Јуриш у поробљену отаџбину

15

Ближио се моменат пробоја Солунског фронта. Прилике су биле повољне, јер је известан део немачких трупа пребачен на друга ратишта, а код бугарских војника морал је све више опадао. Бугари су били исцрпљени рововским ратом, трупе су показивале све слабији отпор приликом одбране, а успеси савезника на западном фронту утицали су на јачање општег морала.

Транспорт реорганизованих српских трупа са Крфа за Солун 1916. године
Транспорт реорганизованих српских трупа са Крфа за Солун 1916. године

Уочи септембарске офанзиве 1918. године однос снага био је овај: Бугари и Немци држали су фронт од Охридског језера до ушћа реке Струме (око 450 километара) са 297 батаљона, (око 626.000 војника), 2.539 митраљеза, 1.850 топова разног калибра, 26 коњичких ескадрона и око 80 авиона. Савезничке снаге: 289 батаљона око (619.000 војника), 2.682 митраљеза, 2.069 топова (са рововским), 289 пешадијских топова, 47 коњичких ескадрона и око 200 авиона.
Као што се види, непријатељ је од савезника био јачи у броју батаљона, али је у осталим средствима био слабији. Поред тога, непријатељ је био развучен на планинском земљишту, без резерви у близини фронта изабраног за пробој, а и знатно слабијег моралног стања.
Истина, све планине преко којих сe протезао фронт Бутари су претворили у праве тврђаве. Први положај су потпуно утврдили и то тако снажно да су мислили да их никаква сила одатле неће моћи да помакне. Негде су биле две а негде три линије ровова заштићених широким мрежама бодљикаве жице. Митраљези су углавном били смештени у бункерима, у стенама, тако да их артиљерија није могла разорити. Заклони су били солидно изграђени на падинама, изван домашаја топова.
Ипак, Бугари су имали превише поверења у своја утврђења у првој борбеној линији. Чинило им се да она одолевају сваком нападу, па су занемаривали одбрамбене линије у позадини. И то је била слаба тачка бугарског фронта.
Тако је дошао и 15. септембар 1918. године. И најзад, дуго жељена заповест:
– Војници, напред у отаџбину!
Тачно у 5 часова и 25 минута отворена је ураганска топовска ватра, а пет минута касније полетеле су француске и српске пешадијске дивизије. Прво је кренула у напад српска 2. армија војводе Степе. Истог дана је Шумадијска дивизија предузела одлучан продор и у једном замаху освојила масив Ветерника, а затим Борову Чуку и Кравицу, помажући тако француску 17. дивизију која је ту била заустављена да и она овлада првим непријатељским положајем.
У току дана 122. француска дивизија заузела је Добро поље, у току наредне ноћи, у садејству са десним крилом Дринске дивизије (6. пук) заузела је Соко, чиме је пала прва непријатељска линија.

Овако је изгледао Кајмакчалан када су га освојиле српске трупе 1916. године
Овако је изгледао Кајмакчалан када су га освојиле српске трупе 1916. године

Југословенска дивизија прошла је у току поподнева кроз распоред француских трупа прве линије и, наступајући силовито, избила већ ујутру, 16. септембра, пред Козјак, а Дринска дивизја пред Градешничку реку. Другог дана офанзиве Југословенска дивизија овладала је Козјаком, а делови Моравске дивизије Кучковим Каменом.
Увече, 16. септембра, заузета је друга линија бугарских положаја, чиме је фронт пробијен и отворен пут ка Кавадару, пошто Бугари нису имали других утврђења на десној обали Вардара.
У следећа три дана српске армије су прешле у енергично гоњење, тако да је 20. септембра Југословенска дивизија стигла у Кавадар, а Коњичка дивизија у Возарце, док су трупе 1. армије генерала Петра Бојовића прешле Црну Реку и напредовале уз Дренску планину.
Следећег дана дивизије 2. армије избијају на Вардар, а Прва армија пресеца везу Битољ – Велес између Прилепа и Извора. Делови Друге армије заузеле су Градско, где је била велика база за снабдевање непријатељске војске.
Друга српска армија и Коњичка дивизија даноноћним маршевима и борбама гониле су непријатеља правцем Кавадар – Штип – Кочане – Царево Село, а Прва армија је пресекла велешки пут и избила на пут Скопље – Куманово – Ћустендил и прекинула једину одступницу бугарским дивизијама ка Софији, присиливши их да положе оружје код Младог Нагоричана.
Кад су се у победоносном маршу српске трупе приближиле граници Бугарске, спремне да наставе продор ка Софији, Бугарска је, не губећи више ни тренутка, упутила емисаре у Солун како би од савезничке команде, нудећи примирје, измолила заповест да се заустави даљи марш српске војске.