Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 62. самосталне дивизије
Предлог команданта трупа Босне и Херцеговине, ђенерала Саркотића, односно даљег дејства 62. самосталне дивизије примала је III. армиска команда 24. новембра.
Било је незгодно, што управљање операцијама није остало у једној руци. Али како се могло очекивати, да противнички отпор неће бити велики и, пошто је било потребно да се преговарања већ једном доврше, армиска команда прешла је најзад и преко те незгоде.
Аустро – угарска Врховна команда, примивши извештај команданта III. армије о општем плану команданта 62. пешадиске дивизије за извршење операција, наваљивала је да се та операција што пре изврши. У овом циљу упутила је 24. новембра команданту III. армије следећу депешу: ОБр. 18351; веза са ОБр. 7294. „За продужење офанзиве у правцу ка Пљевљу, командант 62. пешад. дивизије наводи толико предуслова, да би се почетак те операције – нарочито кад би се чекало док се успостави саобраћај железницом до Увца – морао одложити за неколико месеци.
Опште стање захтева да се операције убрзају.
Армиска команда, пошто оцени све околности, нека што пре јави: када ће појачана 62. пешад. дивизија моћи вероватно да отпочне офанзиву“.
Дејство главне снаге III. аустро – немачке армије
Одред 19. корпуса, који је одржавао везу са немачким Алписким корпусом и који је стигао у Нови Пазар, када су делови овог корпуса и 10. аустро – немачка брдска бригада већ били заузели ову варош, повучен је 24. новембра ка своме 19. корпусу.
Извештаји извиђачких одељења 19. корпуса давали су слику да су се Црногорци повлачили од села до села. Правац њиховог повлачења ишао је преко Бијелог Поља. Пошто извиђачки одред, који је био упућен у томе правцу, није успео да протера Црногорце из околине Трешњевице и Озрена, то је за тим одредом послата 24. новембра једна чета, а доцније још један батаљон са једном брдском батеријом, као појачање.
Околности за одмор и попуну 19. корпуса на достигнутом простору биле су врло неповољне. Пре свега, није било станова за смештај људи и стоке. Већи део трупа морао је да бивакује око села. Дрва није било да би се могле градити бараке. На тај начин, услед велике хладноће, било је код војника много промрзавања, обољевања црева, итд. Бројна стања трупа непрестано су се смањивала.
Услед поледице на друмовима, једва је било могуће дотурати најпотребнију храну; допуна обуће и одеће није се никако могла дотурати трупама.
Да би се пак питање дотурања потреба могло лакше решити, 19. корпусна команда предложила је 24. новембра преко III. армиске команде, да се 20. брдска бригада упути ка Ивањици. Команда армиске групе, без икаквог коментара, одбила је тај предлог III. армиске команде.
24. новембра рано из јутра ушла је главнина 18. бригаде 59. дивизије у Митровицу. Штаб 59. дивизије на челу 9. брдске бригаде стигао је у Митровицу око 10 часова.
Линија коју је 59. дивизија требала сада да обезбеди и удеси за јак отпор, протезала се преко: Кошутова – Брабаништа – Пантина – гребен дуж потока Караша.
9. брдској бригади припадао је одсек западно од Ситнице. Та бригада, пре него што је посела ту линију морала је да потисне српску заштитницу; после тога упутила је извиђачка одељења између Ибра и Ситнице ка Јасеновику, Руднику и Раснику.
15. јегерски батаљон 18. брдске бригаде, не наишавши на противника стигао је до 11 часова у Вучитрн; његове извиђачке патроле избиле су до Самодрже.
Ни са Алписким корпусом, ни са немачким 4. резервним корпусом 59. дивизија није имала везе.
Велику неприлику за 59. пешадиску дивизију представљао је велики број заробљеника, које је требало снабдевати храном.
24. новембра било је прикупљено 10.000 заробљеника, но тај број следећих дана је непрестано растао тако, да је 27. новембра било укупно 16.400 заробљеника.
Пошто је због оскудице у транспортним средствима свако дотурање хране постало немогуће, III. армиска команда наредила је 24. новембра, да се заробљеници без задржавања упуте преко Бруса у Трстеник. Потребне количине хране требало је добавити реквизицијом.
Извештај, да командант једне етапне станице храни заробљенике сувим шљивама, као и наређење да се за марш најспособнији заробљеници, по ешелонима и у што већим маршевима, упуте у позадину, показује у колико је стање у погледу дотурања потреба већ било достигло крајње напрезање.
Са добрим прорачуном, Срби су уништили све резерве хране и бацили их у реку; плен у животним намирницама био је врло незгодан. У осталом запљењено је: 6 мерзера, 12 пољских топова, 1 брдски топ, више мунициских кола, 2 руске пољске кухиње, 2.400 пушака, муниције сваке врсте, 7 делом поништених локомотива, 2 поништена аероплана итд.
Пошто су крајњи оперативни напори III. армије, избијањем на линију: Митровица – Нови Пазар – Сјеница били достигнути, команда армиске групе, после добивеног извештаја да је Митровица заузета наредила је 24. новембра да се изврши ново груписање снага.
У овом циљу III. армиска команда примила је 24. новембра у 9 часова од команде армиске групе ово кратко наређење:
„1. а 1995 Алписки корпус не упућивати преко Ибра (Беране) већ ка Митровици“.
Упућивање Алписког корпуса ка Митровици, објашњава заповест 1. а 1967 коју је III. армиска команда примила у 9.45 часова, ове садржине:
„Пошто се заврше операције, које се још продужују и које се за III. и XI. армију завршавају на Косову пољу, има се извршити ново груписање снага овако:
4. резервни корпус (101. и 103. дивизија) и Алписки корпус прикупиће се у Јужно Моравској долини око Лесковца. Алписки корпус, када отпочне покрет у том правцу, излази из састава III. армије и улази у састав XI. армије. Односно покрета тога корпуса, XI. армија споразумеће се са III. армијом. Време за одлазак Алписког корпуса као и промена командног односа наредиће се одавде.
I. бугарска армија са својим десним крилом продужује гоњење од Приштине ка Призрену и прима од 4. немачког корпуса, који има још да наступа до линије: Прилужје – Враголије, обезбеђивање долине Ситнице. У даљем току операција та армија има да смени и трупе 8. аустриског корпуса до Митровице закључно, па према томе прима на себе обезбеђивање друма: Рудник – Пећ.
59. дивизија 8. корпуса, у прво време, продужује наступање преко Митровице и Вучитрна све дотле, док у долини Ситнице не наиђе на немачке или бугарске снаге. Пошто бугарска војска прими службу обезбеђивања од 59. дивизије, ту дивизију треба повући ка Митровици.
57. дивизија 8. корпуса остаје у прво време у своме досадањем распореду.
Чим Алписки корпус, пред собом, северно од Митровице, не буде имао више никаквог противника, њега треба задржати и у прво време оставити између Новог Пазара и Митровице, до даљег наређења. Ка Руднику, у прво време треба гонити противника само толико, у колико би то циљ сопственог обезбеђења захтевао“.
III. армиска команда издала је одмах одговарајућа наређења.
Алписком корпусу, поред горњег наређења, упућена је још следећа радио депеша:
„Алписки корпус треба задржати и груписати између Новог Пазара и Митровице у циљу одласка ка Лесковцу; 10. брдску бригаду задржати или повући ка Рибарићу; она ће вероватно бити упућена ка Новом Пазару. Ка Руднику наступаће само један одред“.
Аустро – угарска 10. брдска бригада од своје предходнице, која се налази код Рибарића, у циљу заштите десног бока, била је упутила један полубатаљон ка Мојстир – Христијану. Њена главнина стигла је у сумрак до Табалије, а са 1 батаљоном и 1 батеријом до Бабића јужно од Табалије. Услед поледице, марш ове бригаде био је необично напоран.
1. јегерска бригада Алписког корпуса достигла је са по 1 пуком у село Јелачићи и Смиловласи.
2. јегерска бригада овог корпуса са главнином достигла је Војмислиће а са предњим трупама Придворицу.
Горња заповест команде армиске групе захтева да се опет баци поглед на општу ситуацију.
Карактеристично је за ову ситуацију, што су последњих дана Французи (22. новембра) на Солунском фронту, северно од Битоља, били потиснути и, што је покушај пробоја српских трупа ка Антантиним снагама претрпео неуспех.
Са свога северног фронта Срби су били пребацили појачања ка фронту: Феризовић – Гиљане (тада су се користили и жалезницом Митровица – Феризовић). У почетку, Срби су имали успеха противу десног крила II. бугарске армије – ђенерала Рибарова, али нису успели да линију бугарских положаја на време пробију. Армије ђенерала фелдмаршала Макензена и сувише су их са севера биле притисле.
Положаји 24. новембра показују сами по себи, да Србима у ово доба није остало ништа друго, већ да траже везу са Антантом далеко обилазним путем преко Призрена, па долином Дрима ка Охриду, или да се повуку кроз Албанију на Јадранско море, како би се тим путем могли докопати Солуна.
Макензенове армије нису биле у стању, да Србе у томе спрече, пошто се следећих дана, услед достигнућа крајњих напора, гоњење могло вршити са слабим снагама.
На простору око Приштине, Немцима односно Бугарима, пале су у руке знатне количине хране.
Напомена. Бугари су, на супрот званичном извештају немачког Главног Ђенералштаба од 24. новембра, следећег дана јављали, да су пре немачких трупа ушли у Приштину.
Од I. бугарске армије, тек сада су јаче снаге предузеле кретање позади фронта ка југу.
Да је ово рокирање снага извршено раније, како је то предлагао начелник штаба аустро – угарске Врховне команде, раније би се замениле немачке снаге, те би се ипак можда успело да се Србима одступање са Косова спречи.
Разуме се, да се оваква једна могућност може једино предпостављати, пошто се при садашњем једном расматрању онога, како би се то друкчије могло да догоди и онога како је било у ствари, одмах са реалних чињеница скреће у страну.
Сем тога бугарски извештаји, који се налазе у Бечкој ратној архиви и сувише су оскудни, да би се могло оценити, да ли је, обзиром на дотурање потребе у другој половини новембра, било технички могуће извршити такво једно премештање тежишта операција ка југу. Али свакако, ваља овде напоменути да је начелник аустро – угарске Врховне команде, још у самоме почетку саветовао да се I. бугарска армија групише даље према југу. Њему је, обзиром на велику надмоћност снага употребљених противу Срба, већ у почетку изгледало мање важно, да десно крило I. бугарске армије дође у директну везу са Немцима. Важније је било, да су Бугари што је могуће више са југа обухватили српске снаге.
Показало се и на делу, да ступање у везу унутрашњих крила I. бугарске и XI. немечке армије, није донело никакву значајну добит. Напротив, оно је наскоро довело до одвајања јачих немачких снага са Балканског војишта.
Али, и ако се није успело да се српској војсци пресече одступница ка Албанији, судбина Срба, због зиме и дивљине Албанских планина, била је ипак грозна.
Операције XI. немачке армије
За даље операције XI. немачке армије Директивом Макензена наређено је да се изврши ново груписање снага: 4. резервни корпус (101. и 103. дивизија) и Алписки корпус да се прикупе у Моравској долини око Лесковца. Алписки корпус, пошто отпочне покрет у том правцу, излази из састава III. армије и улази у састав XI. армије.
I. бугарска армија са својим десним крилом продужује гоњење од Приштине ка Призрену, с тим, да од 3. корпуса који има још да наступа до линије: Прилужје – Враголија, прими даље обезбеђивање у долини Ситнице.
Операције I. бугарске армије
Према директиви Макензена I. бугарска армија и делови II. армије (ђенерал Рибаров), који су избили на Косово поље имали су да оперишу даље ка Призрену.
У току 24. новембра:
9. дивизија са 1. и 2. бригадом прикупља се на положајима североисточно од Приштине са задатком, да се 25. новембра крене ка Ситници и смени 4. немачки резервни корпус.
1. дивизија прикупља се на положајима источно од Приштине са задатком, да одмаршује у Гиљане.
2. бригада 5. дивизије стигла у с. Ливађе.
1. бригада 7. дивизије заузела с. Липљан.
8. дивизија: 3. бригада код с. Бабуша северно од Урошевца, а 1. бригада на маршу за Качаник са задатком, да преко Тетова иде ка Гостивару, куда је већ упућена раније 2. бригада, која је овог дана стигла у Тетово.
3. дивизија: са 2. и 3. бригадом прикупља се код Урошевца, а са 1. бригадом гони уз реку Лепенац ка с. Битиња.
50. пешад. пук код с. Ђоновице јужно од Гостивара.
Операције II. бугарске армије
Према Битољу. Колона упућена у обилазак Алиначких положаја са источне стране стигла је у току 24. новембра до с. Каљини (Канем).
У долини Вардара без промене.