Да се памти и приповеда

24

Дивљење генерација

,,… Браниоци Београда су испољили дотле невиђени хероизам. Патриотизам, јунаштво и љубав према својој земљи и вољеном граду најупечатљивије су изражени речима заповести мајора Гавриловића и њеним извршавањем. Овај светли пример храбрости и свесног жртвовања бранилаца Београда заслужује дивљење и највеће поштовање свих генерација …

Председник града Београда Живорад Ковачевић са браниоцима Београда 1980. године
Председник града Београда Живорад Ковачевић са браниоцима Београда 1980. године

… Искуства из борби за Београд, вођених 1915. године, указују да за одбрану града, добре организованости одбране и њеног укључивања у општи систем јединствене одбране снага на фронту, треба имати знатне снаге и средства којима би се вршила попуна, због увећаних губитака и парирао продор и уклињавање непријатељ, што Српска врховна команда, у појединим периодима рата, због неповољне ситуације на фронту, није могла да обезбеди.”

(Генерал-потпуковник Миодраг Ивановић у својој књизи ,,Одбрана градова“, Војноиздавачки завод 1984.)

Градоначелник Београда Богдан Богдановић са преживелим браниоцима Београда 1982. године
Градоначелник Београда Богдан Богдановић са преживелим браниоцима Београда 1982. године

Уместо поговора: Да се памти и приповеда

,,Путниче, кажи Спарти да смо пали овде верни законима своје отаџбине!“
Испод мраморног термопилског лава ова једноставна порука сведочи о бесмртном Леониди и његовим друговима који су сви до једног погинули на Термопилском кланцу бранећи отаџбину.
Од Термопилског кланца створен је општељудски култ.
А пре седамдесет година једва је покоји од неколико хиљада бранилаца Београда изнео живу главу у судару са тринаест пута бројнијим непријатељем. Свак је себи издао заповест: ни корака назад! Падали су изрешетани митраљезима, искидани бомбама и бајонетима пред вратима своје престонице, чувајући њену част и част отаџбине под чијом су заставом гинули, не дајући непријатељу ни стопу земље.
Београд, горда и поносита престоница, имао је своје Термопиле, свој Ватерло, своју Марну. Имао је Београд своје Леониде, али нема белега достојног њиховог дела.
Овај дивни град, који је увек одолевао свим невољама и искушењима, пружао је руке преко Саве и Дунава грлећи своју браћу са других обала.
Зато његови браниоци трепере као вечни пламен у нашој души, трају у слуху потомака, васкрсавају у нашој машти. Они најпотресније сведоче о трагедији српског народа, али и о његовом непоклеку у историји.

Они сведоче о непоклеку српског народа и његове војске у отаџбинским ратовима
Они сведоче о непоклеку српског народа и његове војске у отаџбинским ратовима

И ко овог часа, кад склопи странице ове књиге, не би пожелео да припада неком срећном народу чија историја говори само о миру, народу чији је живот текао и протекао у силним радостима, у раду и песми, у духовиом и материјалном богатству. Али српски народ нема такву историју. Српски народ говори само о рату, спаљеним кућама, обешеним мајкама, о деци коју су набијали па бајонет, о логорима, геноциду, гробљима…
Иако српски народ не спада у оне за које би се могло рећи да су – злопамтила, он исувише лако заборавља, и то веома брзо, све оно што је с великом муком и патњом прегурио преко главе.
Пре седамдесет година, за само три дана, пало је пет хиљада бранилаца Београда.
Још коју годину и неће више бити живих сведока те свеколике народне борбе и патње; цела та генерација јунака зашла је у десету деценију живота. Ускоро ће се још само по гробовима, у ретким записима и можда још ређим споменицима – читати њихова имена, њихова дела и њихове жртве. На многим већ незнаним и невидљивим гробовима расте трава, цвета цвеће које је природа ту засадила и трчи нови свет … И нико не зна, нити слути, ко је некада ту, за срећу отаџбине, положен …