и бомбама комита, финанса и жандарма.
Народ пробуђен експлозијом, подрхтавањем кућа и праском прозора, уплашен, истрчао је на улице. Ја сам са комитама с моста дошао на друм код Сењака. Пола сата касније вратили смо се на обалу Саве поред моста и запосели простор од пританишта до Чукарице. Пушкарање је трајало све до вечери.
После рушења моста Душан Стакић је отишао са комитским одредом мајора Танкосића на Цер и тукао Швабе све до њиховог протеривања преко Дрине. Одатле је отишао у Скопље, у ћачки батаљон 1300 каплара. Из скопске касарне у Колубарску битку и – историју.
Аустријанци су, пре него што је мост бачен у ваздух, покушали да продру у Београд. На овом делу Саве била су три пароброда која су вукла осам шлепова са око 4.000 војника. Први пароброд са шлеповима приближио се железничком мосту у тренутку кад је мост миниран … На њих, збуњене и уплашене, комите и финанси осуше ватру, тако да многи скочише у Саву и утопише се у њој. Уместо продора на савско пристаниште, аустријски војници се дадоше у бекство, скачући у реку и пливајући до леве обале.
Чим се први аустријски брод тог јутра приближио мосту, комите добише заповест:
Не гађај у лађу, него у капетана и крмаре!
Тиме као да је била изречена смртна пресуда капетану брода Карлу Еберлингу на броду „Алкотмаљ,” и његовом крмару Гемсбергеру. Они су први покошени мецима.
На овом броду, који се насукао испод моста, била је пешадија, спремна да се искрца на десну обалу Саве.
Нападач се вратио, оставњајући мртве и вукући рањенике, а њих је, како су касније причали Земунци који су побегли на „српеку страну”, било на стотине.
Пред зору је аустријска полиција ишла од куће до куће у Земуну, будила грађане, тражећи од њих јастуке и постељину за рањенике који су лежали по улицама и парковима, јер је у земунској болници било места само за стотинак људи.
Тако су се, уместо у Београду, аустријски војници нашли на пијачиим тезгама у Земуну, очекујући да им лекари и грађани колико-толико помогну.
Преко моста се више није могло. Аустријанци су наставили да топовима разарају Београд.
Топови су за часак умукли само деветог септембра 1914. године, у поподневним часовима, када је командант аустријске посаде у Земуну, генерал Гоглија, кога су наши војници звали Гоља, упутио један монитор с белом заставом ка Савској капији, где је бачено писмо адресовано на команданта града:
„ Данас до шест часова по подне имате ми предати Београдску тврђаву да је не бих даље рушио; у знак предаје, уместо српске заставе, истакните бео барјак. А ви са вашим штабом бићете примљени на земунском пристапишту и у знак почасти оставићу вам сабљу, Генерал Гоглија“.
Командант Градског одсека био је мајор Јоксим Гајић. Кад му је уручена порука генерала Гоглије, Гајић је наредио команданту артиљерије да све топове припреми за дејство. Истовремено је наредио ађутанту да уместо једне српске заставе, која се вијорила на бедему Тврђаве – истакне три!
Био је то, ипак, само део одговора аустријском команданту. Потпун одговор уследио је двадесет минута касније, када је наредио да артиљерија дејствује са по две гранате на аустријске мониторе укотвљене између земунског пристаништа и железничке станице.
За тили час монитори су се нашли у пламену.